Портал:Биографија/Изабрани чланак 2014.
Изабрани чланци [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Салвадор Фелипе Хасинто Дали, 1. маркиз од Пубола (кат. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, шп. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Фигерас, 11. мај 1904 — Фигерас, 23. јануар 1989) је био каталонски и шпански надреалистички сликар, писац, вајар, сценограф и глумац.
Он је један од најзначајнијих уметника 20. века, а често га називају и великим мајстором надреализма. Његова уметничка дела показала су да је он један од најкреативнијих сликара свог времена. Далијева честа тематика је свет простора, пијанства, грознице и религије.
Славни сликар је читавог свог живота веровао у своју посебност. Једни су га сматрали генијем, док су други говорили о њему као поремећеном егоцентрику, чија дела немају никакву вредност. Мада су га шпански ликовни критичари увек сматрали за надобудног и неталентованог шарлатана, популарност и продајна цена његових дела непрестано су расли. Данас, светски колекционари плаћају милионе долара како би у својој колекцији имали бар једну Далијеву слику.
Фебруар[уреди извор]
Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.
Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Март[уреди извор]
Роберт Џејмс „Боби“ Фишер (енгл. Robert James „Bobby“ Fischer; Чикаго, 9. март 1943 — Рејкјавик, 17. јануар 2008) је био велемајстор и бивши светски шампион у шаху, који је 1. септембра, 1972. постао први амерички шахиста који је освојио светски шампионат у организацији Светске шаховске федерације. Године 1975. званично је изгубио титулу када је Светска шаховска федерација одбила његове услове за одбрану титуле. Гари Каспаров је написао да је од свих светских шампиона у шаху, јаз између Фишера и његових савременика био највећи у историји шаха.
Фишерова победа над совјетским шампионом Борисом Спаским за светску титулу у „мечу столећа“ посматрана је као симболична победа запада која је подстакла међународну популарност шаха. Његов противник је портретисан, посебно у Сједињеним Државама, као производ безличног, механичког и репресивног система државне контроле, док је Фишер био усамљени геније који је победио совјетску доминацију. Као националном хероју, Американци су били спремни да му опросте необично понашање и погледе, и у популарној култури он је постао симбол генија чија бриљантност је била тако велика да га је на крају уништила.
Фишер није бранио своју титулу 1975. јер није могао да постигне договор с међународном шаховском федерацијом ФИДЕ око услова меча. Тада је постао још повученији и није играо такмичарске мечеве све до 1992, када је победио у поновном мечу против Спаског. Такмичење је одржано у Југославији, која је тада била под строгим ембаргом Уједињених нација. Ово је довело до конфликта са владом Сједињених Држава, због чега се никада није вратио у своју родну земљу.
Након тога је живео у Мађарској, Немачкој, на Филипинима и у Јапану. Током овог периода давао је све жешће антиамеричке и антисемитске изјаве, упркос свом јеврејском пореклу. У периоду између 2004. и 2005. након што је његов амерички пасош повучен, јапанске власти су га држале девет месеци под претњом изручења. Након што му је Исланд загарантовао држављанство, јапанске власти су га пустиле у ту земљу, где је живео све до своје смрти 2008.
Април[уреди извор]
Леонард Ојлер (нем. Leonhard Euler; Базел, 15. април 1707 — Санкт Петербург, 18. септембар 1783) је био швајцарски математичар и физичар. Живео је и радио у Берлину и Санкт Петербургу.
Ојлер је дошао до великих открића у потпуно различитим областима као што су математичка анализа и теорија графова. Увео је у употребу велики број термина који се користе у савременој математици и унапредио математичку нотацију, посебно у оквиру анализе. Ојлер је заслужан за савремени запис математичке функције.
Значајан допринос дао је и на пољима механике, оптике и астрономије.
Сматра се да је Ојлер један од врло значајних математичара 18. века и међу највећим математичарима свих времена. Такође је и један од најплоднијих - сачувано је око 900 његових радова.
Ојлеров лик је неколико пута штампан на поштанским маркицама у Швајцарској, Немачкој и Русији, на новчаници од 10 швајцарских франака а астероид 2002 Ојлер је добио име у његову част. Лутеранска црква га је уврстила у свој календар светаца. Сећању на Ојлера су посветили 24. мај.
Мај[уреди извор]
Клинт Иствуд (енгл. Clint Eastwood; рођен 31. маја 1930. као Клинтон Иствуд млађи у Сан Франциску) је амерички филмски глумац, композитор, редитељ и продуцент. Иако критичари без изузетка хвале његова скорашња редитељска остварења као што су филмови Девојка од милион долара и Писма са Иво Џиме, Иствуд је много познатији по улогама „чврстих момака“ или антијунака као што су инспектор „Прљави“ Хари Калахан у серији филмова о Прљавом Харију или човек без имена у шпагети-вестернима Серђа Леонеа.
Иствуд је добио два Оскара за најбољег режисера за филмове Неопростиво и Девојка од милион долара.
Иако рођен у Сан Франциску, Иствуд се са породицом често селио по градовима Западне обале у којима је његов отац радио. Тинејџерске године провео је у Оукланду где је 1949. и матурирао на Средњој техничкој школи. По завршетку средње школе радио је на бензинској пумпи заједно с оцем, затим је био дрвосеча, спасилац на плажи, ложач у челичани, чистач базена итд. Одслуживши војни рок, почетком 50-их почиње се занимати за глуму.
Јуни[уреди извор]
Мерил Стрип (енгл. Meryl Streep; рођена 22. јуна 1949. у Самиту, Њу Џерзи, САД) је америчка позоришна, филмска и телевизијска глумица. Глумачку каријеру започела је 1971. у позоришној представи „Севиљски плејбој“, а прву филмску улогу добила је 1977. у драми Џулија Фреда Зинемана. Најпознатији филмови у којима је глумила су Ловац на јелене, Жена француског поручника, Моја Африка, Мостови округа Медисон, Ђаво носи Праду и Сумња. За улогу у драми Крамер против Крамера добила је Оскар за најбољу глумицу у споредној улози, а за улоге у филмовима Софијин избор и Челична дама награђена је Оскаром за најбољу глумицу у главној улози.
Осамнаест пута је номинована за награду Оскар (од којих је освојила три), а 27 пута за награду Златни глобус (од којих је освојила седам). Добитница је два Емија, једне канске Златне палме, једног Златног и једног Сребрног медведа, и две награде БАФТА. Пет пута је номинована за награду Греми а једном за награду Тони. Амерички филмски институт јој је 2004. доделио Награду за животно дело.
Мерил Стрип је једна од најбољих и највише награђиваних глумица свих времена, а често се, поред даме Џуди Денч, наводи као најбоља глумица своје генерације. Ту титулу јој је још осамдесетих предвидела легендарна Бети Дејвис.
Јули[уреди извор]
Симонида Немањић (грч. Σιμωνις; рођена 1294, умрла после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и пета супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.
Након склапања мира између српског краља Милутина и византијског цара Андроника II 1299, Андроник је понудио Милутину руку своје малолетне кћери, као гаранцију мира и пријатељства између две државе. Симонида је била позната по својој лепоти, њена фреска у манастиру Грачаница је једна од највреднијих фресака српског средњовековног сликарства. Фреска је делимично упропашћена, па тако на слици Симонида нема очи. Симонида је умрла после 1345. као монахиња.
Песник Милан Ракић је написао поему „Симонида“, а Милутин Бојић је написао драму „Краљева јесен“. Астероид 1675 Симонида који је открио астроном Милорад Б. Протић је добио име по Симониди Немањић.
Август[уреди извор]
Виктор Робертович Цој (рус. Ви́ктор Ро́бертович Цой, кор. 빅토르 최, рођен 21. јуна 1962. године у Лењинграду, у Купчинском рејону, погинуо 15. августа 1990. године, недалеко од Тукумса у летонском дијелу СССР, близу Риге) је био један од најпознатијих руских и совјетских рок музичара 1980их година, вођа рок групе „Кино“.
Виктор Цој је рођен у Лењинграду у породици професорке физичког образовања Валентине Васиљевне Цој и инжињера Роберта Максимовича Цоја. Био је њихово једино дијете.
Од 1974. до 1977. године је похађао наставу у средњој умјетничкој школи, гдје је основао групу „Палата № 6“ на челу са Максимом Пашковим. Након искључења из умјетничке школе због неуспјеха, уписао се на СГПТУ-61 да учи дрворез.
Године 1982. је упознао своју будућу супругу, Марину Игоревну, да би се њом оженио три године касније, 1985. године. Исте године, 26. августа, добили су сина Сашу.
Септембар[уреди извор]
Степан Степановић – Степа (Кумодраж код Београда, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је српски и југословенски војвода.
Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом.
У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе.
Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.
Октобар[уреди извор]
_(14641439744).jpg)
Новак Ђоковић (Београд, СФРЈ, 22. мај 1987) је српски тенисер. Од 7. јула 2014. заузима прво место на АТП листи у појединачној конкуренцији. На првој позицији је био још у два наврата, од 4. јула 2011. до 8. јула 2012. и од 5. новембра 2012. до 6. октобра 2013, укупно 101 недељу. Многи тениски критичари, бивши играчи и саиграчи сматрају Ђоковића једним од најбољих тенисера у историји. Професионално игра од 2003. године. У досадашњој каријери освојио је седам титула на гренд слем турнирима: Отворено првенство Аустралије 2008, 2011, 2012 и 2013, Вимблдон 2011. и 2014. и Отворено првенство САД 2011. године. Заједно са Андреом Агасијем и Роџером Федерером држи рекорд са освојена четири трофеја на Отвореном првенству Аустралије, а једини је који је тријумфовао три пута за редом.
Четири пута је био вицешампион Отвореног првенства САД, два пута на Ролан Гаросу и једном на Вимблдону. Освајач је и Мастерс купа 2008, 2012. и 2013. године. Такође, стигао је до финала двадесет девет турнира Мастерс 1000 серије, од којих је на деветнаест тријумфовао. Ђоковић је, заједно са Рафаелом Надалом, рекордер по броју освојених Мастерс турнира у једној сезони. Он је, такође, једини тенисер који је освојио бар једну титулу на осам од девет турнира из 1000 серије. Освојио је бронзану медаљу на Олимпијским играма 2008. у Пекингу. Заједно са саиграчима из репрезентације Србије је дошао до титуле у Дејвис купу 2010. године, а 2013. су се пласирали у финале.
Са Рафаелом Надалом је остварио једно од највећих ривалстава у историји тениса. Одиграли су рекордан број међусобних дуела у Опен ери, највећи број мечева на гренд слемовима, једини су играли финале на сва четири гренд слем турнира, укључујући и најдуже финале. Запажено је и Ђоковићево ривалство са Роџером Федерером, против кога је играо у рекордних девет гренд слем полуфинала и у два гренд слем финала.
Поред проглашења за најбољег спортисту и тенисера Србије и света, Ђоковић је одликован орденом Карађорђеве звезде, орденом Светог Саве од СПЦ и орденом Републике Српске.
Новембар[уреди извор]
Леонардо Вилхелм Дикаприо (енгл. Leonardo Wilhelm DiCaprio, рођен 11. новембра 1974. у Лос Анђелесу, САД) амерички је глумац и продуцент.
Пет пута је номинован за награду Оскар, а десет пута за награду Златни глобус. Добитник је два Златна глобуса — за најбољег главног глумца у драми за улогу Хауарда Хјуза у филму Авијатичар (2004) и за најбољег главног глумца у комедији или мјузиклу за улогу Џордана Белфорта у филму Вук са Вол Стрита (2013). Такође је био номинован за награде БАФТА, Сателит и Награду Удружења филмских глумаца.
Глумачку каријеру је започео деведесетих година прошлог века наступајући у рекламама и сапуницама као што су Санта Барбара, Родитељство, те у ситкому Од муке до науке. Прву запаженију филмску улогу остварио је у филму Дечаков живот из 1993, где му је партнер био Роберт де Ниро. У драми Шта изједа Гилберта Грејпа из 1993. године имао је споредну улогу, а у биографcком филму Кошаркашки дневници из 1995. глумио је зависника Џима Керола. Постаје популаран 1996. захваљујући улози у модерној адаптацији Шекспировог дела Ромео и Јулија у режији База Лурмана. Међународну славу стиче главном улогом у љубавном филму Титаник из 1997. режисера Џејмса Камерона, који је у то време био филм са највећом зарадом у историји кинематографије. Почетком 21. века критика је хвалила његове изведбе у филмовима Ухвати ме ако можеш (2002), Банде Њујорка (2002), Крвави дијамант (2006), Двострука игра (2006), Револуционарни пут (2008), Затворено острво (2010), Почетак (2010), Ђангова освета (2012) и Вук са Вол Стрита (2013).
Власник је продуцентске компаније „Appian Way Productions“. Често сарађује са режисером Мартином Скорсезеом и до сада је наступио у пет његових филмова. Као посвећеног филантропа и борца за очување животне средине похвалиле су га организације за заштиту животне средине.
Децембар[уреди извор]
Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода.
Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.
У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији.
У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.