Праведност

Из Википедије, слободне енциклопедије

Праведност је идеално, морално исправно стање ствари или личности.

Платоново одређење праведности[уреди]

Платон даје следећу дефиницију за »праведност«. Он вели: »Праведност је поседовање и делање онога што коме припада« (433).

То значи да сваки за свој рад има добивати онолико колико тај рад вреди, и да има радити оно за што је најспособнији. Према томе, праведан је онај човек који стоји баш на правом месту, и врши оно што најбоље може да врши, и пуном и једнаком мером враћа за оно што добива. И зато би друштво праведних људи било најхармоничнија и за рад најспособнија група, јер би сваки члан стојао на своме месту и вршио функцију за коју га је природа одредила, слично инструментима y савршеном оркестру. Праведност y једном друштву личила би на ону хармонију односа којом се планете одржавају y свом правилном (или, како би Питагора казао, музикалном) ходу. Тако организовано, друштво би било способно за даљи живот; и праведност би добила неку врсту дарвинске потврде. Где људи не стоје на свом природном месту, где трговац притискује државника, или где ратник отима положај владара — ту је координација делова разорена, везе пуцају, и друштво се раствара и растурује. Праведност је стваралачка координација.

Праведност је taxis kai kosmosпоредак и лепота — душевних делова; то је души оно исто што и здравље телу. Свако зло је дисхармонија; и то између човека и природе, или између човека и других људи, или између човека и његове властите природе.

Тако Платон одговара Трасимаху, Каликлу и свима ничеовцима који се још могу наћи: праведност није гола снага, него хармонична снага — пожуда и људи y поретку што га удешавају ум и организација ; праведност није право јачих, него стваралачка и јака хармонија целине.