Пирит

С Википедије, слободне енциклопедије
Пирит
Пирит, Музеј стена и минерала, Рударско-геолошки факултет, Београд
КатегоријаМинерал
Кристалне системетесерална
Идентификација
Преломнераван до шкољкаст
Тврдоћа по Мосу6
Огребцрна
Густина4,92-5,01 g/cm³

Пирит је минерал из групе сулфида, хемијске формуле FeS2. Кристалише тесерално - парахемиедријски. Јавља се у облику кристала различите величине. Његови кристали најчешће имају облик хексаедра. Такође се јавља, мада у ређем броју случајева, и у облику масивних и зрнастих агрегата.[1][2]

Физичка својства[уреди | уреди извор]

Пирит је златножуте боје и црног огреба. Непровидан је, непрозрачан и металичне сјајности. Прелом пирита је нераван до шкољкаст. У већини случајева цепљивост није присутна. Тврдина пирита је 6 по Мосовој скали. Специфична маса износи 4,92—5,01 g/cm³.[3][4]

Постанак и парагенеза[уреди | уреди извор]

Настанак пирита најчешће је повезан са хидротермалним процесима у Земљиној кори, при чему образује пиритске жице и минерализације. Значајне количине пирита настају приликом образовања бакарних, оловних и цинканих лежишта.

Пирит може постати и контактно метасоматским процесима у скарновима. У том случају пирит се налази у парагенези са другим сулфидима и контактним силикатима.

Пирит може настати и седиментним процесима у редукционим условима (најчешће глина и угаљ).

Појавни облик пирита може бити у виду импрегнације, и тада је он акцесоран минерал у магматским стенама киселог карактера, као и у пегматиту.

Распрострањење и примена[уреди | уреди извор]

Пирит је распрострањен минерал и пратилац скоро свих сулфидних минерализација. Користи се за добијање сумпорне киселине и сребра, ако га садржи у повишеним количинама. Најчешће се налази у Перуу, у Јужној Америци.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет. 2003.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  2. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  3. ^ Lide David R., ур. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th изд.). Boca Raton, FL: CRC Press. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  4. ^ Susan Budavari, ур. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th изд.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Минералогија. Београд: Рударско-геолошки факултет. 2003.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]