Петар Стамболић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ПЕТАР СТАМБОЛИЋ
Петар Стамболић 1958
Петар Стамболић 1958
Датум рођења 12. јул 1912.
Место рођења Брезова, код Ивањице,
Застава Србије Краљевина Србија
Датум смрти 21. септембар 2007. (95 год.)
Место смрти Београд, Застава Србије Србија
Супруга Јудита Аларгић-Стамболић
Професија политичар

Члан КПЈ од 1935.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-мајор у резерви

Функција Председник Народне
скупштине ФНРЈ
Мандат 19571963.
Претходник Моша Пијаде
Наследник Едвард Кардељ
Функција друга Председник Савезног
извршног већа
СФРЈ
Мандат 1963. – 1967.
Претходник Јосип Броз Тито
Наследник Мика Шпиљак
Функција трећа Председник Председништва
СФР Југославије
Мандат 15. мај 198215. мај 1983.
Претходник Сергеј Крајгер
Наследник Мика Шпиљак
Народни херој од 27. новембра 1953.
Одликовања
Орден југословенске велике звезде
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Петар Стамболић (Брезова, код Ивањице, 12. јул 1912Београд, 21. септембар 2007), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1963. до 1967. обављао је функцију председника Савезног извршног већа, а од 1982. до 1983. године Председништва СФР Југославије

Биографија[уреди]

Петар Стамболић

Рођен је у 12. јула 1912. године у селу Брезова код Ивањице. Основну школу учио је у родном месту, а гимназију у Ивањици и Чачку. Редовне студије почео је у Београду 1931. године на Пољопривредно-шумарском факултету.

Одмах после уписа на студије, укључио се у акције револуционарне студентске омладине Београдског универзитетета. Био је један је од организатора и руководилаца акције студената за помоћ политичким затвореницима, октобра 1933. године. Као члан Акционог одбора стручних студентских удружења, радио је на оснивању стручних студентских удружења и окупљању студената марксиста. Током 1935. и 1936. године био је један од организатора штрајкова и борбе револуционарне студентске омладине за слободу науке и аутономију Универзитета, против националистичких студентских удружења и др.

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је децембра 1933. године, када је постао и руководилац скојевске ћелије на Пољопривредно-шумарском факултету. Септембра 1934. је укључен у чланство Универзитетског комитета СКОЈ-а, а крајем 1935. у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Поред рада у Београду, у време распуста ангажовао се и у раду са средњошколском и радничком омладином, у родном крају. Године 1937. је постао члан Универзитетског комитета КПЈ, тада најјаче партијске организације у Београду. Више пута је хапшен и протериван из Београда.

После одслужења војног рока, вратио се у Београд и наставио политички рад. По задатку Партије, од новембра 1937. до марта 1938. радио је као партијски радник у унутрашњости, углавном у централној и западној Србији. Од средине 1938, као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, радио је при Обласном комитету КПЈ за западну Србију, почетком јуна 1940. у Београду, када је изабран за делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ. Непосредно пред Априлски рат 1941. године радио је, као инструктор Покрајинског комитета, у Нишу и Ваљеву.

После окупације Краљевине Југославије, у својству инструктора ПК радио је на организовању устанка на подручју Јагодине и Смедеревске Паланке, и на формирању првих партизанских јединица у централној и западној Србији. У јесен 1941. године је, у тада ослобођеном, Ужицу радио на организовању органа народне власти и био изабран за првог секретара Главног народноослободилачког одбора за Србију.

После повлачења Главнине партизанских снага из Србије у Санџак, децембра 1941. изабран је за члана Главног штаба НОП одреда Србије. У Босни се налазио до краја 1942, најпре у Штабу Друге пролетерске ударне бригаде, а од марта 1942. на политичком раду у Покрајинском комитету КПЈ за Босну и Херцеговину. Крајем 1942, по задатку ЦК КПЈ, упућен је на партијски рад у Србији. Кратко време боравио је у Срему, а затим прешао у Београд, где је као члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, радио на организовању и јачању организација и руководства КПЈ и Народноослободилачког покрета у Србији.

На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 29. новембра 1943. године, изабрање је за члана Председништва. У то време је, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, именован за команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије. Почетком 1944. одлази на слободну територију јужне Србије, и преузима дужност команданта Главног шатба, а затим је изабран за секретара Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије.

После ослобођења Југославије, обављао је најодговорније партијске и државне дужности у Социјалистичкој Републици Србији и Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Налазио се на функцијама:

Од 1945. до 1967. биран је за посланика Савезне скупштине, а од 1946. до 1958. године за посланика Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Биран је у републичко и савезно руководство Народног фронта, односно ССРН, и у Председништво Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ).

Од 1948. до 1957. године био је политички секретар Централног комитета Комунистичке партије Србије. Члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије био је од Петог до Дванаестог конгреса СКЈ. У међувремену, биран је за члана Политбироа ЦК КПЈ, Извршног комитета ЦК СКЈ, Председништва СКЈ и Председништва ЦК СКЈ.

За члана Председништва СФРЈ изабран је 1974. године, а потпредседник Председништва СФРЈ био је од маја 1974. до маја 1975. године. Маја 1978. године поново је изабран за члана Председништва СФРЈ, а у периоду после Титове смрти, од 1982. до 1983. обављао је функцију председника Председништва СФРЈ.

Биран је за члана Савета народне одбране и Савета федерације. Половином осамдесетих се повукао из политичког живота, и живео повучено све до своје смрти 21. септембра 2007. године. Кремиран је на Новом гробљу у Београду а сахрањен на гробљу у селу Брезова. Његов сестрић био је Иван Стамболић, трагично преминули председник СР Србије.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других иностарних и југословенских одликовања, међу којима су Орден југословенске велике звезде, Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]