Пијета

Из Википедије, слободне енциклопедије
Микеланђелова пијета у базилици св. Петра у Риму
Обојена дрвена пијета

Пијета (итал. pieta побожност, смјерност, милосрђе[1] од лат. pietas осјећање дужности, побожност) [2]; у ликовној умјетности композиција која приказује Богородицу и мртвог Исуса скинутог са крста у њеним рукама . [3] [1]

У умјетности[уреди]

Мотив пијете, Богородица са мртвим сином Исусом у наручју, се јавља у ликовној умјетности послије XIV вијека, прво у вајарству, у њемачкој готици (дрвене и камене скулптуре), а од XV вијека и у сликарству , прво у илуминацији, а затим као олтарска слика. Богородица, понекад сама, понекад окружена апостолом Јованом и трима Маријама, на рукама или кољенима држи и оплакује тијело свога мртвог сина Исуса скинутог са крста. Карактеристичне су двије рано настале пијете то су: у сликарству „ Авињонска пијета“ (XV) и у вајарству Микеланђелова пијета у базилици св. Петра у Риму (1497-1500).[1] [4] [4]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959.г.
  2. ^ Жепић М, Латинско хрватскосрпски рјечник, Школска књига, Загреб, 1962.г.
  3. ^ Вујаклија М, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954.г.
  4. ^ а б Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.