Полибије

Из Википедије, слободне енциклопедије

Полибије (око 203 - 118. пре н. е, грч: Πολυβιος) је био грчки историчар. Најпознатија књига му је „Историје“, која покрива период између 220. и 146. године п. н. е. Сматра се наледником Тукидида и претечом историјског истраживања у данашњем смислу, пре свега због свог систематичног трагања за узроцима историјскиг догађаја и процеса.

Полибију се приписује и метод шифровања порука уз помоћ „Полибијевог квадрата“, у којем се слова распоређују слева надесно и од горе надоле у систему од 5 х 5 квадрата који су изнад и са леве стране означени са по 5 бројева. На основу бројних шифара и укрштања колоне и реда добијају се појединачна слова шифроване поруке.

Провео је 16 година у Риму као заробљеник пошто је претходно био један од вођа противримског Ахајског савеза у Грчкој. Тамо је имао прилике да посматра изблиза организацију и функционисанје Римске државе и њему припада слава да је први извршио њену политичку анализу.

Међутим, основне идеје од којих је он пошао нису изворно његове већ углавном идеје Платона и Аристотела. Прва је идеја о постојању правилних и изопачених облика влада. Друга је о цикличном смењивању ових облика сходно извесној законитости. Трећа је идеја о томе да је најбоља мешовита влада.

Полибије усваја Аристотелову класификацију облика државе, по којој има шест облика, три правилна и три изопачена: монархија, аристократија и демократија и тиранија, олигархија и охлократија (изопачен облик демократије). Полибије је посебну пажњу посветио утврђивању законитости у смењивању ових облика.

Према Полибију, први облик владе јесте владавина једног, заснована на сили као последица слабости маса услед поплава и других несрећа. Са развојем друштва појављује се идеја правде и самодржац почиње да влада на основу правде и пристанка маса, а не на основу силе — тиме је остварена монархија. Али поступно крај престаје да поштује правду и претвара се у тиранина. Отпором против њега рукуводе најбољи људи који заводе аристократију. Ова се међутим кварењем претвара у олигархију, а ова, опет, изазива револт маса и демократију. Кад народ постане са своје стране тиранин, онда је то охлократија. Овај облик опет изазива владу једног новог деспота, која се заснива на сили и циклус почиње испочетка.

По њему, ако се жели постићи стабилна влада, мора се успоставити мешовит облик државе, који су препоручивали Платон и Аристотел. Полибије мешовиту владу схвата буквално, за разлику од поменутих, дакел као мешавину равноправних елемената разних облика. Притом је развио и једну врсту теорије о подели и равнотежи власти. У његовој влади су помешана три облика - монархија, аристократија и демократија. Конзули у њој представљају монархију, Сенат аристократију а Скупштина демократију и они се међусобно ограничавају и контролишу. Полибије је претходник Монтескјеа.

Литература[уреди]

  • Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд 2003, 692 сл.