Петар II Петровић Његош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петар II Петровић Његош

Petar II Petrovic-Njegos.jpg
Петар II Петровић Његош

Датум рођења 13. новембар 1813.
Место рођења Његуши (Црна Гора)
Датум смрти 31. октобар 1851. (37 година)
Место смрти Цетиње (Црна Гора)
Звање Митрополит цетињски
Претходник Петар I Петровић Његош
Наследник Никанор Ивановић (као митрополит)
Данило Петровић (као владар Црне Горе)
Грб Црне Горе за вријеме Петра II Петровић-Његоша

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је духовни и световни владар Црне Горе, те један од највећих српских пјесника и филозофа.

Његошево најславније дјело „Горски вијенац“ у Бечу је оцијењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Поријекло Петровића[уреди]

Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павале Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[1][2] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[3] Само име племена или краја не подразумева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувек живели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[4]

Биографија[уреди]

Владика Петар II Петровић Његош родио се на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:

Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.

[2]

У народу је остало владика Раде. По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.

Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете. Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина. У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.

Стриц је, раније, за насљедника спремао Ђорђија Савова, Његошевог брата од стрица, који се школовао у Русији, али је овај више волио војску и официрски позив. Традиција је, међутим, била да владар Црне Горе буде владика, па се и млади Његош спремао за тај позив. Владика Петар га је за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827. Желио је да и Рада пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, те енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.

Његош – свјетовни и вјерски поглавар у Црној Гори.[уреди]

Петар II Петровић Његош као владика

Послије стричеве смрти, 1831, Његош се закалуђерио врло млад и примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори. Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања. Помоћу руске владе, Његош је установио и три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи. Након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената. Године 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и световни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он. Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоценог накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор од 06. 2010.] Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења. Владика се у прољеће 1850. разболио од грудне болести којој је узалуд тражио изљечење у Италији, и од које је и преминуо 10. октобра 1851. на Цетињу. На три дана пред смрт пожелио је поћи до Котора ради лијечења, али није имао ни толико снаге. Љекар који је долазио из Котора је на пола пута примио вијести да је болесник већ преминуо. Видећи да му се приближава самртни час, позвао је себи народне главаре, опростио се са њима, изјавивши им да је тестаментом наредио све што је потребно. Затим их је опоменуо да се покоре тој посљедњој вољи, да живе међу собом у слози и да се пријатељски држе према сусједима а нарочито са Боком которском. По жељи својој сахрањен је на Ловћену.

Рукоположење за владику[уреди]

На народном збору 23. Маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. Креће на пут 3. јуна. На путу борави у Котор у, Трст у, Беч у и у источној Пољској. У Петроград стиже 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, бива рукоположен за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[2]

Први пут потписан као владика[уреди]

Своје писмо из Петербурга од 23. августа 1833. год, упућено Вуку Стефановићу Караџићу,написано одмах након рукоположења за владику, Његош први пут и потписује:

... Твој особити почитатељ

влад. црногорски

П. Петровић

[2]

Државник и дипломата[уреди]

У вијековној османској окупацији, и поред назови аутономије обезбијеђене црногорском одлучношћу за слободу и пресудним руским покровитељством, Његош, државник и дипломата, бије љуту битку да без битке очува што се очувати мора. Дипломатија је, поготово тог времена, на ивицама ножа. Алтернација слободи је смрт. Црногорци животима бране и себе и Црну Гору, а Турци и исламизовани Срби, не презају у намјери и начину да им све оспоре. У тим околностима треба посматрати и Његоша и његово државничко, политичко и свако друго дјеловање. У преписци са Ферик Хасан-пашом 1837. године се види дјелић муке и озбиљност проблема с којим Његош свакодневно бије бој. То су времена у којима је највећа политичка добит и у дипломатији, као и свакодневном животу, ипак само жива глава.[2]

Писмо Ферик Хасан-паши од 8. септембра 1837.[уреди]

... примио сам Ваше почитајемо писмо писато 4 септембра из којега с удовољствијем разумијем да сте и Ви, како што сам ја, ради миру и спокојствију пограничноме...

[2]

плашећи се турске подвале, коју пашино писмо најављује, Његош вјешто наставља:

...веома ми је жао што не могу, како што Ви желите, послати к Вама моја четири човјека да се с Вама приговоре на који начин треба поставити мир и спокојство међу ова два народа. Узрок је ови што ова четири чојека не могу к Вама послати: људе које имам умне и који би за тај посао добри били они не могу своја мјеста оставити на која сједе да држе народ у добром согласију међу собом и сусједима наоко себе, а људе друге који нијесу у такви послови вјешти немам рашта послати, јербо оваки не би умјели никакву ствар с Вама уговорити која би корисна била за мир који желите и Ви и ја да буде; по томе их узроку не могу к Вама послати.

[2]

Послије довитљивог објашњења што не може Ферику да удовољи (да се паша озбиљно не наљути), Његош предлаже:

...Ви с Ваше стране пошаљите на границу три-четири човјека, а ја ћу с моје три-четири. Ови људи да стану на границу и мир учине међу Црном Гором и Албанијом...

[2]

Писмо Ферик Хасан-паши од 27. септембра 1837.[уреди]

Уговорени састанак Црногораца и Албанаца је био неуспјешан. Паша је, наравно, најодговорнији за овај неуспјех, али Његош вјешто избјегава да га оптужи, већ потура преводиоца у овим разговорима , исламизованог Србина, забита- заповједника, официра подгоричког Мехмеда-спахију Лекића,који је, истина, све вријеме и "играо" прљаво. Његош објашњава паши:

...Он је на састанку говорио сваку ријеч која се не клони к миру него к злу... Он је преводио ријечи нашијех људи како му је била воља. Такође ријечи Вашијех људи нашијема каживао тако зле и наопаке,

[2]

па наставља дипломатски да описује малициозно превођење, да ни непоменутог султана,на било који начин, ни случајно,не само не повриједи, већ и похвали:

које, ја сам увјерен, да ниједан умни слуга султана Махмута говорити неће ...

[2]

Његош као светитељ[уреди]

Петар II Петровић Његош Фотографија Анастаса Јовановића

На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Његоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унијета у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из „Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“.[5]

Књижевни рад[уреди]

Горски вијенац
Србски буквар
Споменик Петра II Петровића Његоша у Београду испред зграде Филозофског факултета, рад вајара Сретена Стојановића.

Његош се није редовно школовао, нити је прошао кроз више школе. Код бокељских калуђера се учио само основној писмености. Послије му је учитељ био Сима Милутиновић, који нисам није прошао кроз редовне школе. Он је код Његоша развио љубав према народној поезији, указивао му на њене љепоте и подстицао га на писање. Он га је вјероватно упућивао у митологију и класичну старину уопште. Митолошки рјечник, наклоност према архаизмима и новим ријечима, Његош је примио од Милутиновића. На Његоша је утицао и Лукијан Мушицки, који је 1830их година имао глас великог пјесника. Класичну грчку поезију читао је на руском а један дио „Илијаде“ је превео са руског на српски језик, у народном десетерцу. Његош је био под утицајем античког класицизма, посредно и више формално, скоро искључиво у рјечнику. Уколико је више пјевао и продубљавао своју личност, утолико се све више ослобађао тог утицаја. Његово најбоље дјело, Горски вијенац, узвишеном дикцијом и обликом подсећа на грчку трагедију; па ипак, дјело је у потпуности самостално и као непосредан производ народног духа и језика. Поред руског, Његош је познавао и француски и италијански, и на тим језицима читао највеће песнике и мислиоце.

Његош је почео да пише још као дјечак. То су биле кратке и безначајне пјесме, сасвим у духу народне поезије, често испјеване уз гусле. Сима Милутиновић је у своју збирку народних пјесама унио пет за које тврди да су Његошеве. Доцније, 1834, објавио је двије збирчице пјесама, гдје има и неколико пјесама у којима се већ назире генијални пјесник Луче микрокозме и Горског вијенца. Међу пјесмама у којима превладава дубок и смио мисаони лиризам нарочито се истичу: „Црногорац к свемогућем Богу“, „Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима“ и „Ода Сунцу“. Остале пјесме пјевају савремена црногорска јунаштва и испјеване су сасвим у духу народне пјесме. Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их и сам стварао нове. Поред пјесама у поменутим збиркама, штампао је доцније и два краћа спјева у истом духу и размјеру: „Кула Ђуришића“ и „Чардак Алексића“. Године 1854. је објављена „Слободијада“, епски спјев у десет пјевања, у коме се славе црногорске побједе над Турцима и Французима. Његош је хтио посветити своју »Слободијаду« престолонасљеднику Александру, али то му није било дозвољено, пошто је руска цензура дала неповољан суд о владичином дјелу.[6] Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим бојевима црногорским испјевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци Огледало српско. По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих песама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица. Његош је почео скромно, подражавајући народну поезију или учену и објективну савремену лирику, какву је пре њега писао Лукијан Мушицки и његови сљедбеници. Али се он све више развијао, истина поступно, али снажно и сигурно. Читањем и размишљањем, он је улазио у све теже моралне и филозофске проблеме, све дубље и потпуније уобличавао своје умјетничко изражавање и посљедњих седам година живота створио три своја главна дјела: „Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Његова дјела превођена су на више језика, укључујући и јапански („Горски вијенац“, „Луча микрокозма“).[7][8] „Горски вијенац“ на француски језик препјевала је Биљана Јаневска, у десетерцу.[9][10]

Његошева капела[уреди]

Његошев маузолеј на Ловћену

Књаз Данило је извршио аманет, и пренио стричеве остатке на Ловћен 1855. године. Невријеме и громови су растрошили капелицу али се књаз Никола послије ратних побједа сјетио да је 1879. године притврди и осигура громобранима.

Кад је Аустрија у Првом свјетском рату освојила Црну Гору, генерални гувернер фон Вебер наредио је да се Његошеве кости пренесу на Цетиње, што је и учињено 12. августа 1916. године. Ископавање су вршили војници и многе кости су, како наводи Владика Дожић, због непажње изгубљене. Један аустријски војник, Србин, нашао је 3 кошчице непокупљене, узео их, сачувао кроз рат и доставио Цетињу.[11] 23. септембра 1925. године, краљ Александар Карађорђевић је извршио свечан пренос Његошевих костију у капелу и мраморни саркофаг, који је наредио да се изгради посебно за ту намјену. На мјесту старе капеле која је срушена 1974. године подигнут је маузолеј.[12]

Судбина Његошеве заоставштине[уреди]

Споменик Његошу у његовом маузолеју на Ловћену, рад вајара Ивана Мештровића

Његошеве ствари су пропадале и губиле се неповратно. Томе су доприносиле промјене власти, ратови, ширење Цетиња, а понајвише немар и несхватање њиховог значаја. Његош је, међутим, чувао сваки папирић и сваку ситницу. Нетрагом су нестали његова одјећа, оружје, пера, дивити и чибуци. Књиге с његовим примједбама на маргинама годинама су се вукле по цетињским школама и нестајале. Од свег намјештаја, од слика из његових соба, од личних ствари — преживјела је једна фотеља. Преживјело је више његових портрета, и то изван Црне Горе. Његов билијар је изгорео у хотелу на Дурмитору, кад су партизани 1942. године спалили Жабљак. Куле и оградни зидови Биљарде су порушени, а она преправљена. Бријест крај Биљарде је посјечен да би се направило мјесто споменику убијеног краља Александра Карађорђевића. Његошеве топове су одвукли аустријски окупатори у своје ливнице. Нестали су и његови рукописи, чак и најважнији: „Луча микрокозма“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Српска академија наука и уметности је новембра 2013. свечано обиљежила два вијека од рођења Његоша.[13][14]

Српске новине- објава Његошеве смрти

Његош о црногорском и сопственом српству[уреди]

  • Почетни стихови Лажног цара Шћепана Малог, потврђују и бодре српску националну идеју – ослобођење Српства и конституисање српске нације. Како се види, ова идеја за конституисањем српске нације, старија и од многих европских идеја у настајању европских нација, била је значајно присутна почетком 19 вијека у Његошевим размишљањима и дјелањима.

Његош: (Лажни цар Шћепан Мали):

Весели се, праху Немањића
Немањића и Гребљановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку,
знамена се ваша развијати
над велике ваше развалине,
потећи ће крваве ријеке
од нечисте крви агарјанске,
опрат Србу љагу са образа.
Отвор'те се, витешке гробнице,
сама славо, само прибјежиште
по Косову српскијех јунаках,
ево зоре на ваше брегове
да нам општу обасја светињу
и аманет наше народности...


[15]

  • Његош, у писму српском кнезу Милошу Обреновићу писаном из Беча 15. јануара 1837. године на тему „печатања“ и правила „ортографических“ која би требало да буду истовјетна код Славеносрба, након уводних ријечи:
... приносим Вашој Свјетлости моју чувствитељњејшу благодарност и молим всевишњега творца да сохрани Ваше са свакога Србина драгоцјено здравље за похвалу и срећу славеносрпскаго народа...

[2]

каже:

... Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби чинили међу собом једно правило књигопечатања, а особено Срби и Црногорци...

[2]

(Његош подразумијева Славеносрбима Србе у Србији, Црногорце, босанске православне хришћане и исламизоване Србе, као и све покатоличене Србе. Односно, Црногорци, Босанци ... су Срби названи по територији на којој живе).

Његош о Србима- Црногорцима у Црној Гори[уреди]

  • Његош потврђује своју пуну свијест и недвосмислену сигурност о свом српском исходишту надограђујући још раније исказану мисао о Црној Гори, да је она прибјежиште српских јунака послије Косовске битке. Он тврди да је црногорска "географија" врлети и стијена, селектовала и присвојила дио непоколебљивих и непоткупљивих Срба, по географском станишту званих Црногорци, одлучилих да не забораве и остану што су,Срби-православни хришћани. Мисао најбоље изражена у горском Вијенцу стиховима:[2]

Што утече испод сабље турске,
Што на вјеру праву не похули,
Што се не хће у ланце везати,
То се збјежа у ове планине
Да гинемо и крв проливамо,
Да јуначки аманет чувамо,
Дивно име и свету свободу...

[16]

  • И "Црногорска капа",са омеђеним простором на тјемену капе (непокорена Црна Гора), и симболиком црног опшива - флора (жалост због губитка царства и Косова), за разлику од већине Српства на јужнословенским просторима, врло експлицитно тврди да су Срби - Црногорци, не само Срби, већ изворни Срби.

Сличне црногорским капама, са црним опшивом, су и капе православних хришћана Херцеговаца, босанских и личких православних хришћана, што иде у прилог тврдњи, да су међусобно најближег етничког сродства, тј. припадници српског народа, и пуноважни конституенти, у настајању и настанку, српске нације. (Често се црним опшивима на капама, солидарисала и симболички изражавала жалост због губитка територије, значајне особе и сл. - смрт чувеног британског адмирала Нелсона у бици код Трафалгара 1805. године се симболички изражава црним опшивом морнарских капа свих морнара свијета)[17][18][19][20]

Новогодишња честитка 1837. г. Милошу Обреновићу[уреди]

У писму од 15. јануара 1837. је и новогодишња честитка Кнезу Милошу Обреновићу:

... У закључењу овога мога писма имам чест, поздравит Вас, Пресвијетли Кнеже, наступајућим Новим љетом...

[2]

У потпису:

... Владика црногорски и брцки П. Петровић Његош

[2]

Његошева "Свједоџба" Вуку Караџићу[уреди]

Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу "Новог завјета" на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика) - Беч, 9. октобра 1833. г.

СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод "Новог завјета" на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић

[2]

Русија у Његошевом и животу Црне Горе[уреди]

Његош у својим писмима каже:

... Стијешњен сам са сваке стране, али су наша нада и бог и Русија, кога ћемо се бога бојати.

[2]

Русија је више него значајна у животу Црногораца. У пуном смислу ријечи она је, уз црногорску одлучност да постоји и опстане, била пресудна. Утицала је на много начина. Посредно и непосредно. Њени „глас и стас“ су бранили Црну Гору. Често је с њима, у многим деликатним ситуацијама, спашавала Црну Гору. Русија је дизала глас у корист Црногораца и тако пресуђивала у неповољним околностима по њих, а већ је самим својим постојањем, довољно упозоравала да је Његошева земља под њеном заштитом. То је била огромна подршка младој црногорској држави. Поред значајне политичке и војне помоћи, Русија је, сиромашну и у настајању црногорску државу,угрожену војном, религијском и сваком другом агресијом, помагала и финансијски. Исплаћивала је плате и пензије службеницима државне администрације, и најзаслужнијм и највиђенијим Црногорцима , и тако, практично, омогућавала постојање и функционисање црногорске државе. У Његошевим писмима се, у дијелу са насловом „Додатак“, децидно и таксативно наводе своте новца којим је Русија од 1831. до 1837. г. помагала опстанак црногорске државе.[2] Његош се, такође, и завладичио у Русији. Ни то није ни случајно, ни неважно.[2] Русија је до те мјере била блиска Црној Гори да су вође и народ црногорски, средином 19. вијека, када је због „лоше године“ шкрта црногорска земља дала још мање него што је било потребно за минимум егзистенције, каже Ровински, озбиљно мислили да се иселе у Русију. Русија је рјечју, битно одређивала и настанак и опстанак Црне Горе.[2][21] Интерес Русије у помоћи Црној гори био је занемарљив. Ова помоћ је била пријатељска помоћ, у правом смислу ријечи, заснована и на православној симпатији за малу, а часну и чојствену, Црну Гору.[2]

Његош захваљује Русима у своје и у име Црногораца[уреди]

Послије рукоположења за владику 1833. године у Петербургу и изнесених молби за помоћ Русије Црној Гори, кратког боравка у Бечу, Његош се враћа у Црну Гору и интензивно шаље писма захвалности у Русију. То су најмање куртоазна писма дипломате, већ искрена захвалност, изнуђена бурама по којима је Црна Гора пловила ка свом постојању. Његош пише:

  • Д. П. Татишчеву, посланику руском у Бечу 18.12.1833. Захваљује за његово „благотворно“ судјеловање у судбини Црне Горе и додаје:
... То ми даје смјелост да и у будуће себе и своју отаџбину препоручим високом покровитељству Ваше Преузвишености, молећи Вас најпокорније да нам своју милостиву пажњу не ускратите ...

[2]

  • К.К. Родофиникину, царском секретару у Петрограду 18.12.1833. Захваљује на пажњи према њему и Црној Гори, и наставља:
... Ја молим Вашу Преузвишеност да и убудуће не остави без свога мислостивога покровитељства народ који ће умјети цијенити милост својих добротвора ...

[2]

  • Николају I, руском цару 18.12.1833. и моли да прихвати на школовање,о царском трошку,у Први петроградски кадетски корпус, петоро дјеце из Црне Горе. Писмо завршава ријечима:
... Премилостиви Господару, име Русије је дубоко урезано у срцима црногорског и брдског народа. Име Вашег Царског Величанства, које нам предаду Ваши млади потомци, прелазиће с кољена на кољено као име великог цара, као име црногорског оца и заштитника ...

[2]

Српске новине о Његошевој болести и смрти[уреди]

25. октобра (по старом јулијанском календару), односно 6. новембра (по новом грегоријанском календару) 1851. г. „Српске новине“ , новине и службени лист Кнежевине Србије, бележе:

ЦРНАГОРА - Као што бечки листови јављају, то ће црногорски владика отићи у Млетке да тамо зиму проведе, а на пролеће опет ће доћи у Беч, да своје нарушено здравље лечи.

[22]

1. новембра (по старом јулијанском календару), односно 13. новембра (по новом грегоријанском календару) 1851. г. Српске новине јављају :

ЦРНА ГОРА –Телеграфска вјест из Задра јавља да се владика црногорски, господар Петар Петровић Његош 19. Окг. У 9 сати изјутра у вјечност преселио. Блажено-упокојивши тек је навршио 40 година, а владао је Црномгором као господар 21 а као владика 18 година. Шта је његов народ у њему изгубио, шта ли цијело славенство губи мужем Петром Петровићем Његошем- о томе ће повјестница причати, која принадлежи његовом животу и дјелу. Вјачна му памет.

[23]

Насловна страна „Политике“ од 18.9.1925. г.

Дневни лист „Политика“ у част Његошу[уреди]

Београдски дневни лист “Политика“ од 18. септембра 1925. године комплетан број посвјећује у сјећање и славу на Петра II Петровића Његоша. На насловној страни овог листа, изнад написа „ПОЛИТИКА“, изнад кога никада и ништа није писало, стоји: "Његошев број", што је преседан у цијелокупној историји излажења овог листа.[24]

Занимљивости:

  • Вијест о Његошевој смрти објавњена је у "Српским новинама", на Његошев (тридесетосми) рођендан, 1. новембра 1851. године.
  • Ова вијест о владичиној смрти путовала је преко Задра до објављивања у Београду 12 дана (од 19 октобра до 1. новембра 1851. г.)!
Његошев рукопис (писмо руском вицеконзулу у Дубровнику Јеремији Михајловичу - Јеремији М. Гагићу од 26.10.1830. г.)
Његошев потпис: Радивој Петрович (Писмо Јеремију Михајловичу од 26.10.1830. г.)

Главна дјела[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Крстајић П. Стојан Церовић, НИО „Универзитетска ријеч“, Никшић,
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 2,19 2,20 2,21 2,22 2,23 Петар Петровић Његош, Писма I, Просвета ИП Србије, Београд, 1951. г.
  3. Ковијанић Ристо, Помени црногорских племена у которским споменицима, књига II, Историјски институт Црне Горе, Титоград, 1969.
  4. Ердељановић Ј, Стара Црна Гора, Слово Љубве, Београд, 1978. г.
  5. Светигора прес, Литургијско уношење иконе Светог Митрополита Петра Другог, Тајновидца ловћенског, Цетиње, 19. мај.
  6. Јелачић (1940).
  7. Јапанцима није тешко да разумеју Његоша („Блиц“, 31. мај 2013)
  8. „Горски вијенац“ зближио Јапанце и Србе („Политика“, 14. септембар 2013)
  9. Десетерац Косовског циклуса на француском („Вечерње новости“, 26. јун 2013)
  10. Десетерци и на француском („Вечерње новости“, 19. март 2015)
  11. Посмртна голгота Његошева („Политика“, 3. новембар 2013)
  12. Горан Анђелковић: Маузолеј на Ловћену
  13. Његошу су дужни сви који говоре српским језиком („Политика“, 6. новембар 2013)
  14. Свечана академија поводом 200 година од Његошевог рођења („Вечерње новости“, 6. новембар 2013)
  15. Петар Петровић Његош, Лажни цар Шћепан Мали, Политика, Београд, 2005. г.
  16. Петар Петровић Његош, Горски вијенац, Политика, Београд, 2005. г.
  17. Група аутора, Општа енциклопедија Ларус, Вук Караџић, Београд, 1967.
  18. Група аутора, Историјски лексикон Црне Горе, Подгорица 2006.
  19. Дворниковић В , Карактерологија Југословена, Просвета Београд-Ниш, Београд, 1990. г.
  20. Деретић Ј , Серби, народ и раса, Нова Вулгата Чикаго, Београд, 1995. г.
  21. Ровински П, О Његошу, Цетиње, 1967. г.
  22. [ http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/P-2588-1851, Српске новине (1851)] број 122, Приступљено 13. 12.2014.
  23. [ http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/P-2588-1851, Српске новине (1851)] број 125, Приступљено 13. 12.2014.
  24. Његошев број „Политике” : Друштво : ПОЛИТИКА

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :



Претходник:
Петар I Петровић Његош
митрополит црногорски
1833—1851.
Наследник:
Никанор Ивановић
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}