Покрет несврстаних

Из Википедије, слободне енциклопедије
Земље чланице (тамно плаво) и земље посматрачи (светло плаво) у Покрету несврстаних (2007)

Покрет несврстаних је међународна организација више од 100 земаља које су сматрале себе званично неуједињене са једним или против једног од већих блокова. Сврха организације, како је написано у Хаванској декларацији из 1979, је да осигура „националну независност, суверенитет, територијлни интегритет и безбедност несврстаних земаља у њиховој борби против империјализма, колонијализма, неоколонијализма, апартхејда, расизма, укључујући и ционизам и све облике стране агресије, окупације, доминације, мешања или хегемоније, као и против блоковске политике“. Покрет несврстаних се фокусирао на националне борбе за независност, искорењивања сиромаштва, економски развој и супротстављање колонијализму, империјализму и неоколонијализму. Они су представљали 55% становништва планете, већину влада на свету и скоро две трећине чланица Уједињене нације.

Важнији чланови су били Југославија, Индија, Египат, Јужна Африка и повремено Кина. Бразил никада није био стални члан покрета, али је држава делила много циљева Покрета несврстаних и често је слала посматраче на конференције Покрета несврстаних. Иако је намеравано да организација буде близак савез као и НАТО и Варшавски пакт, имала је мало јединства и многе од њених чланица су биле у савезу са једном или другом великом силом. На пример, Куба је била у савезу са Совјетским Савезом током Хладног рата.

Настанак покрета[уреди]

Термин „Несврстани“ је први сковао индијски премијер Џавахарлал Нехру током свог говора 1954. у Коломбу, Шри Ланка. У свом говору, Нехру је описао пет постулата који су коришћени као водиље у кинеско-индијским односима, а које је прве смислио ондашњи кинески премијер Џоу Енлај. Названи Пет принципа мирољубиве егзистенције или Панчшил, ови принципи ће касније послужити као основа Покрета несврстаних. Тих пет принципа су:

  1. Узајамно поштовање територијалног интегритета и суверенитета
  2. Узајамно ненападање
  3. Узајамно немешање у унутрашње послове
  4. Једнакост и узајамна корист
  5. Мирољубива коегзистенција

Порекло Покрета несврстаних се може пратити до конференције одржане у Бандунгу, Индонезија, 1955. Светске несврстане нације су изразиле своју жељу да не буду увучене у идеолошке сукобе Истока и Запада у Хладном рату. Бандунг је био значајна прекретница за развој покрета као политичке организације.

Ипак, 6 година касније у септембру 1961, уз велику заслугу Јосипа Броза Тита, одржана је прва званична конференција Покрета несврстаних. Уз Тита и Нехруа, други истакнути светски лидери који су учествовали у стварању Покрета несврстаних су били Гамал Абдел Насер, председник Египта, Сукарно, председник Индонезије и Кваме Нкрумах, први председник Гане.

Покрет је изгубио кредибилитет током седамдесетих када је критикован да у њему постају доминантне државе које су биле пријатељске према Совјетском Савезу. Док су вође као Тито, Насер, Сукарно или Нехру могли представљати идеологију несврстаних, вође попут Фидела Кастра су компромитовале цео концепт.

Земље чланице[уреди]

  1. Застава Авганистана Авганистан
  2. Застава Алжира Алжир
  3. Застава Анголе Ангола
  4. Застава Бангладеша Бангладеш
  5. Застава Барбадоса Барбадос
  6. Flag of the Bahamas Бахами
  7. Застава Бахреина Бахреин
  8. Застава Белизеа Белизе
  9. Застава Белорусије Белорусија
  10. Застава Бенина Бенин
  11. Застава Боливије Боливија
  12. Застава Боцване Боцвана
  13. Застава Брунеја Брунеј
  14. Застава Буркине Фасо Буркина Фасо
  15. Застава Бутана Бутан
  16. Застава Вануатуа Вануату
  17. Застава Венецуеле Венецуела
  18. Застава Вијетнама Вијетнам
  19. Застава Габона Габон
  20. Застава Гамбије Гамбија
  21. Застава Гане Гана
  22. Застава Гвинеје Гвинеја
  1. Застава Гвинеје Бисао Гвинеја Бисао
  2. Застава Гвајане Гијана
  3. Застава Гренаде Гренада
  4. Flag of the Democratic Republic of the Congo Демократска Република Конго
  5. Flag of the Dominican Republic Доминиканска Република
  6. Застава Египта Египат
  7. Застава Еквадора Еквадор
  8. Застава Екваторијалне Гвинеје Екваторијална Гвинеја
  9. Застава Еритреје Еритреја
  10. Застава Етиопије Етиопија
  11. Застава Замбије Замбија
  12. Застава Зеленортских Острва Зеленортска Острва
  13. Застава Зимбабвеа Зимбабве
  14. Застава Индије Индија
  15. Застава Индонезије Индонезија
  16. Застава Ирака Ирак
  17. Застава Ирана Иран
  18. Застава Јамајке Јамајка
  19. Застава Јемена Јемен
  20. Застава Јордана Јордан
  21. Застава Јужноафричке Републике Јужноафричка Република
  22. Застава Камбоџе Камбоџа
  1. Застава Камеруна Камерун
  2. Застава Катара Катар
  3. Застава Кеније Кенија
  4. Застава Колумбије Колумбија
  5. Flag of the Comoros Комори
  6. Flag of the Republic of the Congo Република Конго
  7. Застава Кубе Куба
  8. Застава Кувајта Кувајт
  9. Застава Лаоса Лаос
  10. Застава Лесота Лесото
  11. Застава Либана Либан
  12. Застава Либерије Либерија
  13. Застава Либије Либија
  14. Застава Мадагаскара Мадагаскар
  15. Застава Малавија Малави
  16. Flag of the Maldives Малдиви
  17. Застава Малезије Малезија
  18. Застава Малија Мали
  19. Застава Марока Мароко
  20. Застава Мауританије Мауританија
  21. Застава Маурицијуса Маурицијус
  22. Застава Мјанмара Мјанмар
  1. Застава Мозамбика Мозамбик
  2. Застава Монголије Монголија
  3. Застава Намибије Намибија
  4. Застава Непала Непал
  5. Застава Нигера Нигер
  6. Застава Нигерије Нигерија
  7. Застава Никарагве Никарагва
  8. Застава Обале Слоноваче Обала Слоноваче
  9. Застава Омана Оман
  10. Застава Пакистана Пакистан
  11. Застава Панаме Панама
  12. Palestinian flag Палестина
  13. Застава Папуа Нове Гвинеје Папуа Нова Гвинеја
  14. Застава Перуа Перу
  15. Застава Руанде Руанда
  16. Застава Сао Томе и Принсипеа Сао Томе и Принципе
  17. Застава Саудијске Арабије Саудијска Арабија
  18. Застава Свазиленда Свазиленд
  19. Застава Свете Луције Света Луција
  20. Застава Сент Винсента и Гренадина Свети Винсент и Гренадини
  21. Застава Северне Кореје Северна Кореја
  22. Flag of the Seychelles Сејшели
  1. Застава Сенегала Сенегал
  2. Застава Сијера Леонеа Сијера Леоне
  3. Застава Сингапура Сингапур
  4. Застава Сирије Сирија
  5. Застава Сомалије Сомалија
  6. Застава Судана Судан
  7. Застава Суринама Суринам
  8. Застава Тајланда Тајланд
  9. Застава Танзаније Танзанија
  10. Застава Источног Тимора Источни Тимор
  11. Застава Тогоа Того
  12. Застава Тринидада и Тобага Тринидад и Тобаго
  13. Застава Туниса Тунис
  14. Застава Туркменистана Туркменистан
  15. Застава Уганде Уганда
  16. Застава Узбекистана Узбекистан
  17. Flag of the United Arab Emirates Уједињени Арапски Емирати
  18. Flag of the Philippines Филипини
  19. Застава Хондураса Хондурас
  20. Flag of the Central African Republic Централноафричка Република
  21. Застава Чилеа Чиле
  22. Застава Џибутија Џибути
  23. Застава Шри Ланке Шри Ланка

Бивше чланице[уреди]

Посматрачи[уреди]

Конференције Покрета несврстаних[уреди]

Места и датуми конференција:

Прва конференција[уреди]

Прва конференција се одржала у Београду 1961. На њој су били представници 25 земаља – по 11 из Азије и Африке заједно са Југославијом, Кубом и Кипром, а у складу са усвојеним „критеријумима несврстаности“, којима се обавезују да воде политику несврстаности на принципима коегзистенције, да подржавају борбу за национално ослобођење, да се не укључују у мултилатералне пактове блоковских сила, да не склапају војне савезе са великим силама и да не уступају своју територију за војне базе великих сила.

У свом говору, један од родоначелника несврстаности, председник Тито је рекао: „Овај састанак, по мом мишљењу, треба да доведе велике силе до сазнања да судбина света не може да буде у њиховим рукама. Он треба да докаже протагонистима сила да већина света одлучно одбацује употребу силе као начина решавања разних важних питања која нам је прошли рат оставио у наслеђе. Без претеривања могу рећи да земље које су заступљене на овој конференцији, а и многе друге које не припадају ни једној групацији, представљају велику већину јавног мишљења света. Оне представљају савест човечанства. О томе треба и те како да воде рачуна они који помишљају на ратне авантуре. Такав пример дао је и Други светски рат; он се поразно завршио по најјаче фашистичке државе, које су насиље и силу узеле као водећи принцип политике, а рат као средство за постизање својих циљева, то јест за наметање своје доминације читавом свету, игноришући хумане и друге моралне принципе који у савременом свету све снажније долазе до изражаја... То је веома поучна историја и требало би да о њој мисле они који звецкају оружјем и држе свет у сталној напетости и страху“.

После свестране размене мишљења, у којој је главна пажња била посвећена опасностима на светски мир, проблемима разоружања, колонијализма и економског развоја, усвојено је и неколико докумената: Декларација шефова држава или влада, Изјава о опасности од рата и апел за светски мир, као и писма идентичног садржаја председнику владе СССР Хрушчову и председнику САД Кенедију.

Историјски значај Београдске конференције је у томе што је први пут окупила државнике несврстаних земаља и формулисала изворне принципе и циљеве политике и покрета несврстаних као независног, ванблоковског и глобалног фактора у међународним односима.

Друга конференција[уреди]

Друга конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је у Каиру од 5. до 10. октобра 1964. Њој су присуствовали представници 47 држава у својству пуноправних учесника и 10 земаља у својству посматрача. Наглом ширењу покрета несврстаних допринело је ослобађање многих земаља из колонијалног ропства, нарочито афричких.

У својству домаћина, председник Насер је, између осталог рекао: „Данас је захтев за социјалном правдом покретачка снага развоја у свакој земљи. Тај захтев, захтев за правдом, треба да одигра велику улогу и у међународној заједници која постаје једна целина... Ми не верујемо да се подела света завршава поделом на западни и источни блок. Може да дође до нове, веће и још озбилјније поделе. На блок сиромашних и блок богатих. Блок развијених и блок недовољно развијених.“

Главне теме конференције су били Арапско-израелски сукоб и Индијско-пакистански сукоб. На конференцији је усвојен Програм за мир и међународну сарадњу, у коме се посебно истичу принципи активне и мирољубиве коегзистенције.

Трећа конференција[уреди]

Трећа конференција шефова или влада несврстаних земаља одржана је од 8. до 10. септембра 1970. у Лусаки. Конференцији су присуствовали представници 55 земаља у својству пуноправних учесника и 9 земаља у својству посматрача.

Током те конференције покрет је формирао сталну организацију да би развијао економске и политичке везе. Замбијски председник Кенет Каунда је играо одлучујућу улогу у овим догађајима, а у својству домаћина је између осталог рекао: „Наш покрет треба у будућности да одигра веома значајну улогу не само у земљама у развоју, већ и у читавом свету. Он се заснива на чињеници да је већина људи искрено уверена да у данашњој међународној ситуацији поштовање њихових легитимних интереса није обезбеђено и да су њихова права и њихове наде никако не могу остварити уколико се не разреше постојеће противуречности. Право учествовања у трагању за таквим решењем не представља монопол великих сила“.

На конференцији су усвојене: Декларација о миру независности, развоју, сарадњи и демократизацији међународних односа у којој су реафирмисани принципи и циљеви несврстаности и одређено место и улога покрета у измењеним међународним условима, обележеним првим резултатима детанта у односима блоковских сила; Декларација о несврставању и економском прогресу у којој је придат приоритетни значај мењању стања у међународним економским односима; те више других резолуција.

Четврта конференција[уреди]

Четврта конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је у Алжиру од 5. до 10. септембра 1973. Конференцији је присуствовало 75 земаља у својству пуноправних чланова, 9 земаља посматрача и 3 земље госта.

У својству домаћина конференције алжирски председник Хуари Бумедијен је сажео програм несврстаности у неколико језгровитих реченица: „Национална независност са свим својим компонентама, политичким, економским и културним; борба против колонијализма, ционизма и апартхејда; борба против неоколонијализма, империјализма и свих облика стране хегемоније, распуштање блокова, уклањање војних база, опште и потпуно разоружање - то су, између осталог, задаци који стоје пред нама ако хоћемо да у свету завлада мир који би био заснован на равноправности држава, демократизацији међународних односа и сарадњи међу народима“.

у Алжиру је виђено како се покрет носи са новим економским реалностима. Светски нафтни шок из 1973. је довео до тога да неке чланице буду значајно богатије од осталих. Крај повезаности америчке валуте за злато и накнадна девалвација долара је уклонило једну од највећих притужби групе. Одржана у време развоја детанта у односима СССР и САД и након нормализације односа САД и Кине, Алжирска конференција је одредила политичке задатке несврстаних земаља у борби за даљу демократизацију међународних односа и формулисала мере за изградњу новог економског поретка. Политички и економски задаци несврстаних земаља добили су подједнак значај у склопу остваривања дугорочних визија покрета несврстаних. Конференција је усвојила Политичку декларацију, Економску декларацију, Акциони програм економске сараднје, Декларацију о борби за национално ослобођење и више других резолуција о тада актуелним светским питањима.

Пета конференција[уреди]

Пета конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је у Коломбу, Шри Ланка, од 16. до 19. августа 1976. Јачање улоге несврстаних земаља у међународним односима довело је до даљег ширења покрета несврстаних. Конференцији је присуствовало 86 земаља у својству пуноправних учесника, 9 земаља посматрача, 12 ослободилачких покрета и међународних организација и 7 земаља гостију.

Председница владе Шри Ланке, Сиримаво Бандаранаика, је у својству представника земље домаћина поздравила присутне и указала на место и улогу несврстаности у актуелном политичком и временском тренутку:„У Уједињеним нацијама је снага покрета несврстаних горко нападана као„тиранија већине“. Ми знамо да несврставање није било замишљено да буде, нити да ће икада постати тиранија. У сваком случају, оно је било најмоћније оружје против других тиранија које је свет, нарочито трећи свет, упознао током последнјих пет векова: тираније сиромаштва, тираније глади, неисхрањености и умирања од изгладнелости, тираније болести и преране смрти и, изнад свега, потпуног одсуства изгледа на ма какву срећу или наду. Међутим, можемо бити задоволјни том критиком, јер је она најпозитивније, мада нехотично признање наше солидарности и привржености демократским методама у борби против зала старог поретка. Снага нашег покрета је још уочљивија када констатујемо да су несврстани махом сиромашне и недовољно развијене земље, без уобичајених могућности за примену моћи и утицаја, као што су војна сила, велико индустријско богатство или добро организована и савремена средства за масовно комуницирање. Наша снага је у непоколебљивој припадности нашим начелима и нашем јединству. Она представља огромну моралну силу коју морају узимти у обзир они који су донедавно били навикли да имају неоспорну моћ над судбином других народа“.

Упркос умножавању спорова и сукоба међу самим несврстаним земљама, као и све очигледнијим настојањима блоковских сила да прошире своје старе утицаје у регионима у којима се налази гро несврстаних земаља, на конференцији је постигнут консензус о свим питањима од заједничког интереса.

Шеста конференција[уреди]

Шеста конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је од 3. до 9. септембра 1979. у Хавани. Конференцији је присуствовало 95 земаља у својству пуноправних учесника, једна земља са специјалним статусом, 11 земаља посматрача, 8 земаља гостију и више ослободилачких покрета и међународних организација.

Приликом отварања конференције а у својству домаћина председник кубанске владе Фидел Кастро је између остлог рекао: „Борба за мир и за праведни економски поредак, за правилно решење тешких проблема који погађају наше земље, постаје у све већој мери основни проблем покрета несврстаних земаља. Мир, и огромне опасности које му прете, није питање које треба да остане у искључивој надлежности великих сила. Мир је могућ, али се мир може осигурати у оној мери у којој све земље буду свесне и одлучне у борби за њега. Нећемо мир за само један део света. Хоћемо мир за све народе. Мир и правду, мир и слободу. Мир за све земље. Мир за све континенте. За све народе. Потпуно схватамо да без упорне и одлучне борбе нећемо постићи мир, а морамо веровати у могућност постизања мира упркос империјализму и назадним факторима који још увек постоје у свету. Веома је велика уједињена снага наших земаља. Ми морамо тражити, захтевати и освојити мир, детант, мирољубиву коегзистенцију и разоружање, јер они неће сами доћи. Пред данашњим светом нема друге алтернативе, уколико желимо да човечансво опстане“.

у Хавани је расправљано о предности „природне алијансе“ које су многи видели између Покрета несврстаних и Совјетског Савеза. Под вођством Фидела Кастра, конференција је расправљала о концепту антиимперијалистичке алијансе са Совјетским Савезом. Премијер Јамајке Менли је одржао добро примљен просовјетски говор. Међу осталим стварима које је рекао је било: „Сви антиимперијалисти знају да је равнотежа снага у свету неповратно промењена 1917. године када је постојао покрет и човек у Октобарској револуцији, а Лењин је био тај човек“. Менли је такође одликовао Кастра за ојачавање снага посвећеним борби против империјализма на западној хемисфери.

Седма конференција[уреди]

Када је постало очигледно да Седма конференција несврстаних земаља, због рата Ирака и Ирана, неће моћи да буде одржана у септембру 1982. у Багдаду, једногласно је одлучено да нови домаћин буде Индија.

Тако да је седма конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана од 7. до 12. марта 1983. у Њу Делхију. Од укупно 101 земље пуноправне чланице, конференцији је присуствовало 99 земаља у својству пуноправних чланова (није учествовала Санта Луција; док је место предвиђено за Кампучију остало упражњено због немогућности постизања консезуса око тога да ли ће је представљати законска влада, за шта се залагала огромна већина земаља, или влада коју су устоличиле вијетнамске трупе и коју је подржавала мања група несврстаних земаља), 10 земаља посматрача, 10 земаља гостију и више међународних организација и других посматрача и гостију.

У свом говору председница владе Индије, Индира Ганди, је између осталог рекла: „Људски род се нашао на самом рубу пропасти светског економског система и уништења у нуклеарном рату. Уколико би дошло до тих трагедија, може ли се ико од нас, био он велики, мали, богат или сиромашан, било да је са севера или југа, запада или истока, надати да ће се спасти? Анализирајмо економску кризу. Ми из света у развоју немамо никакву безбедност. Уколико дође до економског слома, ми ћемо бити први и најтеже погођени. У овом међузависном свету чак и најбогатији нису имуни на поремећаје. Само уз коегзистенцију може постојати било каква егзистенција. Сматрајте немешање и неинтервенисање основним законима међународног понашања. Међутим, различити типови интервенција, отворених или прикривених, појављују се у Азији, Африци, Латинској Америци. Све ове интервенције су неприхватљиве и недопустиве. Мешање води ка интервенцији, а једна интервенција често повлачи другу. Ниједна сила или група сила нема оправдања или моралног права да се тако меша или интервенише. Не можете осудити један покушај, а прећи преко другог. Свака ситуација има сопствене почетке. Било какви да су, решења морају бити политичка и мирољубива. Све земље се морају држати принципа да сила или претња силом не сме бити коришћена против територијалног интегритета или политичке независности неке земље“.

Осма конференција[уреди]

Одржавање Осме конференције несврстаних земаља у Харареу пало је тачно у време обележавања 25-годишњице утемељења покрета несврстаних у Београду 1961. Ова коинциденција је представљала изврсну прилику за постављање два фундаметална питања: шта је покрет несврстаних успео да постигне у току протеклог периода и да ли је покрет у међувремену истрошио своје историјске потенцијале?
Државници окупљени у Харареу били су једнодушни у оцени да су утемељивачи несврстаности Тито, Нехру, Насер, Нкрумах и Сукарно у вртлогу хладноратовских деоба раскрилили видике и просторе за прелазак са поретка који се заснива на доминацији, на поредак који ће се темељити на слободи, правди и благостању за све. Није било државника, без обзира на његова политичка и идеолошка опредељења, који није изразио веру у принципе и циљеве које су тада прокламовани.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ La Nación -Opinión- Pág. 19: Los No Alineados ("The Non-Aligned"), for Lucio Garcia del Solar, 10 October 2006 (in Spanish).
  2. ^ а б в г Final Document of the 7th Summit of the Non-Aligned Movement -(New Delhi Declaration)
  3. ^ а б в "The Non-Aligned Movement: Member States". XII Summit, Durban, South Africa, 2–3 September 1998. Retrieved 24 August 2012.
  4. ^ Kin, Lai Kwok (2 September 1992). "Yugoslavia Casts Shadow over Non-Aligned Summit". Reuters (via The Independent. Retrieved 24 August 2012.


Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :