Потисје (област)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Потисје.
Мост преко Тисе код Сенте

Потисје, као географска област може имати два значења:

Потисје у Србији[уреди]

Потисје чини северни део Републике Србије и у целости је оквиру Аутономне покрајине Војводине. Река Тиса дели Потисје на бачки (западни) и банатски (источни) део.

Природни услови[уреди]

Српско Потисје је најнижи део веће области Потисја и обухвата доњу петину тока Тисе. Оно почиње на мађарско-српској граници код села Ђала и завршава се ушћем реке Тисе у Дунав код Старог Сланкамена.

Рељеф: Потисје у Србији је изразито равничарски предео, надморске висине од 75 до 100 метара. Једини покренутији део је Тителски брег, висине до 130 метара.

Воде: Дужина тока Тисе у Србијије 164 км и у потпуности је пловна. Тиса је у српском делу права равничарска река спорог тока, са много талога и муља. Сходно томе, река је некада била веома кривудава, са низом меандара, који су у прошлости пресечени у циљу лакше пловидбе. Поред тога, уз реку постоји низ мртваја и мочварних подручја.

Једина важна притока реке Тисе у Србији је Бегеј, док су остали токови занемарљивог значаја. Код Бечеја реку пресеца Канал Дунав—Тиса—Дунав.

Биљни и животињски свет: Тиса је позната и по природној појави Цветања Тисе. Неколико дана у години (током јуна) милиони инсеката Тиски цвет (Palingenia longicauda) излазе на реку, где се размножавају. Њихов живот траје само током тог раздобља.

Друштвени услови[уреди]

Потисје данас спада у развијеније делове Србије, али истовремено и са веома лошом демографском сликом.

Становништво: Последњих деценија Потисје, мада једно од најразвијенијих подручја у Србији, има значајан пад становништва, узрокован негативним природним прираштајем и исељавањем становништва ка већим градовима у ширем окружењу (Београд, Нови Сад, Сегедин, Будимпешта).

Становништво Потисја је етнички мешовито и подељено је између Срба и Мађара, уз словачку, ромску и румунску мањину. Срби чине већину у доњем делу Потисја: Жабаљ (86%), Тител (85%), Зрењанин (74%) и Нови Бечеј (69%), док у северном делу чине већину у Кикинди (76%) и Новом Кнежевцу (59%). Мађари су претежно становништво горњег дела Потисја: Кањижа (86%), Сента (81%), Ада (77%) и Чока (52%). Бечеј, смештен тачно у средини Потисја нема већину, већ је становништво подељено између Мађара (49%) и Срба (41%).

Општине у Бачкој су:

Општине у Банату су:

Насеља: Насеља у Потисју су махом велика спрам насеља у другим деловима Србије. Претежан део становништва живи у градским насељима, од којих су најзначајнија Зрењанин, Кикинда, Бечеј и Сента.

Историја[уреди]

Први помени подручја Потисја везују се за 1. век, када староримски историчар Плиније описује дати предео под називом Патисус (Pathissus).

Најважнији део историјског помињања појма везан је за некадашњу Потиско-Поморишку границу, део Војне границе на подручју Потисја и Поморишја. Потиско-Поморишка граница трајала је у раздобљу 1702-1751. и била је претежно насељена Србима-граничарима. После укидања границе 1751. године значајан број Срба се исељава у јужни део Русије (Славеносрбија и Нова Србија), док су на њихово место насељавали Мађари. Да би спречила исељавање становништва Хабзбурговци дају повластице, тј. стварају Потиски округ са седиштем у Бечеју. Дате повластице биле су потврђиване 1759., 1774. и 1800. Потиски округ је трајао до 1848. године.

Збирка слика[уреди]

Извори[уреди]

  1. Музеј Војводине (2003). Potiska i Pomoriška vojna granica (1702-1751), Нови Сад: Музеј Војводине.
  2. Поповић, Д. (1990). Срби у Војводини: књиге 1-3, Нови Сад.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]