Портал:Историја/Биографија архива
Из Википедија
[уреди]
Биографија чланци
[уреди] 01. недеља
Атила (406-453), такође познат као Атила Хун или Бич божји, је био краљ Хуна од 434. године па до своје смрти. Он је био вођа Хунског царства које се простирало од Немачке до реке Урал и од Дунава до Балтичког мора. Током своје владавине Атила је био највећи непријатељ Источног и Западног римског царства: два пута је походио Балканско полуострво, прешао је Галију до Орлеана пре него што је поражен у бици на Каталунским пољима; истерао је западно-римског цара Валентинијана III из његове престонице Равене 452. Стигао је до Константинопоља и Рима, али није напао ниједан од ова два града.
У великом делу западне Европе је упамћен као отелотворење окрутности и похлепности. Насупрот томе, неки историчари га сматрају великим и племенитим краљем.
[уреди] 02. недеља
Ана од Велике Британије (рођена 6. фебруара 1665, умрла 1. августа 1714) је била краљица Енглеске, Шкотске и Ирске. Краљица је постала 8. марта 1702. наследивши краља Вилијама III Оранског. Њен отац Џејмс II био је насилно свргнут 1688, па су њена сестра Мери II и њен супруг Вилијам III Орански постали сувладари, што је био једини такав случај у британској историји. Када је Мери умрла 1694. Вилијам је наставио да влада сам до 1702.
По акту о унији (1707) Енглеска и Шкотска су уједињене у једну државу, краљевину Велику Британију. Ана је постала прва владар, а носила је поред тога и посебну круну као краљица Ирске. Владала је до 1714. Њен живот је био обележен многим кризама. Пошто је умрла без деце, била је последњи монарх из династије Стјуарт. Наследио ју је њен рођак Џорџ I из династије Хановер.
[уреди] 03. недеља
Константин XI Палеолог (понекад означен и као Константин XII или Константин XIII), познат као Константин Драгаш (грч. Κωνσταντίνος ΧΙ Δραγάσης Παλαιολόγος), (9. фебруар 1404 - 29. мај 1453) био је морејски деспот (савладар 1428-1443,1443-1449), царски регент у Цариграду (1423—1424 и 1437—1440) и последњи византијски цар од 06.01.1449. године до своје смрти 29.05. 1453.године. Припадао је династији Палеолога и био је син Манојла II(1391-1425) и Јелене Драгаш, чије је презиме Драгаш усвојио. Као морејски деспот је скршио Атинско војводство, помогао брату Томи да сломи Ахајску кнежевину и подигао велики бедем на Коринту тзв. Хексамилеон(Шест миља, колико је био дугачак), али је пред налетом Отоманске империје морао да се повуче са поседа ван Пелопонеза. Као последњи византијски цар покушао је да добије помоћ Западне Европе за одбрану Цариграда, али му то није пошло за руком, тако да се са нешто мало добровољаца са Запада и својим људима супродставио Мехмеду II(1451-1481). Током скоро два месеца опсаде, успевао је да спречи Османлије да продру у Цариград, али је у рано јутро 29.05. одбрана пробијена, а он сам је погинуо у покушају да заустави продор Османлија у Цариград. Не зна се тачно где је и како погинуо, нити где је сахрањен, због чега је за њега везан већи број легенди и предсказања, а због свог јуначког држања током опсаде Цариграда, православна црква га је канонизовала. Током свог живота и владавине уско је сарађивао са својим пријатељем и сарадником Георгијем Сфранцесом, коме је био кум на венчању.
[уреди] 04. недеља
Драга Обреновић, (Горњи Милановац 23. септембар, 1861 - Београд 30. мај, 1903), девојачко Луњевица, је била краљица Србије и супруга краља Александра Обреновића, последњег краља из династије Обреновића. Пре него што је постала краљица, Драга је била удовица инжењера Светозара Машина и била је дворска дама на двору краљице Наталије Обреновић. Убијена је заједно са супругом током Мајског преврата 30. маја 1903. ...даље...
уреди
[уреди] 05. недеља
Ибн Батута (рођен 24. фебруара 1304, датум смрти неизвестан, могуће 1368. или 1377) је био берберски исламски истраживач, путник и исламски учењак. Током тридесет година превалио је 117.000 километара на разним путовањима. Своја путовања је добро описао. Прешао је готово цели познати арапски свет, те земље од Западне Африке до Пакистана, Индије, Малдива, Шри Ланке, Индокине и Кине.
Када се вратио са путовања султан од Марока га је наговорио да се његова путовања запишу, тако да је своја путовања диктирао учењаку Ибн Јузају, кога је срео у Гранади. Наслов првобитнога рукописа је био преведен као Дар онима који замишљају о чудесима градова и дивотама путовања, али обично се укратко мазива Путовања (Рихла). Иако је рукопис на местима имао измишљене делове ипак је пружао слику и опис света у 14. веку.
[уреди] 06. недеља
Симонида (грч: Σιμωνις, рођ. 1294—умрла после 1345) била је ћерка византијског цара Андроника II Палеолога и четврта супруга српског краља Стефана Уроша II Милутина.
Симонида се родила 1294. године као једина ћерка византијског цара Андроника и његове друге супруге Ирине (Јоланде) од Монферата. Ирина је Андронику родила три сина: Јована, Теодора и Димитрија, али је такође и неколико пута побацила. Када је дошло време да се царица поново породи, по речима историчара Георгија Пахимера, једна од дворских дама је предложила да се у току порођаја истовремено пред иконама дванаест апостола одржавају молитве и запали по једна свећа исте величине. По овом византијском обичају, новорођенче је требало назвати по апостолу испред чије иконе би свећа последња догорела. Пошто се најдуже одржала свећа пред иконом св. Петра, чије је првобитно име било Симон, Андроникова ћеркица је добила име Симонида, апсолутно уникатно у византијској историји.
[уреди] 07. недеља
Анджеј Тадеуш Бонавентура Кошћушко (пољ. Andrzej Tadeusz Bonawentura Kościuszko; 
[ta'deuʃ koɕ'ʨuʃko]; 4. фебруар 1746 — 15. октобар 1817) је био пољски и литвански национални херој, генерал и вођа устанка 1794. против Русије. Борио се у америчком рату за независност као пуковник на страни Вашингтона. За заслуге у том рату добио је чин генерала.
[уреди] 08. недеља
Теодора (рођена око 497- умрла 28. јуна 548) била је супруга источноримског (византијског) цара Јустинијана I и његов најближи саветник и сарадник преко двадесет година. Ипак, захваљујући Прокопијевој „Тајној историји“ Теодора је превасходно остала упамћена као куртизана која се узнела до царског трона.
О Теодориној години рођења и пореклу може се само нагађати. У науци се обично узима да је била петнаестак година млађа од супруга Јустинијана I, дакле рођена је око 497. године. Царичина породица била је, по традицији коју је забележио око 1320. историчар цркве Нићифор Калист, пореклом са Кипра. Међутим, различити извори настали после 6. века, бележе као Теодорин завичај Александрију и малоазијску област Пафлагонију. По сиријским изворима Теодора је била ћерка локалног монофизитског свештеника из Дамана код Калиника на Еуфрату.. Међу модерним историчарима је теза о Теодорином пореклу одавно повезана са могућом књижевном тенденцијом да се царица која је успела да заведе средовечног Јустинијана повеже са Кипром, родним местом старогрчке богиње љубави Афродите. Иако извори то не спомињу, Теодорина породица је можда била и из престоног Константинопоља. Највећи број података о Теодориној младости пружа већ поменута Прокопијева „Тајна историја“. По малициозном Прокопију, Теодора је потицала из најнижег сталежа, сталежа који су чинили циркуски забављачи, уличарке и ослобођени робови. По Теодосијевом законику чији су закони још увек били на снази почетком 6. века, такви људи су били трајно обележени ниским пореклом и проказаним занимањима у толикој мери да им је ускраћиван приступ црквама и све до самрти свете тајне крштења и причешћа. Разне сценске уметности попут пантомиме и плеса биле су јако популарне широм Источног римског царства 6. века, али су сами извођачи били приковани за само дно друштвене лествице, док је закон, још од Диоклецијанове владе прописивао да се занимање мора преносити унутар исте породице са колена на колено.
[уреди] 09. недеља
Вилхелм Рихард Вагнер (нем. Wilhelm Richard Wagner; Лајпциг 22. мај 1813 — Венеција 13. фебруар 1883) је био немачки композитор (првенствено опере; своје опере је називао „музичким драмама“), песник, есејиста и музички теоретичар.
Вагнер је веома битна личност у историји музике; у својим делима је поставио основу класичне музике 20. века, нарочито у Тристану и Изолди, где се обилно користи хроматизмом и атоналношћу. Истиче се по употреби лајтмотива. У својим есејима је теоријски поставио основу „свеукупне уметности“ (нем. Gesamtkunstwerk), убеђења по којем опера представља синтезу свих уметности, и указао на проблем дотадашње опере, у којој је драмска радња била запостављена у корист музике. Данас је познат као велики реформатор опере.
За све своје опере је сам писао либрето, што је последица веровања у „свеукупну уметност“, а улагао је велики труд како би их извео онако како је замислио. С тим циљем је и подигао сопствену оперску кућу. Осим тога, Вагнер је био и велики диригент који је, према чувеном Вилхелму Фуртвенглеру, заједно с Хансом фон Биловом довео до стварања нове генерације диригената.
Вагнерова дела се категоришу са WWV, што је скраћено од немачког Wagner-Werke-Verzeichniss („Индекс Вагнерових дела“).
[уреди] 10. недеља
Петар I Романов или Петар Велики (рус. Пётр I Алексеевич; Пётр Великий; Москва, 9. јун 1672. — Санкт Петербург, 8. фебруар 1725 по грегоријанском, или 30. мај 1672. — 28. јануар, 1725. по јулијанском календару) био је руски цар који је владао Русијом од 7. маја (27. априла по јулијанском календару) 1682. па све до своје смрти 1725.
На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. Након Иванове смрти, кад је постао цар Русије и немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици.
Петар је владао сам до 1724. године, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином I Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у водећу европску силу тог времена. Одбацио је титулу цара 1721. године и заменио је титулом „императора“.
[уреди] 11. недеља
Марко Мрњавчевић познат као Краљевић Марко је био српски краљ и главна личност једног од циклуса српских епских песама. Био је син краља Вукашина Мрњавчевића и синовац деспота Јована Угљеше.
После смрти оца Вукашина у Маричкој бици, Марко је постао турски вазал. Погинуо је у бици на Ровинама 1395. против влашког војводе Мирче борећи се на страни Турака. Ипак, Марко је у народу остао упамћен као личност која се бори против турског зулума.
[уреди] 12. недеља
Флавија Јулија Хелена (лат. Flavia Iulia Helena), (рођ. око 249, умрла око 329. год.), познатија само као царица Јелена или св. Јелена, била је мајка римског цара Константина I Великог. По традицији, насталој већ у 4. веку, Хелена је у Јерусалему пронашла једну од највећих хришћанских реликвија Часни крст, па се због тога поштује као светица и у Римокатоличкој и у Православној цркви.
[уреди] 13. недеља
Ђауме I од Арагона (катал. Jaume d'Aragó; шп. Jaime I de Aragón) познат још и као Ђауме Освајач (катал. Jaume el Conqueridor; шп. Jaime el Conquistador), рођен је у Монпељеу, 2. фебруара 1208. године, а умро је у Валенсији 27. јула 1276. године. Био је краљ Арагона и Валенсије (1239-1276) и Мајорке (1229-1276), као и гроф од Барселоне и каталонски принц (1213-1276) и господар Монпељеа (1219-1276) и других феуда у Окситанији. Био је син Переа Католичког и Марије од Монпељеа.
[уреди] 14. недеља
Јованка Будисављевић Броз (рођена 7. децембра 1924) у Пећанима, селу у Лици, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, данашња Хрватска) је удовица југословенског председника Јосипа Броза Тита. Били су у браку од 1952. до његове смрти 1980. Сада живи у Београду. Имала је чин мајора ЈНА.
Као непосредан сведок целе турбулентне епохе у историји Балкана, она је још увек предмет огромног регионалног медијског интересовања. Са своје стране, Јованка се држи у екстремној повучености и ретко даје интервјуе. Већина мисли да њен повучен живот долази као последица великих проблема кроз које је прошла од смрти супруга када је цела њена имовина национализована и када је стављена у кућни притвор.
[уреди] 15. недеља
Јуриј Алексејевич Гагарин (рус. Юрий Алексеевич Гагарин, Гжатск, 9. март 1934. - Киржач, Владимирски крај, Совјетски Савез 27. март 1968.), совјетски космонаут. Први је човек који је отпутовао у свемир 12. априла 1961. године у свемирској летелици Восток I. Лет је трајао 1 сат и 48 минута. Погинуо је при рутинском лету у двоседу са још једним пилотом. Након његове смрти, његов родни град преименован је у Гагарин. Сахрањен је на Црвеном тргу, у зиду Кремља.
[уреди] 16. недеља
Максимилијан Робеспјер (фр. Maximilien François Marie Isidore de Robespierre, 6. мај 1758.-28. јул 1794.) је један од најпознатијих вођа Француске револуције. Његови следбеници знали су га као "непоткупљивог", због његове моралне посвећености револуцији. Био је истакнути члан Комитета јавне безбедности (Комитет јавног спаса) и један од покретача Владавине терора, која је окончана његовим хапшењем и погубљењем. Политички је био вођен идејама Жан-Жака Русоа и просветитељства.
[уреди] 17. недеља
Исидор Севиљски (шп. San Isidro или San Isidoro de Sevilla; лат. Isidorus Hispalensis) је био севиљски надбискуп током више од три деценије и сматра се једним од најученијих људи средњег века. Рођен је 560. године, а умро је 4. априла 636. Сви каснији средњовековни историјски списи о Хиспанији базирани су на његовим делима.
У време дезинтеграције класичне културе, аристократског насиља и неписмености, учествовао је у конверзији визиготских краљева аријанаца у правоверно хришћанство, прво заједно са својим братом, Леандром Севиљским, а након братовљеве смрти, и сам. Као и Леандар, имао је веома важну улогу у Саборима у Толеду и Севиљи. Може се рећи да захваљујући раду ова два просветитеља, модерни историчари данас сматрају да је визиготско законодавство, резултат тих сабора, извршило велики утицај на зачетке парламентарне државе.
[уреди] 18. недеља
Барбароса Хајрудин-паша (турски: Barbaros Hayreddin Paşa или Hızır Hayreddin Paşa), који се у литератури може наћи још и под именом Барбароса Хајрудин-реиз, јер је носио титулу реиза пре него је постао паша и капетан флоте Османлијског Царства и под именом или Khair ad-Din خير الدين, што преведено са арапског гласи Божанство вере(ислама), које му је дао султан Сулејман Величанствени лично, био је један од најпознатијих турских гусара и адмирала, прави поморски геније који је доминирао читавим Медитераном позног среднњег века. Рођен је на острву Мидили (данашњем Лезбосу) 1478. године под именом Yakupoğlu Hızır Hayreddin, а умро у Истанбулу 4. јула 1546. године. У Европи је познатији као Барбароса, јер је надимак његовог брата на којег је веома личио био Баба Орук, што је Европљанима звучало попут Барбароса, а притом је и имао и црвену браду.
[уреди] 19. недеља
Вили Брант (нем. Willy Brandt) (18. децембар, 1913. у Либеку – 8. октобар, 1992., Ункел на Рајни) је био немачки социјалдемократски политичар. Од 1957. до 1966. је био градоначелник Берлина, од 1966. до 1969. министар иностраних послова Савезне Републике Немачке а од 1969. до 1974. и њен канцелар. Као признање за рад на побољшању односа са Демократском Републиком Немачком, Пољском и Совјетским Савезом, добио је Нобелову награду за мир 1971. године. Омиљена али истовремено контроверзна личност, даје оставку на место канцелара после шпијунске афере 1974. године.
[уреди] 20. недеља
Јован Владимир (~970 - 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства. Савезништвом са Византијом покушао је да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољевши заробљеног кнеза молила оца да је уда за њега. Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, давши му при том да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био познат као побожан, праведан и саосјећајан владар. Владао је у миру, избјегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом; цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсјечена му је глава испред једне цркве у Преспи.
Јован Владимир је сахрањен у Преспи. Недуго по смрти признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Двије или три године након сахране његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, сједиште Албанске православне цркве. Све до данашњег доба многи вјерници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник. Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су га погубили. Тај крст се вјековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. На иконама се обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци.
[уреди] 21. недеља
Константин Јозеф Јиречек (чеш. Konstantin Josef Jireček), (Беч, 24. јул 1854. — Беч, 10. јануар 1918) је био чешки историчар. Свој рад посветио је прошлости балканских народа, нарочито Срба.
[уреди] 22. недеља
Ернандо де Сото (шп. Hernando de Soto) (Екстремадура 1496. или 1500 — 21. мај 1542, Мисисипи у Арканзасу) је био шпански морепловац, истраживач и конкистадор. Имао је значајну улогу у освајању Панаме, Никарагве и Перуа заједно са Франсиском Пизаром. Његов највећи подухват је експедиција у северну Америку, данашње САД, где је отишао у потрагу за Елдорадом.
[уреди] 23. недеља
Наполеон I Бонапарта (15. август 1769 — 5. мај 1821) је био генерал у Француској револуцији и као вођа био је први конзул Француске Републике од 11. новембра 1799. до 18. маја 1804. и цар Француске и краљ Италије од 18. маја 1804. до 6. априла 1814. и онда поново на кратко од 20. марта до 22. јуна 1815.
[уреди] 24. недеља
Стефан Немања или Стеван Немања (живео 1113 - 13. фебруар 1199., владао (1166.) 1168.-25.03. 1196) био је средњовековни српски владар, велики жупан Рашке, оснивач владарске лозе Немањића и оснивач најмоћније српске државе. Заједно са сином Растком сматра се оцем Српске православне цркве. Током живота подигао је и обновио већи број цркви и манастира које се сматрају његовим задужбинама, а последње године свог живота провео је као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Хиландар, у ком је умро и у ком је сахрањен 1199.године. Тело му је 1208. године пренесено у манастир Студеницу где се и данас налази, а Српска православна црква га је канонизовала као светог Симеона Мироточивог.
уреди
[уреди] 25. недеља
Карло I од Шпаније, шпански краљ, такође је био и цар Светог римског царства под именом Карло V од Аустрије или Карло V Хабзбуршки. Међутим, иако је био рођен и одгајан у Фландрији, више времена је проводио у Шпанији док је Свето римско царство оставио на управу свом брату Фернанду, у чију ће корист 1556. абдицирати и уступити му лангобардску гвоздену круну, чиме ће Фернандо или Фердинанд Хабсбуршки постати Фердинанд I, Свети римски цар. Био је син Хуане Луде и Филипа Лепог, и унук Максимилијана I од Аустрије и Марије од Бургундије са очеве стране. Са мајчине стране, био је унук Католичких краљева, Изабеле I од Кастиље и Фернанда II од Арагона.
уреди
[уреди] 26. недеља
Роза Луксембург (5. март, 1870. или 1871. - 15. јануар, 1919, на пољском Róża Luksemburg) је била марксистички политичар, социјалистички филозоф и револуционар. Била је социјал демократски теоретичар Социјал-демократске партије Немачке, а касније Независне социјал-демократске партије Немачке. Основала је новине Црвена застава, и била суоснивач спартакистичке лиге, марксистичке револуционарне групе од које је настала Комунистичка партија Немачке и суделовала у неуспешној револуцији. у Берлину, јануара, 1919. Устанак је започет упркос наредбама Розе Луксембург, а угушили су га остаци монархистичке армије и десничарске паравојне формације, Фрајкорпс, које је послала влада. Роза Луксембург, Карл Либкнехт, и стотине других су ухваћени, мучени и убијени.