Питер Хигс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Питер Хигс

Higgs, Peter (1929)3.jpg

Општи подаци
Датум рођења 29. мај 1929.
Место рођења Њукасл на Тајну (Уједињено Краљевство)
Рад
Поље теоријска физика
Ментор Чарлс Колсон и Кристифор Хигинс
Институција Универзитет у Единбургу
Империјални лондонски колеџу
Кингс колеџ у Лондону
Награде Нобелова награда за физику (2013)
Вулфова награда за физику (2004)
Сакураи Награда (2010)
Диракова медаља (1997)
Хугсова медаља (1981)

Питер Вер Хигс (енгл. Peter Ware Higgs; рођен 29. маја 1929) је британски теоријски физичар и добитник Нобелове награде из физике.[1]

Најпознатији је по својој теорији сламања електронски слабе симетрије из шездесетих година прошлог века, у којој објашњава порекло масе код елементарних честица уопште, а посебно код Z и W бозона. Овај такозвани Хигсов механизам, који је био предложен од стране неколико физичара поред Хигса у исто време, предвиђа постојање нове честице, Хигсовог бозона. ЦЕРН је 4. јула 2012. објавио да је експериментално утврђено постојање честице налик Хигсовом бозону,[2] али да су потребне даље анализе како би установило да ли она има својста очекивана од Хигсовог бозона из Стандардног модела.[3] Четрнаестог марта 2013. потврђено је да је новоткривена честица + паритета и нултог спина,[4] што су два основна критеријума Хигсовог бозона, по којима је он прва позната скаларна честица пронађена у природи. Хигсов механизам опште је прихваћен као важан у Стандардном моделу физике честица, без кога неке честице не би имале масу.[5]

За свој рад, Хигс је добио многобројне награде укључујући: Хугсову медаљу Краљевског друштва (1981), Радерфордову медаљу Института за физику (1984), Диракову медаљу (1997), Медаљу за изванредан допринос теоријској физици Института за физику (1997), Вулфову награду за физику (2004), Медаљу Оскара Клајна Краљевске шведске академије наука (2009), Џ. Џ. Сакураи награда за теоријску физику елементарних честица Америчког друштва физичара и јединствену Хигсову медаљу Краљевског друштва Единбурга.[6] Након скорашњег потенцијалног открића Хигсовог бозона добио је Нобелову награду за физику.[7]

Рани живот и образовање[уреди]

Рођен је у Елсвику, округу Њукасла на Тајну, у Енглеској. Отац му је био из Енглеске, а мајка из Шкотске.[6][8][9] Као последица астме и константне селидбе његове породице због очевог посла (отац му је радио као инжињер за Би-Би-Си), а касније и Другог светског рата, Хигс је био школован код куће. Када се његов отац преселио у Бедфорд, он је остао са својом мајком у Бристолу. Похађао је основну школу Котхам у Бристолу од 1941-1946,[6][10] где је био инспирисан радом једног од својих школских алумина, Пола Дирака, који је открио поље квантне механике.[8]

Године 1946, са седамнаест година, прешао је у Школу града Лондона, где се специјализовао за математику. Затим 1947. године прелази у Кингс колеџ у Лондону где је 1950. дипломирао физику, а затим и магистрирао 1952. Докторирао је 1954. године молекуларну физику, а ментори су му били Чарлс Колсон и Кристифор Хигинс. Докторски рад се звао “Неки проблеми у теорију молекуларних вибрација”.[6][11] Радио је у Универзитету у Единбургу током периода (1954—1956). Након тога је био на више позиција на Империјалном лондонском колеџу и на Лондонском универзитетском колеџу, где је постао и привремени предавач математике. Током 1960. године вратио се на Универзитет у Единбургу, где је преузео позицију предавача на Таит институту за математичку физику, што му је омогућило да се пресели у Единбург. Током 1983. постао је члан Краљевског друштва Единбурга. Касније, током 1991, је постао и члан Института за физику. Пензионисао се 1996.

Нобеловац Питер Хигс на прес конференцији у Стокхолму, децембар 2013.

Истраживачка каријера[уреди]

Рад у теоријској физици[уреди]

У Единбургу, Хигс се први пут заитересовао за масу, развијајући идеју да су честице – без масе када је настао свемир – добиле масу делић секунде касније, као резултат интеракције са теоријским пољем (које је постал познато као Хигсово поље). Хигс је предложио да ово поље прожима простор, дајући масу свим елементарним субатомским честицама које интерагују са њим.[8][12]

Хигсов механизам укључује постојање Хигсовог поља које даје масу кварковима и лептонима.[13] Међутим, то представља само мали део масе осталих субатомских честица, као сто су протони и електрони. Глуони, коју везују ове честице, су оно што носи већину њихове масе.

Основа за Хигсов рад потиче од теоретичара и нобеловца, Јапанца Јоишира Намбуа, са Универзитета у Чикагу. Професор Намбу је поставио теорију познату као спонтано сламање симетрије, међутим, теорија је предвиђала честице без масе (Голдстоунова теорема), што је очито било нетачно.[1]

Хигс је наводно дошао до основа за своју теорију након повратка у свој стан у Единбургу, после пропалог викенд камповања,[14][15][16] мада је рекао да није било “еурека” момента у развоју теорије.[17] Написао је кратак рад представљајући рупу у Голдстоуновој теорему (честице без масе не морају да се појаве када је локална симетрија спонтано сломљена у релативистичкој теорији) и објавио га у научном часопису “Физикс летерс”, уређиваном у ЦЕРН-у, у Швајцарској, 1964. године.[18]

Хигс је написао и други рад у којем је описан теоретски модел (познат као Хигсов механизам), али који је био одбијен (уредници “Физикс летерса” су га сматрали “безначајним за физику”[8]). Хигс је написао додатни пасус и послао свој рад у “Физикс ривју летерс”, још један водећи научни часопис, који га је касније објавио 1964. године. Овај рад је предвиђао нову масивну честицу нултог спина (данас познату као Хигсов бозон).[19][20] Други физичари, Роберт Браут, Франсо Англер[21] и Гералд Гуралникс, К. Р. Хеген и Том Кибл,[22] дошли су до сличних закључака у отприлике исто време. Три рада написана о открићу овог бозона од стране Хигса и осталих поменутих физичара признати су као прекретнице на прослави педесетогодишњице часописа “Физикс ривју летерс”.[23] Иако су ови радови имали сличан приступ, разлике између њих су биле значајне. Механизам је био предложен 1962. од стране Филипа Андерсона], али он није укључио кључни релативистички модел.[19][24]

ЦЕРН је 4. јула 2012. објавио да су експерименти АТЛАС и ЦМС приметили јаке назнаке постојања нове честице, масе око 125 GeV/c², која би могла да буде Хигсов бозон.[25] На семинару у Женеви, Хигс је прокоментарисао: “Заиста је невероватно да се то десило за време мог живота”.[2] Иронично, ова потенцијална потврда Хигсовог бозона се десила на истом месту где је уредник “Физикс летерса” одбио његов рад. [1]

Остала признања[уреди]

Грађанска награда[уреди]

Хигс је био прималац Единбуршке награде за 2011. годину. Он је пети који је добио ову награду, коју је основало Веће града Единбурга, да би наградило појединца који је позитивно утицао на град и његово промовисање.[26]

Хигсу је био додељен изгравирани пехар на иницијативу Џорџа Граба, лорда од Единбурга, на церемонији одржаној у згради градског већа 21. фебруара 2012. Догађај је обележило и откривање његових изгравираних отисака прстију, поред отисака осталих добитника награде.[27][28][29]

Хигсов центар за теоријску физику[уреди]

Шестог јула 2012. године Единбуршки факултет је основао нови научни центар назван по професору Хигсу.[30] Овај центар окупља научнике широм света са циљем тражења “дубљег разумевања начина рада универзума”. Центар се тренутно налази унутар Зграде Џејмса Клерка Максвела. Универзитет је такође, основао катедру теоријске физике у Хигсово име.

Нобелова награда за физику[уреди]

Осмог октобра 2013. године објављено је да ће Питер Хигс и Франсо Англер бити добитници Нобелове награду за физику “за теоретско откриће механизма који доприноси нашем разумевању постанка масе субатомских честица, и који је недавно потврђен кроз откриће предвиђених основних честица, од стране АТЛАС-ових и ЦМС-ових независних експеримената у ЦЕРН-у”.[31] Хигс није знао да је победио док му пролазница није честитала на улици, с обзиром да није имао ни мобилни телефон, нити је било неког другог начина да буде контактиран.[32][33]

Културне референце[уреди]

Хигсов портрет је насликао Кен Курие 2008. године.[34] Наручио га је Единбуршки универзитет,[35] а званично је откривен 3. Априла 2009. године[36] и налази се на улазу у Зграду Џејмса Кларка Максвела Физичке и астрономске школе и Математичке школе.[34]

Политички и религиозни погледи[уреди]

Хигс је био активиста у кампањи нуклеарног разоружања док је био у Лондону, а касније и у Единбургу. Престао је да буде члан када је група проширила своју кампању и на борбу против нуклеарне снаге.[8][37] Био је и члан Гринписа док група није почела да се противи генетички модификованих организама.[37]

Када је 2004. године био наградјен Вулфовом наградом одбио је да оде у Јерусалим да прими награду, зато што је додели присуствовао и председник Израела, Моше Катсав, а Хигс се противио Израелским поступцима у Палестини.[38]

Хигс је атеиста.[39] Касније је показао да није задовољан тиме што је Хигсов бозон назван “Божјом честицом”,[40] зато што је веровао да назив “може увредити религиозне људе”.[41] Обично се тај назив за Хигсов бозон приписује Лиону Ледермену, аутору књиге The God Particle: If the Universe Is the Answer, What Is the Question?, али назив заправо потиче од Ледерменовог издавача. Ледермен је заправо хтео да је назове “проклета честица”.[42]

Породични живот[уреди]

Хигс има два сина, Криса и Џонија, као и двоје унучади, а сви живе у Единбургу. [41][28]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Griggs, Jessica (Summer 2008) The Missing Piece Edit the University of Edinburgh Alumni Magazine, p. 17
  2. ^ а б „Higgs boson-like particle discovery claimed at LHC“. BBC. 4. 7. 2012.. 
  3. ^ „CERN Press Release: CERN experiments observe particle consistent with long-sought Higgs boson“. Cdsweb.cern.ch Приступљено 5. 7. 2012.. 
  4. ^ Pralavorio, Corinne (14. 3. 2013.). „New results indicate that new particle is a Higgs boson“. CERN Приступљено 14. 3. 2013.. 
  5. ^ Rincon, Paul (10 March 2004) Fermilab 'God Particle' may have been seen Retrieved on 27 May 2008
  6. ^ а б в г Staff (29 November 2012) Peter Higgs: Curriculum Vitae The University of Edinburgh, School of Physics and Astronomy, Retrieved 9 January 2012
  7. ^ Amos, Jonathan (8 October 2013) Higgs: Five decades of noble endeavour BBC News Science and Environment; retrieved 8 October 2013
  8. ^ а б в г д Sample, Ian. "The god of small things", The Guardian, 17 November 2007, weekend section.
  9. ^ Macdonald, Kenneth (10 April 2013) Peter Higgs: Behind the scenes at the Universe. BBC.
  10. ^ The Cotham Grammar School, a High-Performing Speicalist Co-operative Academy The Dirac-Higgs Science Centre Retrieved 10 January 2013
  11. ^ King's College London. „Professor Peter Higgs“ Приступљено 8. 10. 2013.. 
  12. ^ "Higgs particle", Encyclopaedia Britannica, 2007.
  13. ^ doi:10.1007/s12045-012-0110-z
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  14. ^ Martin, Victoria (14 December 2011) Soon we’ll be able to pinpoint that particle The Scotsman, Retrieved 10 January 2013
  15. ^ Collins, Nick (4 July 2012) Higgs boson: Prof Stephen Hawking loses $100 bet The Telegraph. London, Retrieved 10 January 2013
  16. ^ Staff (4 July 2012) Scientists discover 'God' particle The Herald. Glasgow, Retrieved 10 January 2013
  17. ^ „Meeting the Boson Man: Professor Peter Higgs“. BBC News. 24. 2. 2012.. 
  18. ^ doi:10.1016/0031-9163(64)91136-9
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  19. ^ а б Staff (5 January 2012) Brief History of the Higgs Mechanism The Edinburgh University School of Physics and Astronomy, Retrieved 10 January 2013
  20. ^ doi:10.1103/PhysRevLett.13.508
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  21. ^ doi:10.1103/PhysRevLett.13.321
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  22. ^ doi:10.1103/PhysRevLett.13.585
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  23. ^ „Physical Review Letters – 50th Anniversary Milestone Papers“. Prl.aps.org Приступљено 5. 7. 2012.. 
  24. ^ doi:10.1103/PhysRev.130.439
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  25. ^ „Higgs within reach“. CERN. 4. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.. 
  26. ^ „The Edinburgh Award“. The City of Edinburgh Council Приступљено 3. 7. 2012.. 
  27. ^ „Acclaimed physicist presented with Edinburgh Award“. The City of Edinburgh Council. 27. 2. 2012. Приступљено 3. 7. 2012.. 
  28. ^ а б „'They’ll find the God particle by summer.' And Peter Higgs should know“. The Scotsman. 25. 2. 2012. Приступљено 3. 7. 2012.. 
  29. ^ „Higgs: Edinburgh Award is a great surprise“. BBC. 24. 2. 2012. Приступљено 3. 7. 2012.. 
  30. ^ „Higgs Centre for Theoretical Physics“. The University of Edinburgh. 
  31. ^ „Press release from Royal Swedish Academy of Sciences“. 8. 10. 2013. Приступљено 8. 10. 2013.. 
  32. ^ Peter Higgs was told about Nobel Prize by passing motorist
  33. ^ Prof Peter Higgs did not know he had won Nobel Prize (BBC News)
  34. ^ а б „Portrait of Peter Higgs by Ken Currie, 2010“. The Tait Institute Приступљено 28. 4. 2011.. 
  35. ^ Wade, Mike. „Portrait of a man at beginning of time“. The Times (London) Приступљено 28. 4. 2011..  (subscription required)
  36. ^ „Great minds meet at portrait unveiling“. The University of Edinburgh Приступљено 28. 4. 2011.. 
  37. ^ а б Highfield, Roger (7. 4. 2008.). „Prof Peter Higgs profile“. The Telegraph (London) Приступљено 16. 5. 2011.. 
  38. ^ Rodgers, Peter (1. 9. 2004.). „The heart of the matter“. The Independent (London) Приступљено 16. 5. 2011.. 
  39. ^ Sample, Ian (17 November 2007). „The god of small things“. London: The Guardian Приступљено 21. 3. 2013.. „The name has stuck, but makes Higgs wince and raises the hackles of other theorists. "I wish he hadn't done it," he says. "I have to explain to people it was a joke. I'm an atheist, but I have an uneasy feeling that playing around with names like that could be unnecessarily offensive to people who are religious."“ 
  40. ^ Key scientist sure "God particle" will be found soon Reuters news story. 7 April 2008.
  41. ^ а б "Interview: the man behind the 'God particle'", New Scientist 13 Sep 2008, pp. 44–5 (subscription required)
  42. ^ Randerson, James (30. 6. 2008.). „Father of the 'God Particle'“. The Guardian (London). 

Спољашње везе[уреди]