Пешчани часовник
Пешчани часовник, или пешчаник, је направа за мерење времена. Састоји се од две стаклене кугле које су повезане узаном цевчицом. Горња кугла је напуњена финим песком који цури кроз узани пролаз у доњу куглу у одређеном времену. Када сав песак исцури у доњу куглу, сат се окрене наглавачке и поново мери време.
Чиниоци који утичу на количину времена које пешчани сат мери су: количина песка, величина и угао кугле, ширина цевчице, врста и квалитет песка. Као замена за песак користи се прах од љуске јајета или прах од мермера. Пешчани сат се и данас користи, али само као украс или кад је потребно измерити потребно време (на пример при кувању или код игара на табли). Мери се обично неколико минута (за кување јајета уобичајено је три минута).
Историја[уреди | уреди извор]
Иако су стари Грци, Римљани и други народи без сумње знали да праве стакло, нема конкретног доказа о његовом постојању у античко време. Пошто је пешчани сат један од малог броја поузданих метода мерења времена на мору, претпоставља се да да је био у употреби до 11. века, када је замењен магнетним компасом у навигацији.
Међутим, тек у 14. веку су откривени докази о његовом постојању, када се појављује на једној слици Амброђа Лоренцетија 1328.
Пешчани сат је често сликан на пиратским заставама као симбол пролазности људског живота, а у Енглеској су пешчаници стављани у ковчег да би симболозовани да је „песак живота“ истекао. У литератури, референце на направе за мерење времена означавале су смрт. На неким сликама се приказује како Смрт држи пешчани сат.
Рани средњи век[уреди | уреди извор]
Не постоје записи о пешчаним сатовима који су постојали у Европи пре раног средњег века; први документовани пример датира из 8. века, а израдио га је франачки монах по имену Лиутпранд који је служио у катедрали у Шартру, Француска.[1][2][3] Али тек у 14. веку пешчани сат се често виђао, а најранији чврст доказ је приказ на фресци Алегорија добре управе из 1338. Амброђа Лоренцетија.[4]
Употреба морског пешчаног стакла забележена је од 14. века. Писани записи о томе су углавном били из дневника европских бродова.[3] У истом периоду појављује се у другим евиденцијама и списковима бродских продавница. Најранија забележена референца за коју се са сигурношћу може рећи да се односи на поморски пешчани часовник датира из око 1345, у признаници Томаса де Стетешама, службеника краљевог брода Ла Жорж, у време владавине Едварда III од Енглеске; преведено са латинског, признаница из 1345. године каже:[5][6]
„Исти Томас наводи да је платио у Лесклузу, у Фландрији, за дванаест стаклених часовника („pro xii. orlogiis vitreis“), по цени од 4½ бруто, у 9 стерлинга. Ставка, за четири часовника исте врсте („de eadem secta”), купљена тамо, цена сваких пет бруто, у стерлингима...”[1][5][6]
Дизајн[уреди | уреди извор]
Постоји мало писаних доказа који објашњавају зашто је његов спољашњи облик какав јесте. Међутим, коришћене стаклене сијалице временом су се промениле у стилу и дизајну. Иако су главни дизајни увек били у облику ампуле, сијалице нису увек биле повезане. Први пешчани сатови били су две одвојене сијалице са каблом умотаним у спој који је затим премазан воском да би се комади држали заједно и омогућило песку да тече између њих.[7] Тек 1760. године обе посуде су дуване заједно да би се спречио приступ влаги и регулисао притисак унутар посуда који је мењао проток.[8]
Пример употребе[уреди | уреди извор]
Пешчани сатови су били рано поуздано и тачно мерило времена. Брзина протока песка је независна од дубине у горњем резервоару, а инструмент се неће смрзавати по хладном времену.[3] Од 15. века па надаље, пешчани сатови су се користили у низу облика примена на мору, у цркви, у индустрији и у кулинарству.
За време путовања Фернанда Магелана око света, његови бродови су имали по 18 пешчаних сатова.[9] Задатак „малог од палубе“ је био да окреће пешчане сатове и тако мери време у бродском дневнику. Подне је, међутим, било референтно време за пловидбу, када се сунце налазило у зениту.[10] Један број пешчаних сатова би се могао учврстити у заједнички оквир, сваки са различитим временом рада, нпр. као у четворосмерном италијанском пешчаном стаклу вероватно из 17. века, у збиркама Музеја науке, у Јужном Кенсингтону, Лондон, који је могао да мери интервале од четвртине, пола, три четвртине и једног сата (и који су такође коришћени у црквама, да свештеници и службеници мере дужине проповеди).[11]
Савремена практична употреба[уреди | уреди извор]
Иако се више широко не користе за мерење времена, неке институције их одржавају. Оба дома Аустралијског парламента користе три пешчана сата за мерење времена одређених процедура, као што су поделе.[12]
Пешчани сат се још увек широко користи као тајмер за кување јаја; за њихово кување типичан је троминутни тајмер,[13] па отуда и назив „тајмер за јаја“ за троминутне пешчане сатове. Тајмери за јаја се широко продају као сувенири. Пешчани тајмери се такође понекад користе у играма као што су Пикчинари и Богл да би се применило временско ограничење на рунде игре.
Симболичке употребе[уреди | уреди извор]
Пешчани сат, понекад са додатком метафоричких крила, често се приказује као симбол да је људско постојање пролазно, и да ће „песак времена“ истећи за сваки људски живот.[14] Тако је коришћен на гусарским заставама, да унесе страх у срца жртава пирата. У Енглеској су се пешчани сатови понекад стављали у ковчеге[15] и вековима су красили надгробне споменике. Пешчани сат се такође користио у алхемији као симбол сата.
Пешчани сат у модерним делима[уреди | уреди извор]
- У цртаном филму Аладин Волта Дизнија, зли чаробњак Џафар је заробио принцезу Џасмин у огромном пешчаном сату.
- Мали пешчани сат користи Хермиона Гренџер у књизи Хари Потер и затвореник из Аскабана (као и у истоименом филму).
- У филму Чаробњак из Оза Зла вештица има пешчани сат с црвеним песком да би мерила време до Доротине смрти.
- У видео-игри Персијски принц: Песак времена пешчани сат је кључни предмет заплета.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б F.J.Britten (190x). OLD CLOCKS AND WATCHES & THEIR MAKERS. LONDON, B. T. BATSFORD, 94 HIGH HOLBORN. стр. 16 and 249.
- ^ Orton, Fred; Wood, Ian; Lees, Clare A. (2008-02-01). Fragments of history: rethinking the Ruthwell and Bewcastle monuments (на језику: енглески). Manchester University Press. ISBN 9780719072574.
- ^ а б в Mills, A.A.; Day, S.; Parkes, S. (1996). „Mechanics of the sandglass” (PDF). European Journal of Physics. 17 (3). стр. 97—109. Bibcode:1996EJPh...17...97M. doi:10.1088/0143-0807/17/3/001.
- ^ Frugoni, Chiara (1988). Pietro et Ambrogio Lorenzetti. Scala Books. стр. 83. ISBN 0-935748-80-6.
- ^ а б Anthony John Turner (1993). Of Time and Measurement: Studies in the History of Horology and Fine Technology. Ashgate Publishing Company. ISBN 978-0-86078-378-7.
- ^ а б Nicolas, Nicholas Harris (1847). A History of the Royal Navy, from the earliest times to the wars of the French revolution, vol. II. London: Richard Bentley. стр. 476.
- ^ „How hourglass is made - material, manufacture, making, history, used, components, machine, History, Raw Materials”.
- ^ Balmer, R.T. "The Operation of Sand Clocks and Their Medieval Development." Technology and Culture, Vol. 19, No. 4 (Oct., 1978), pp. 615-632.
- ^ Pigafetta (1874). The First Voyage Around the World, 1519-1522. Hakluyt Society Press. стр. A12.
- ^ Bergreen, Laurence (2003). Over the Edge of the World: Magellan's Terrifying Circumnavigation of the Globe
. William Morrow. ISBN 0-06-621173-5.
- ^ „Four-way sand glass, Italian, 17th century, image no. 10325648”. The Science Museum. Архивирано из оригинала 1. 11. 2014. г. Приступљено 1. 11. 2014.
- ^ Senate of Australia (26. 3. 1997). „Official Hansard” (PDF): 2472. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 4. 1998. г.
- ^ Herbst, Sharon Tyler (2001). The New Food Lover's Companion. Barron's Educational Series.
- ^ Room, Adrian (1999). Brewer's Dictionary of Phrase and Fable. New York: HarperCollinsPublishers. "Time is getting short; there will be little opportunity to do what you have to do unless you take the chance now. The phrase is often used with reference to one who has not much longer to live. The allusion is to the hourglass."
- ^ Ewbank, Thomas (1857). A Descriptive and Historical Account of Hydraulic and Other Machines for Raising Water, Ancient and Modern With Observations on Various Subjects Connected with the Mechanic Arts, Including the Progressive Development of the Steam Engine. Vol. 1. New York: Derby & Jackson. стр. 547. "Hour-glasses were formerly placed in coffins and buried with the corpse, probably as symbols of mortality—the sands of life having run out. See Gent. Mag. vol xvi, 646, and xvii, 264."
Литература[уреди | уреди извор]
- Branley, Franklyn M. (1993). Keeping time: From the beginning and into the twenty-first century. Boston: Houghton Mifflin Company. ISBN 9780395477779.
- Cowan, Harrison J. (1958). „Time and its measurement: From the stone age to the nuclear age”. Cleveland. New York: The World Publishing Company. 65. Bibcode:1958tmfs.book.....C.
- Guye, Samuel; Henri, Michel; Dolan, D.; Mitchell, S. W. (1970). „Time and space: Measuring instruments from the fifteenth to the nineteenth century”. Time and Space. Measuring Instruments from the Fifteenth to the Nineteenth Century. New York: Praeger Publishers. Bibcode:1971tsmi.book.....G.
- Smith, Alan (1975). „Clocks and watches: American, European and Japanese timepieces”. New York: Crescent Books.
- Morris, Scot (септембар 1992). „The floating hourglass”. Omni. стр. 86.
- Peterson, Ivars (11. 9. 1993). „Trickling sand: how an hourglass ticks”. Science News.
- A History of Marine Navigation. Norton. 1973. стр. 108–110. ISBN 978-0-393-03140-9. „a history of marine navigation.”
- American Institute of the City of New York (1870). Annual Report of the American Institute of the City of New York. C. van Benthuysen. стр. 1042—.
- British Archaeological Association (1873). The Journal of the British Archaeological Association. Brit. Arch. Ass. стр. 130—.
- British Museum (1810). A Description of the Collection of Ancient Terracottas in the British Museum ; with Engravings. K. Bulmer. стр. 88—.
- European journal of physics : journal of the European Physical Society. 1996.
- Mills, A. A., S. Day, and S.Parkes. "Mechanics of the sandglass." Eur. J. Phys. 17 (1996)
- Frugoni, Chiara (1988). Pietro et Ambrogio Lorenzetti. Scala Books. стр. 83. ISBN 0-935748-80-6.
- Chiara Crisciani (2003). Alchimia e medicina nel Medioevo: Il carmelitano Guglielmo Seda- cer, che si dedica con esaustività alla trattazione alchemica metallurgica e soprattutto valorizza il ruolo del vetro nel suo vasto manuale — la Summa sedacina. SISMEL edizioni del Galluzzo. ISBN 978-88-8450-051-9.
- Antonio Neri (1663). L'arte vetraria.
- Anthony John Turner (1993). Of Time and Measurement: Studies in the History of Horology and Fine Technology. Ashgate Publishing Company. ISBN 978-0-86078-378-7.
- Nicolas, Nicholas Harris (1847). A History of the Royal Navy, from the earliest times to the wars of the French revolution, vol. II. London: Richard Bentley. стр. 476.
- Rao, N. Kameswara (децембар 2005). „Aspects of prehistoric astronomy in India” (PDF). Bulletin of the Astronomical Society of India. 33 (4): 499—511. Bibcode:2005BASI...33..499R. Приступљено 2007-05-11. „It appears that two artifacts from Mohenjo-daro and Harappa might correspond to these two instruments. Joshi and Parpola (1987) lists a few pots tapered at the bottom and having a hole on the side from the excavations at Mohenjadaro (Figure 3). A pot with a small hole to drain the water is very similar to clepsydras described by Ohashi to measure the time (similar to the utensil used over the lingum in Shiva temple for abhishekam).”
- Achar, N. Narahari (децембар 1998). „On the meaning of AV XIX. 53.3: Measurement of Time?”. Electronic Journal of Vedic Studies. Архивирано из оригинала 2015-09-23. г. Приступљено 2007-05-11.
- Kak, Subhash (2003-02-17). „Babylonian and Indian Astronomy: Early Connections”. History of Science, Philosophy & Culture in Indian Civilization, Vol., Part (A Golden Chain, G.C. Pande, Ed.), Pp., . 1 (4): 847—869. Bibcode:2003physics...1078K. arXiv:physics/0301078
.
