Пиезоелектрични ефект
Из Википедије, слободне енциклопедије
Пиезоелектрични ефект је појава стварања електричног напона на крајевима пиезоелектричног кристала при механичком притиску на њега. Супротан случај је кад се на кристал доведе вањски напон - тада долази до његове механичке деформације.
Постојање пиезоелектричног ефекта открили су Жак и Пјер Кири 1880. године. Типични преставници пиезоелектричних кристала су кварц, турмалин, и Рошелова со.
[уреди] Употреба
Својство пиезоелектричних кристала нашло је широку употребу у многим гранама технике, посебно у електроници за израду прецизних осцилатора високо стабилних фреквенција. За употребу у те сврхе, плочице кристала се сијеку под одређеним угловима (осе резања), глачају, стављају међу металне електроде, и затварају у кућиште.
Примјеном пиезоелектричних кристала у електронским осцилаторима дигиталних и аналогних уређаја, постиже се прецизност реда милионитог дијела херца, док се обичним осцилаторним колима постиже само око 10 хиљадитих дијелова херца. Додатна стабилност се постиже уградњом пиезоелектричних кристала у термостате. Уз то, широка примјена пиезоелектричних ефекта и кристала је и у електроакустици, за израду микрофона, слушалица, детектора ултразвука и разних ултразвучних претварача.
[уреди] Коришћена литература
- Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, стране 714 и 715.
