Поморишје

Из Википедије, слободне енциклопедије
Граничар из Поморишја, прва половина 18. века
Етничко подручје Срба у Поморишју између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)

Поморишје је историјска област у доњем делу слива реке Мориш (мађ. Maros, рум.Mureş), тачније у делу њеног тока кроз Панонску низију. Самим тим, Поморишје је гранична област између историјских области Баната на југу и Кришане на северу. Овај назив везан је српску историју, будући да је област Поморишја била важна у прошлости Срба у Панонији. Чак и данас у овом подручју постоји српска мањина.

Порекло имена[уреди]

У дословном српском преводу Поморишје је сложеница састављена из три дела, од којих најважнији средњи „Мориш“, јер даје посебност овој речи. Предложак „По“ у српском језику везује се за значење области око нечега, најчешће неког географског појма, који је у у средини сложенице. Бројни су примери везани за реке (Посавина, Подунавље, Поморавље, Подриње, Потисје).

Данас се назив Поморишје застарео и спомиње се искључиво у вези са историјом и прошлошћу. Има више разлога за ово - разједињеност некадашњег подручја на три државе (Румунија, Мађарска, Србија), малобројност српског становништва и српских насеља у овој области, останак већег дела овог подручја изван граница матице (Србија).

Вишенационални Чанад у Поморишју - Српска православна црква је црква са најмањим торњем

Природне одлике[уреди]

Поморишје у основном (ужем) смислу данас је подељено између Румуније (већи источни део) и Мађарске (мањи западни део). У Румунији је то округ Арад и северни део округа Тамиш. У Мађарској је то источни део Чонградске жупаније. У ширем смислу Поморишје као историјска област обухвата и део Потисја, тачније околину Сегедина у Мађарској и Новог Кнежевца у Србији.

Историја[уреди]

Војна граница у Поморишју 1699. године

Историјски гледано, становништво Поморишја чинили су Румуни, Срби и Мађари. Румуни су изворно били насељени источно од Арада, а Срби западно. Мађари су се могли срести на целом подручју, мада је ка истоку њихова бројност опадала. Бројно српско становништво у Поморишју постојало је још средњем веку, када се спомиње оснивање првих српских манастира у румунском делу Баната. У већ 16. веку постоје писана документа о битисању Срба на обалама Мориша. У периоду отоманске управе над овим подручје и целом јужном Панонијом број Срба се различитим сеобама повећао.

Сегедин као огледало некадашње важности Срба - Српска црква (скроз десно) у непосредној близини градске катедрале
Српска православна црква у Араду

После Карловачког мира 1699. године хабзбуршка монархија успоставља власт над већином подручја турског дела Паноније. Међутим, Турци су задржали Банат са средиштем у Темишвару све до Пожаревачког мира 1739. године. у овом међупериоду (1702-51.) Поморишје је подељено. Северни део постао је део хабзбуршке војне границе, тзв. Војне крајине, сектор Тиса-Мориш. Највећи број граничара чинили су Срби. У овом периоду српски етнос на овом подручју достигао је свој највиши ниво - Срби су чинили половину становништва у Сегедину и Араду, а насеља између ова два града била су српска.

Викицитати „Граничарско становништво, а реч је скоро увек само о пунолетном мушком његовом делу, било је сврстано у четири категорије: служеће, чардаклије, емерите и егземпте. Обавеза војне службе падала је скоро искључиво на прве две категорије граничарског становништва: активно служеће или земаљску милицију и чардаклије. У те обавезе спадало је учешће у ратовању против Турака, стражарска служба на чардацима дуж пограничног кордона према Турској, осматрање и обавештавање о покретима с друге стране река, сузбијање изненадних продора од стране Турака, прогон разбојника, спречавање кријумчарења различитих роба, а нарочито соли, онемогућавање прелажења могућих преносника куге из турских у хабзбуршке области, као и пружање помоћи лађама које су превозиле дрво, со и друге производе још нерегулисаним речним токовима. Граничари из тих редова подлегали су одговарајућој војној обуци, строгој дисциплини према тзв. „Артиклбрифу“ и „Муштри“ која је вршена сваког пролећа и била праћена пописом мушког дела популације.“
(Славко Гавриловић, „Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области миграција у Руско царство у 18. веку“)

После протеривања Турака из Паноније престала потреба за војном границом на Тиси и Моришу. Када је она укинута (1751.) Срби на овом подручју нашли су се угрожени, па је почео масовни одлазак Срба за јужну Русију (данашња Украјина). Тамо су Срби основали Нову Србију и Славеносрбију. Овим одсељавањем подручје Поморишја и Потисја (област Сенте и Аде) остали су готово пусти. Тако су места, на пример, Надлак и Чанад остала без 80% становника (махом Срба). Овим су отворена врата за ново насељавање ово подручја, па почело насељавати мађарско, немачко, румунско и словачко становништво. Током следећих век и по удео Срба у месном становништву стално је опадао.

По попису становништва из 1910. године у управној области Мориш са средиштем у Сегедину Срби су чинили свега 5% становника (33.000 људи). Од тог броја 90% живело је јужно од Мориша, највише на потезу Сегедин-Нови Кнежевац. Највећи део овог потеза после Првог светског рата прикључен је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и данас чини општину Нови Кнежевац. У насељима која су остала у Мађарској и Румунији велики део српског становништва се иселио у матицу, тако да су ова насеља остала без Срба или је њихов број данас незнатан.

Поморишки Срби данас[уреди]

Тако данас у овој области данас има само неколико насеља са највише 500 Срба, али месни Срби чувају свој језик и културу и дан-данас.

У Србији - Општина Нови Кнежевац

У мађарском делу Сегедин, Деска, Чанад, Сентиван, Батања.

У румунском делу Арад, Надлак, Торња, Печка, Варјаш, Фенлак, Наћфала, Румунски Чанад.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]