Петар II Петровић Његош
Из Википедије, слободне енциклопедије
- За остала значења погледајте Његош (вишезначна одредница)
| Петар II Петровић Његош | |
|---|---|
 Петар II Петровић Његош |
|
| рођен: | 1. новембар 1813. Његуши (Црна Гора) |
| преминуо: | 10. октобар 1851. Цетиње (Црна Гора) |
Петар II Петровић Његош (1. новембар, 1813 - 10. октобар, 1851) је био највећи црногорски и један од највећих српских пјесника, владар Црне Горе и владика. Његошево најславније дело „Горски вијенац“ у Бечу је оцијењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
Садржај |
[уреди] Биографија
Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат и доцније као владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали.
Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.
Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. да га школује и припреми за наследника. Стриц је, раније, за насљедника спремао Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волео војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Школу је кратко вријеме учио у Боки которској, а после му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића „Сарајлију“.
[уреди] Његош као владар
После стричеве смрти, 1830, Његош се закалуђерио врло млад и примио управу над Црном Гором. 1833 путовао је у Петроград, где је завладичен.
Његош је био и верски и световни поглавар српског народа у маленој Црној Гори, у којој је била јака национална свест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало болети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.
Један документ из архиве у Трсту говори o томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. To је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерника.
Владика се у прољеће 1850. разболео од грудне болести којој је узалуд тражио излечење у Италији, и од које је и преминуо 19. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелео је поћи до Котора ради лечења, али није имао ни толико снаге. Лекар по којег је послато у Котор је на пола пута примио вести да је болесник већ преминуо. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој последњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према суседима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћену.
[уреди] Књижевни рад
Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера се учио само основној писмености. После му је учитељ био Сима Милутиновић, који ни сам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене лепоте и потстицао га на писање. Он га је вероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки речник, наклоност према архаизмима и новим речима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је 1830их година имао глас великог песника. Класичну грчку поезију читао је на руском а један део „Илијаде“ је превео са руског на српски језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро искључиво у речнику. Уколико је више певао и продубљавао своју личност, утолико се све више ослобађао тог утицаја. Његово најбоље дело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом подсећа на грчку трагедију; па ипак, дело је у потпуности самостално и као непосредан производ народног духа и језика. Поред руског, Његош је познавао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце.
Његош је почео да пише још као дечак. То су биле кратке и безначајне песме, сасвим у духу народне поезије, често испеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних песама унео пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834., објавио је две збирчице песама, где има и неколико песама у којима се већ назире генијални песник Луче микрокозме и Горског вијенца. Међу песмама у којима превладава дубок и смео мисаони лиризам нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу“, „Вијерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и „Ода Сунцу“. Остале песме певају савремена црногорска јунаштва и испеване су сасвим у духу народне песме. Његош је, у време непрекидних бојева с Турцима, занесено волео народне песме, скупљао их и сам стварао нове. Поред песама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спева у истом духу и размеру: „Кула Вуришића“ и „Чардак Алексића“. Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спев у десет певања, у коме се славе црногорске победе над Турцима и Французима. Вук Караџић је сматрао да је и друге песме о новим бојевима црногорским испевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних песама и издао их у збирци Огледало српско. По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови следбеници. Али се он све више развијао, истина поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје уметничко изражавање и последњих седам година живота створио три своја главна дела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
[уреди] Његошева капела
Књаз Данило је извршио аманет, и пренео стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невреме и громови су растрошили капелицу али се књаз Никола после ратних победа сетио да је 1879. године притврди и осигура громобранима.
Кад је Аустрија у Првом светском рату освојила Црну Гору, генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на Цетиње, што је и учињено 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници и многе гости су, како наводи Владика Дожић, због непажње изгубљене. Један аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу. 23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечан пренос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, које је наредио да се изграде посебно за ту намену. На месту старе капеле подигнут је маузолеј, дар краљев.
[уреди] Судбина Његошеве заоставштине
Његошеве ствари су пропадале и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар и несхватање њиховог значаја. Његош је, међутим, чувао сваки папирић и сваку ситницу. Нетрагом су нестали његова одећа, оружје, пера, дивити и чибуци. Књиге с његовим примедбама на маргинама годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свег намештаја, од слика из његових соба, од личних ствари — преживела је једна фотеља. Преживело је више његових портрета, и то изван Црне Горе. Његов билијар је изгорео у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена. Брест крај Биљарде је посечен да би се направило место споменику убијеног краља Александра Карађорђевића. Његошеве топове су одвукли аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: „Луча микрокозма“ и „Шћепан Мали“.
[уреди] Главна дела
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Андра Гавриловић: Историја српске и хрватске књижевности. Београд, 1910.
- Милован Ђилас: Његош - пјесник, владар, владика. 1988 г.
- Живко Брковић: Муке са великанима (НИН, 7.4.2005)
[уреди] Спољашње везе
 |
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
|
- ГОРСКІЙ ВІЕНАЦЪ у изворној графији. (препис)
- Петар II Петровић Његош
- Петар II Петровић Његош: Биографија, библиографија, CD „Сабрана дела“
- Петар II Петровић Његош: „Горски вијенац“, „Луча микрокозма“ на Антологији српске књижевности (.docx формат)
| Петровић-Његоши | ||
|---|---|---|
| Данило Шћепчевић Његош · Сава Петровић · Василије Петровић Његош · Петар I Петровић Његош · Петар II Петровић Његош · Данило Петровић · Никола I Петровић
Остали: Мирко Петровић · Даринка Петровић |
||
Архиепископи (1219 - 1337):
Свети Сава • Свети Арсеније I Сремац • Свети Сава II • Данило I • Јоаникије I • Свети Јевстатије I • Свети Јаков • Свети Јевстатије II • Свети Сава III • Свети Никодим • Свети Данило II
Патријарси (1346 - 1463):
Свети Јоаникије II • Сава IV • Свети Јефрем • Свети Спиридон • Данило III • Сава V • Данило IV • Свети Кирило • Свети Никон • Теофан • Никодим II • Арсеније II
(1557 - 1766)
Свети Макарије Соколовић • Антоније Соколовић • Герасим Соколовић • Саватије Соколовић • Никанор • Јеротеј • Филип • Јован • Пајсије I Јањевац • Свети Гаврило I Рајић • Максим Скопљанац • Арсеније III Црнојевић • Калиник I • Атанасије I • Мојсије Рајовић • Арсеније IV Јовановић Шакабента • Јоаникије III Караџа-Грк • Атанасије II Гавриловић • Гаврило II Сарајевац • Гаврило III • Викентије Стефановић • Пајсије II Грк • Гаврило IV Грк • Кирило II • Василије Јовановић-Бркић • Калиник II Грк
(1920 - )
патријарх Димитрије • патријарх Варнава • патријарх Гаврило (V) • патријарх Викентије (II) • патријарх Герман • патријарх Павле
Карловачки митрополити и патријарси (1690 - 1920):
Арсеније III Црнојевић • Исаија Ђаковић • Софроније Подгоричанин • Викентије Поповић • Мојсије Петровић • Вићентије Јовановић • Арсеније IV Јовановић Шакабента • Исаија Антоновић • Павле Ненадовић • Јован Ђорђевић • Вићентије Јовановић Видак • Мојсије Путник • Стефан Стратимировић • Стефан Станковић • Јосиф Рајачић • Самуило Маширевић • Прокопије Ивачковић • Герман Анђелић • Георгије Бранковић • Лукијан Богдановић
Београдски митрополити (1801 - 1920):
Леонтије Ламбровић • Агатанел • Антим • Мелентије Павловић • Петар Јовановић • Михаило Јовановић • Теодосије Мраовић • Инокентије Павловић • Димитрије Павловић
У Црној Гори (1484 - 1920)
(1484 - 1697)
Висарион • Вавила • Роман • Герман • Рому • Василије • Макарије • Дионисије • Ромил • Пахомије • Ђерасим • Венијамин • Стефан • Руфим I • Мардарије • Пајсије • Руфим II • Висарион Бориловић-Бајица • Сава Очинић
Петровић-Његоши (1697 - 1852)
Данило • Сава • Василије • Арсеније Пламенац • Петар I • Петар II • Данило II
(1852 - 1920)
Никанор Ивановић • Иларион Рогановић • Висарион Љубиша • Митрофан Бан
