Политика Либијске Џамахирије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велика Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија
Coat of arms of Libya 1977-2011.svg

Овај чланак је дио серије чланака о
Политици Либијске Џамахирије

Велика Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија (арап. الجماهيرية العربية الليبية الشعبية الإشتراكية العظمى , латиницом Al-Jamāhīriyyah al-ʿArabiyyah al-Lībiyyah aš-Šaʿbiyyah al-Ištirākiyyah al-ʿUẓmā) је био службени назив за Либију од 1977. до 2011. године, под вођством Муамера ел Гадафија.

Муамер ел Гадафи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Муамер ел Гадафи

Муамер ел Гадафи је био либијски вођа од 1969. до 2011. године. Није имао јавну дужност већ је носио почасну титулу братског вође или водича Првосептембарске револуције Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије.

Првих седам година након револуције, пуковник Гадафи и 11 официра су руководили земљом преко Револуционарног командног савјета. Дана 2. марта 1977, Гадафи је сазвао Општи народни конгрес како би прогласио успостављање народне власти. Основан је Секретаријат Општег народног конгреса који је замијенио пређашњи Револуционарни командни савјет, а први секретар Општег народног конгреса је постао сам Муамер ел Гадафи. На том положају је остао све до 1980, када се одрекао свих јавних дужности.

Од тада, пуковник Гадафи није имао јавну функцију, и у Либији је био познат под називом братски вођа. Као револуционарном вођи, били су му потчињени револуционарни комитети који су били оснивани широм земље. Улога револуционарних комитета је била да надзиру и усмјеравају рад народне власти. Сматрано је да Муамер ел Гадафи контролисао сав политички живот у Либији путем великог утицаја на народне масе и уз подршку јаких безбједносних служби и револуционарних комитета.

Џамахирија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Џамахирија

Џамахирија (арап. جماهيرية ) је арапска именица која означава посебан облик владавине и облик политичког уређења који је заговарао либијски вођа Муамер ел Гадафи. Термин је по први пут употријебљен у Зеленој књизи (1975).

У џамахирији не постоје уобичајени органи власти. Умјесто њих, сва власт се налази у рукама народа који је врши преко народних конгреса и народних комитета. На тај начин, сваки пунољетни грађанин је у могућности да предлаже одлуке и учествује у доношењу истих.

Народни конгреси[уреди]

Основни народни конгреси су били првостепене и основне политичке јединице. Сматрали су се за носиоце суверенитета и укључивали су све пунољетне грађане, мушкарце и жене. Они су формулисали општу политику и спроводили законе, утврђивали социјално-економске планове и одобравали буџет, бирали своје секретаријате, основне народне комитете и ресорне основне народне комитете.

Општински народни конгреси су се састојали од секретаријата основних народних конгреса, секретара основних народних комитета и секретара стручних удружења унутар једне општине (шабије). Они су били одговорни за утврђивање нацрта резолуција усвојених од стране основних народних конгреса и за њихово просљеђивање у Општи народни конгрес на коначно одлучивање.

Општи народни конгрес је био врховни орган у Џамахирији. Он је формулисао законе и одобравао одлуке основних народних конгреса, бирао и разрјешавао свој Секретаријат, установљавао ресоре којима су управљали општи народни комитети, бирао и разрјешавао секретара Општег планског савјета и Секретаријат Општег народног комитета, бирао и разрјешавао предсједника и судије Врховног суда, јавног тужиоца и гувернера и замјеника гувернера Централне банке. Он није био законодавни орган већ највише координационо тијело које је имало задатак да припрема нацрте одлука које су потом требали да усвоје основни народни конгреси, који су били носиоци суверенитета.

Општи народни конгрес је из реда својих чланова бирао Секретаријат. Њега су чинили: секретар Општег народног конгреса, његов замјеник и ресорни секретари (за послове народних конгреса, за послове народних комитета, за иностране послове, за послове стручних удружења, за правна питања и људска права, за социјална питања). Секретар Општег народног конгреса је био шеф државе.

Народни комитети[уреди]

Основни народни комитети и ресорни основни народни комитети су били извршни органи основних народних конгреса. Они су били задужени за руковођење пословима по разним ресорима, за спровођење одлука основних народних конгреса и за пружање услуга грађанима.

Ресорни општински народни комитети су били општински извршни органи. Њихове секретаре су бирали општински народни конгреси.

Општински народни комитети су били извршни органи општинских народних конгреса. Састављали су их секретари основних народних комитета и секретари ресорних општинских народних комитета. Имали су задатак да управљају разним ресорима према одлукама основних народних конгреса и да надзиру рад ресорних општинских народних комитета.

Општи народни комитети су били извршни органи Општег народног конгреса и Општег народног комитета. Састојали су се из чланова ресорних општинских народних комитета. Њихове секретаре је бирао Општи народни конгрес. Ови комитети су били одговорни за спровођење резолуција из њихове надлежности, управљање службама, предлагање закона основним народним конгресима преко Секретаријата Општег народног конгреса итд.

Општи народни комитет је био највиши извршни орган у Џамахирији. Састојао се од секретара и чланова ресорних општих народних комитета. Био је одговоран за спровођење резолуција основних народних конгреса формулисаних на Општем народном конгресу, предлагао је програме и планове за њихово спровођење, предлагао буџет и развојне планове итд. Имао је свој Секретаријат кога је чинио секретар Општег народног комитета и секретари ресорних општих народних комитета. Секретар Општег народног комитета је био шеф владе.

Осим комитета организованих по територијалном принципу, постојали су и народни комитети засновани на функционалном (радном) принципу. Они су се оснивали унутар универзитета, фабрика, медијских кућа итд. Ови народни комитети су такође били заступљени у Општем народном конгресу и учествовали у процесу доношења одлука.

Судови[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Судови Либијске Џамахирије

Либијски судски систем састојао се из судова четири нивоа: магистратских, првостепених, апелационих и Врховног суда.

Мањи грађански и трговински спорови су се могли рјешавати пред магистратским судовима, пред судијом појединцем. Магистратски судови су се налазили по бројним градовима и селима. Остали предмети, у првој инстанци, рјешавали су се пред првостепеним судовима.

Жалбе на одлуке првостепених судова упућивале су се у апелационе судове који су имали сједишта у Триполију, Бенгазију, Мисрати, Зеленој планини и Завији. Они су судили у трочланим судским вијећима и пресуде доносили већином гласова. Поред апелационе, имали су и првостепену надлежност у случајевима високог криминалитета. При апелационим судовима постојале су такође шеријатске судије.

Врховни суд се налазио на врху судске власти. Чинио га је предсједник и судије које је постављао Општи народни конгрес. Састављало га је пет одјељења: грађанско и трговинско, кривично, управно, уставно и шеријатско. Свако одјељење се састојало од петочланог судског вијећа које је пресуде доносило већином гласова.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • African Commission on Human and Peoples' Rights: „The Third Periodic Report for 2005 on measures taken by the Great Jamahiriya on the realization of rights and freedoms stipulated in the African Charter of Human and Peoples Rights“