Правни лордови

Из Википедије, слободне енциклопедије
Енглеско-велшко право
Royal Coat of Arms of the United Kingdom.svg

Овај чланак је дио серије о
судству Енглеске и Велса

Правни лордови (енгл. Law Lords)[a] били су доживотни перови и носиоци судске власти Дома лордова. Било их је укупно дванаест.

Према Акту о апелационој надлежности 1876, службено су се називали редовни апелациони лордови (енгл. Lords of Appeal in Ordinary). Њихова функција је престала након ступања на снагу Уставног реформског акта 2005.

Рангови и титуле[уреди]

Да би по закону неко могао бити именован за редовног апелационог лорда, морао је служити као баристер најмање 15 година или бити лорд канцелар (овај услов је важио до 2005) или судија Апелационог суда, Високог суда или шкотског Court of Session најмање двије године. Редовни апелациони лордови су служили доживотно са титулом барона и могли су гласати по парламентарним питањима и која се не тичу судства, али су то ријетко чинили.

Редовним апелационим лордовима су често помагали други апелациони лордови. Они су морали бити чланови Дома лордова, судије или бивше судије. Апелациони лорд је имао титулу доживотно, али морао се пензионисати у 75. години.

Судије и Дом лордова[уреди]

Дом лордова је имао право да слуша жалбе из нижих судова. Дом лордова није нужно укључивао судије у свом чланству, али би судије давале своје мишљење када би то лордови затражили. Они нису имали право гласа у Дому лордова.

Да би се дозволило квалификованим члановима да врше судску власт, године 1856. судија сер Џејмс Парк је постављен за доживотног пера. Пошто је Дом лордова одбио да га прими у своје чланство[b] он је постао насљедни пер.

Двадесет година касније донесен је Акт о апелационој надлежности 1876. (енгл. Appellate Jurisdiction Act 1876) којим је коначно уређена судска власт Дома лордова. Закон је предвиђао да се поставе два лица која би била редовни апелациони лордови и имали би титулу барона. Оригинално, иако су имали доживотни ранг барона, они су служили у Парламенту само док би вршили судијску функцију. Једанаест година касније, донесен је закон према коме су апелациони лордови настављали сједити и гласати у Парламенту и након пензионисања.

Поступак[уреди]

Редовни апелациони лордови су до почетка Другог свјетског рата судили и изрицали пресуде увијек у сали Дома лордова, а за вријеме и након рата су почели да суде у одвојеној соби. Они су тада конституисали Апелациони комитет Дома лордова који је судио у име Дома лордова.

Када је жалба подношена Дому лордова, разматрао ју је Жалбени комитет који су чинили најчешће три апелациона лорда. Уколико би Жалбени комитет уважио жалбу, њу је разматрао Апелациони комитет Дома лордова који се најчешће састојао од пет чланова. Током година повећавао се и број редовних апелационих лордова, тако да је коначан број износио дванаест.

Због повећања броја правних лордова, Пословник Дома лордова је предвиђао да се на почетку сваког сазива Дома лордова бирају по два жалбена и апелациона комитета. Састав жалбених и апелационих комитета је одређивао лорд канцелар, а касније је ту улогу препустио вишем правном лорду. Суђење су се некада одвијала у комитетској соби, а некада и у сали Дома лордова. Правни лордови нису имали своје посебно мјесто, него су судили на ходнику унутар сале Дома лордова. Објављивање пресуде је увијек било на редовном засједању Дома лордова пред свим лордовима.

Виши правни лорд[уреди]

Редовни апелациони лорд који је имао највише година службе се постављао на положај вишег редовног апелационог лорда. Он је нагледао рад осталих правних лордова и одређивао је састав жалбених и апелационих комитета Дома лордова.

У случају његове спријечености, замјењивао га је други виши редовни апелациони лорд.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Називају се и лордови правници.
  2. ^ У то вријеме постојало је само насљедно перство. Доживотно перство је озваничено Актом о доживотном перству 1958.

Извори[уреди]

  • Appellate Jurisdiction Act 1876
  • Encyclopædia Britannica 1911 — Lords of Appeal in Ordinary
  • Constitutional Reform Act 2005