Први светски рат

Из Википедија

Први светски рат
Део
У смеру казаљке на сату: ровови на Западном фронту, британски тенк Марк I прелази ров, потапање бојног брода ХМС Ирезистибл у бици код Дарданела, митраљез Викерс и посада са гас маскама и двокрилац Сопвит Кејмел
Време: 1914. – 1918. Локација: Европа, Африка, Пацифик, Атлантик, Индијски океан, Блиски исток Узрок рата: Види Резултат: Победа сила Антанте Промене у територији:
Сукобљене стране
Антанта: Краљевина Србија  Француска Италија Руско царство Британско царство САД остали	Централне силе: Аустро-Угарска Бугарска Немачко царство Османско царство
Заповедници
Јачина
Губици
5 милиона војних, 3 милиона цивилних (цео списак)	3 милиона војних, 3 милиона цивилних (цео списак)
{{{подаци}}}

Први светски рат је највећи оружани сукоб у дотадашњој историји човечанства. Зато је све до Другог светског рата називан Велики рат. Трајао је више од четири године и у њему је учествовало 36 држава са око 1,5 милијардом људи (три четвртине ондашње светске популације). Око 70 милиона људи било је под оружјем. Погинулих је било између 10 и 21 милион, а рањених још више.

Садржај 1 Узроци и повод за почетак светског сукоба 2 Зараћени блокови 2.1 Главни ратни циљеви Централних сила 2.2 Главни ратни циљеви сила Антанте 3 Хронологија 4 Планови и стратегије 5 Најзначајнији фронтови 6 Стратешке особености Првог светског рата 7 Први светски рат-Солунски фронт (крај рата) - Хронологија 8 Најзначајније битке 8.1 1914. 8.2 1915. 8.3 1916. 9 Истакнуте историјске личности (владари, политичари, војсковође,...) 9.1 Немачка 9.2 Русија 9.3 Аустро-Угарска 9.4 Србија 9.5 Сједињене Америчке Државе 10 Војни губици у Првом светском рату 11 Краљевине Србија и Црна Гора у Првом светском рату 11.1 Српско - аустроугарски односи пред избијање рата 11.2 Сарајевски атентат 11.3 Ратна 1914. 11.4 Ратна 1915. 11.5 Ратна 1916. 12 Види још

[уреди] Узроци и повод за почетак светског сукоба

За више информација погледајте Узроци Првог светског рата.

Повод за Први светски рат био је Сарајевски атентат али су узроци били много дубљи. Крајем XIX и почетком XX века постојала су два велика војно-политичка савеза – Централне силе и Антанта. Централне силе – Аустро-Угарска и, пре свега, Немачка – су тежиле новој подели света (пре свега колонија) због чега су дошле у сукоб са старим колонијалним силама, нарочито са Енглеском и Француском. Временом, односи између блокова су се заоштрили што је довело до тзв. политике хладног рата, а то је значило сталну трку у наоружавању, честе кризе и спорове међу супродтављеним блоковима, избијање бројних локалних ратова, шпијунске афере, итд.

Рат је лако могао почети и пре 1914. јер је постојало више политичких криза и локалних ратова које су могле да послуже као повод за почетак светског сукоба – Прва мароканска криза 1905-6, Друга мароканска криза 1911, Анексиона криза 1908, итд. До рата тада ипак није дошло јер војне припреме чланица Антанте нису биле окончане. Зато су оне успешно одлагале светски сукоб све до 1914. Немачка и Аустро-Угарска су наметнуле свету рат 1914. године, знајући да су у том тренутку војнички најспремније и да ће је у року од неколико година њени супарници у снази оружане силе достићи, можда чак и надјачати.

[уреди] Зараћени блокови

За више информација видети Антанта и Централне силе.

Први светски рат је био сукоб два империјалистичка блока (Централне силе и Антанта). И за један и за други блок ово је рат освајачког карактера. Централне силе су настојале да кроз овај рат изврше нову поделу света, а силе Антанте да одбране стечене позиције (првенствено колоније) и да их још више прошире. За неке мање европске државе, чланице Антантиног блока, ово је одбрамбени рат, дакле рат праведног карактера – за Белгију, Србију, Црну Гору итд.

[уреди] Главни ратни циљеви Централних сила

Немачка је планирала да ратом насилно одузме колоније од Француске, Енглеске и Белгије, а од Русије Пољску, Украјину, Белорусију и Прибалтик и тако успостави своју доминацију у свету, док је њена блиска савезница Аустро-Угарска планирала да порази Србију и наметне свој доминантан положај на целом Балканском полуострву.

[уреди] Главни ратни циљеви сила Антанте

Велика Британија је планирала да ратом одузме немачке колоније у Африци и Азији и турске поседе на Блиском истоку (Палестину, Ирак и друге). Француска је тежила да учествује у подели немачких колонија у Африци, да поврати своје покрајине Алзас и Лорену (изгубљене у Француско-пруском рату 1870-1871) и да одузме богату Сарску област од Немачке. Русија је планирала да ратом заузме покрајне Галицију и Буковину које су биле у саставу Аустро-Угарске, да успостави свој доминантан положај на Балкану и да одузме од Турске важне мореузе Босфор и Дарданеле и још неке територије на Кавказу. Јапан је планирао да заузме немачке далекоисточне колоније и успостави своју доминацију над целим Далеким истоком. Италија је планирала да заузме покрајну Тирол која је била у саставу Аустро-Угарске и још неке мање словеначке и хрватске територије.

[уреди] Хронологија

За више информација погледајте Хронологија Првог светског рата.

Сарајевски атентат, извршен 28. јуна 1914., схваћен је и у Бечу и у Берлину као добар повод за отпочињање већ дуго намераваног рата. Аустро-Угарска то користи као повод за објаву рата Србији 28. јула 1914. На то су Русија и Француска отпочеле мобилизацију јер нису хтеле да дозволе поремећај равнотеже снага на своју штету. Немачка то користи као повод за објаву рата Русији – 1. августа и Француској 3. августа 1914. године. Турска је званично објавила неутралност, али је већ 2. августа 1914. потписала тајни споразум са Централним силама и у новембру 1914. започела рат против Русије на Кавказу. Немачки напад на Белгију 3. августа 1914. искористила је Велика Британија за објаву рата Немачкој 4. августа 1914.

Највећи рат у дотадашњој људској историји је тако могао да почне, мада нико од његових актера у почетку није то слутио.

Током рата и Централне силе и силе Антанте су настојали да за себе придобију што више савезника, обећавајући им делове територија држава углавном из супротног табора тајим уговорима као награда за учешће у рату. Тако су Антантином блоку приступили:

• Јапан 23. августа 1914. – јапанска војска убрзо потом заузима све немачке далекоисточне колоније на Пацифику и у Кини
• Италија 26. јула 1915. – после потписивања тајног уговора у Лондону,
• Румунија 28. августа 1916. – јер су јој савезници обећали Ердељ, Буковину и Банат
• САД 6. априла 1917. – после немачке објаве неограниченог подморничког рата
• Грчка јуна 1917
• Кина 14. августа 1917
• латино-америчке државе Бразил, Боливија, Перу, Уругвај, Куба и многе друге.

Блоку Централних сила прикључила се, поред Турске, и Бугарска 11. октобра 1915. – пошто јој је немачки блок обећао Македонију и источне делове Србије.

[уреди] Планови и стратегије

Немци су, према раније створеном плану, тзв. Шлифенов план (назван по свом творцу немачком генералу-фелдмаршалу Алфреду фон Шлифену, који је касније нешто изменио генерал Хелмут фон Молтке Млађи) планирали рат на два фронта. План је предвиђао најпре офанзиву и јаку концентрацију немачких снага на Западном фронту (78 дивизија), а дефанзиву и слабу концентрацију на Источном фронту (9 дивизија). Упадом кроз Белгију и северну Француску требало је за 6 до 8 недеља уништити француску војску, заузети Париз и тако диктирати услове мира Французима. После тога све немачке снаге требале су у исто тако муњевитом походу поразити Русију на истоку и присилити је на мир.

Брзом интервенцијом руске војске 1914. онемогућен је успех овог немачког плана и омогућена је победа француске војске на Марни почетком септембра 1914, чиме је срушена немачка концепција и тактика вођења муњевитог рата и брзе и лаке победе.

[уреди] Најзначајнији фронтови

Западни фронт
Границе – Лијеж – Антверпен – Велико повлачење – 1. Марна – 1. Ена – Трка ка мору – Нев Шапел – 2. Ипр – 2. Артоа – Кота 70 – 3. Артоа – Верден – Сома – Арас – Избочина Вими – 2. Ена – Пашендал – Камбрај – Пролећна офанзива – 3. Ена – 2. Марна – Шато-Тјери – Хамел – Сто дана

Током рата најзначајнији фронтови (ратишта) били су:

• Западни фронт – на којем је немачка војска ратовала против француске, британске и белгијске војске, од 1917. и америчке
• Источни фронт – где су ратовали немачка и аустро-угарска војска против Руса.

Значајни фронтови у Европи били су још и:

• Италијански фронт– који је настао уласком Италије у рат 1915. и ту су се Италијани борили против аустро-угарске војске и

Источни фронт
Сталупонен – Гумбинен – Таненберг – 1. Лавов – Красник – Мазурска језера I – Пшемисл – Висла – Лођ – Болимов – Мазурска језера II – Горлице-Тарнов – Варшава – језеро Нароч – Брусиловљева офанзива – Офанзива Керенског

• Балкански фронт (од 1915. Солунски фронт) – где је Аустро-Угарска (од 1915. заједно са Бугарском) ратовала против Србије и њених савезника.

Са уласком Турске у рат настали су и

• Кавкаски фронт – где су се Руси борили против Турака
• Месопотамски фронт у Ираку
• фронт на Галипољу и Дарданелима
• фронт у Палестини и Сирији – ту су западни савезници ратовали против Турске.

Борбе су бођене и у Африци, Азији, на копну, као и на мору.

[уреди] Стратешке особености Првог светског рата

За Први светски рат, посебно за борбе на Западном фронту, било је карактеристично позиционо, рововско ратовање – позициони рат је облик вођења рата који настаје кад ниједна од зараћених страна не може да оствари стратегијску офанзиву, услед чега долази до застоја у вођењу маневарских операција; фронтови се тада стабилизују, а борбена дејства ограничавају се на локална изнуривања и трошење непријатељских снага (супротно позиционом ратовању је маневарско или покретно ратовање, карактеристично за Други светски рат). Током читавог рата на западу је установљена линија од Северног мора до Швајцарске која се није битно померала и поред огромноих губитака на обе зараћене стране.

Рововском ратовању предходила је тактика муњевитог рата, све до немачког пораза на Марни када се фронт постепено стабилизује.

Фронт је са обе стране био утврђен дубоким рововима опасаних бодљикавом жицом. Војници су, сем кратних одсустава, све време боравили у склоништима и рововима, који су после кише били пуни воде и блата.

Битке на фронтовима имале су углавном исти ток: почињале су артиљеријском припремом која је често трајала неколико сати, а некад и неколико дана. Гранате су својом разорном моћи потпуно мењале природну околину. Предели су остајали без дрвећа, сасвим изровани кратерима од експлозија. После артиљеријске припреме у јуриш је кретала пешадија, која је обично била брзо заустављена митраљеском ватром. За неколико стотина метара или неколико километара напредовања гинуло је често на десетине хиљада војника.

Ровови на Источном фронту углавном нису били тако добро утврђени као на Западном, па зато за Источни фронт није било толико карактеристично позиционо ратовање.

За Први светски рат је карактеристично и стално усавршавање и развијање нових борбених средстава, те је у току рата први пут масовно употребљено хемијско оружје (бојни отрови) и крајем рата и тенкови као потпуно ново борбено средство!

[уреди] Први светски рат-Солунски фронт (крај рата) - Хронологија

- Аустро-Угарска,Немачка и Бугарска нападају Србију крајем 1915. год. и окупирају је.

- Српска војска је после отпора принуђена на повлачење

- Бугарска спречава повлачење преко Македоније

- Српска војска се повлачи преко Албаније до Јадранског мора

- Савезници пребацују војску на острво Крф (Грчка) и у Бизерту (Тунис)

- Острво Видо („плава гробница“)

- Српска војска се опоравља на Крфу,године победе

- Крајем 1916. год војска се пребацује на солунски фронт

- Битке на Солунском фронту воде се од 1916-1918 год

- У борбама учествује и савезничка војска

- Позната битка на Кајмакчалану, септембра 1916. год.

- Солунски фронт је пробијен 1918. год

- Србија и Црна Гора су ослобођене крајем 1918 год

- 45 дана после пробоја фронта српска војска стиже у Београд

- Аустро-Угарска и Немачка су положиле оружје

- Зејтинилик у Солуну (Грчка)је војно гробље где су сахрањени српски војници-хероји (7441 војник)

[уреди] Најзначајније битке

[уреди] 1914.

Источни фронт:

• Источно-пруска офанзива
• Битка код Таненберга
• Прва битка код Мазурских језера
• Варшавско-ивангородска операција
• Галицијска операција
• опсада Пшемисла

Западни фронт:

• Битка код Сент-Кантена
• Битка код Гиза
• Битка на Марни (прва)

Балкански фронт:

• Церска битка
• Колубарска битка (Битка на Дрини)

[уреди] 1915.

Источни фронт:

• Карпатска операција
• Битка код Болимува
• Битка код Горлица

Западни фронт:

• Битка код Ипра

Галипољски фронт:

• Галипољско-дарданелска операција

Балкански фронт:

• Трећа аустријска офанзива на Србију

[уреди] 1916.

• Битка на Соми
• Битка код Вердена

[уреди] Истакнуте историјске личности (владари, политичари, војсковође,...)

[уреди] Немачка

Вилхелм II Хоенцолерн
Фридрих Еберт
Карл Кауцки
Карл Либкнехт
Роза Луксембург
Паул фон Хинденбург
Ерих Лудендорф
Колмар фон дер Голц
Аугуст фон Макензен
Ерих фон Фалкенхајн
Хелмут фон Молтке Млађи
Алфред фон Тирпиц
Франц Ритер фон Хипер

[уреди] Русија

Николај II Романов
Владимир Иљич Лењин
Лав Троцки
Николај Николајевич Романов
Алексеј Алексејевич Брусилов
Николај Владимирович Руски

[уреди] Аустро-Угарска

Фрањо Јосип I
Франц Фердинанд
Бела Кун
Конрад фон Хецендорф
Оскар Поћорек
Светозар Боројевић

[уреди] Србија

Петар I Карађорђевић
Александар I Карађорђевић
Никола Пашић
Радомир Путник
Живојин Мишић
Петар Бојовић
Степа Степановић
Павле Јуришић Штурм
Гаврило Принцип

[уреди] Сједињене Америчке Државе

Вудро Вилсон
Џон Џ. Першинг
Наредник Јорк

[уреди] Војни губици у Првом светском рату

земља	жртве	мртви	рањени
Русија	6.650.000	1.700.000	4.950.000
Немачка	5.989.758	1.773.700	4.216.058
Француска	5.623.800	1.357.800	4.266.000
Аустро-Угарска	4.820.000	1.200.000	3.620.000
Велика Британија	2.998.583	908.371	2.090.212
Италија	1.597.000	650.000	947.000
Србија	1.978.148	1.250.000	728.148
Турска	725.000	325.000	400.000
Румунија	455.706	335.706	120.000
САД	360.300	126.000	234.300
Бугарска	239.890	87.500	152.390
Канада	239.605	66.655	172.950
Аустралија	218.501	59.330	159.171
Црна Гора	60.000	50.000	10.000
Белгија	58.402	13.716	44.686
Грчка	26.000	5.000	21.000
Португалија	20.973	7.222	13.751
Јапан	1.207	300	907

[уреди] Краљевине Србија и Црна Гора у Првом светском рату

[уреди] Српско - аустроугарски односи пред избијање рата

У годинама пред Први светски рат Србија формално није била чланица ниједне од супротстављених коалиција, али је после Мајског преврата из 1903. године, када је дошло до смене династија, настојала да се у потпуности ослободи аустроугарске хегемоније. У том стремљењу Србија је природан ослонац налазила у Русији, самим тим и у осталим чланицама Антанте, па је нова српска спољна политика за Аустро-Угарску била потпуно неприхватљива. Из тога се родио сукоб и због њега ће Србија бити увучена у Први светски рат.

Србија је држала централни део Балкана, са стратешки важним долинама река Мораве и Вардара. Лако је преко старе Рашке могла да се споји са Црном Гором и избије на обале Јадранског мора. Владајући кругови у Бечу посебно су се плашили пијемонтске улоге Србије према српском и осталом јужнословенском становништву у Босни и Херцеговини и Аустро-Угарској Монархији. Зато је аустроугарска политика према Србији у основи, имала радикалне намере: уништити самосталност српске државе. Од анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, почели су да се разматрају планови о подели Србије или о битном смањивању српске територије.

[уреди] Сарајевски атентат

Током пролећа 1914. године, немачке милитаристичке кругове све је више хватала нервоза, јер се чинило да време ради за Антанту. Из Париза и Петрограда долазиле су вести да су Француска и Русија све спремније за рат и било је сасвим јасно да Антанта остаје сложна и да постаје све јача. Жељени рат за светску премоћ могао је у будућности да буде само јш неизвеснији. Аустро-Угарска је западала у све оштрије сукобе са Италијом, која се руководила само својим најужим интересима и Румунијом, која је све више клизила ка Антанти. Убрзање рата постало је императив за владајуће немачке кругове.

Како се ближило лето, све се више говорило о Србији као о земљи која угрожава интересе Централних сила. Чекао се повод који би био добар за мобилизацију немачког јавног мњења, као и за пропагандни рат у иностранству и дипломатске манипулације.

Повод за избијање Првог светског рата десио се на православни празник Видовдан, 28. јуна 1914. године, у Сарајеву (главном граду Босне и Херцеговине), када је Гаврило Принцип, припадник тајне терористичке организације Млада Босна, убио престолонаследника Аустро-Угарске Монархије надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију. Мада званична Србија није имала ништа са организовањем атентата, јер због велике исцрпљености у балканским ратовима, није била спремна за рат, бечки двор је оптужио српску Владу за организовање атентата и убиство Франца Фердинанда.

Ни у Бечу ни у Берлину смрт аустроугарског престолонаследника није изазвала искрено жаљење, али је одмах била схваћена као добар повод за почетак већ дуго намераваног рата. Ко је стварно организовао атентат и да ли је за њега била одговорна српска Влада , није превише занимало оне који су желели обрачун са Србијом. Атентат је одлично послужио за покретање јавног мњења. Иако су чињенице говориле о недужности српске Владе, јер би се све супротно водило као самоубилачки велеиздајнички чин против свог народа и државе, овај повод за рат централне силе морале су да искористе. До данашњег дана је остала мистерија ко је стварни организатор Сарајевског атентата.

Одлука о рату била је коначна и обликована је у две царске престонице већ почетком јула. Са објавом рата сачекало се још три седмице како би Централне силе створиле што боље услове за отпочињање непријатељстава, тј. да максимално прикупе снаге, обману противника да се ништа крупно не спрема и да утичу на повољан развој међународне ситуације. Тако је 23. јула Србији упућен ултиматум са понижавајућим условима у вези са истрагом и утврђивањем кривице за убиство надвојводе Фердинанда. Захтевано је да српска Влада угуши сваку публикацију "која дражи на мржњу и презрење Аустро-Угарске Монархије", да растури друштво "Народна одбрана" и друга удружења која се баве пропагандом против "великог суседа", да уклони из војске и државне службе све официре и чиновнике који су криви за ову пропаганду и да сместа ухапси мајора Воју Танкосића. Истрагу је требало да воде органи Владе у Бечу, што је и правно и морално вређало независност Краљевине Србије.

Српска Влада састала се исте вечери када јој је уручен ултиматум и могла је само да закључи да "не остаје ништа друго него да се гине". Показало се и да силе Антанте желе да избегну рат, па су "саветовале" Србији да попусти у највећој мери. Српски одговор био је коначно готов 25. јула, када је истицао рок ултиматума. Одговор Владе у Београду био је достојанствен и крајње попустљив. Прихваћени су сви захтеви, осим оног који се односио на директно мешање бечких органа. Нуђена је и арбитража Хашког суда или великих сила. Ипак, аустроугарска Влада је одмах по добијању српског писма прекинула дипломатске односе, а посланство се из Београда пребацило у Земун, на аустријску територију. Влада у Београду је одмах по прекиду дипломатских односа, 25. јула увече, пренела своје седиште у сигурнији Ниш, наредила евакуацију престонице и објавила проглас о општој мобилизацији.

[уреди] Ратна 1914.

Влада Аустро-Угарске Монархије објавила је, обичном поштом, рат Србији, 28. јула 1914. године, тачно месец дана од дана погибије надвојводе Франца Фердинанда, у Сарајеву. Сутрадан је објављен ратни проглас Цара и Краља (монарха Аустро-Угарске Монархије) Фрање Јосифа, а истог дана је принц Александар Карађорђевић објавио свој ратни проглас у коме је позвао цео народ под српску тробојку: "Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе!" Српску војску, укупно око 400,000 војника под командом регента Александра и начелника Врховне команде војводе Радомира Путника, чиниле су три Армије под командом Петра Бојовића, Степе Степановића и Павла Јуришића - Штурма, као и Ужичка војска под командом ђенерала Милоша Божановића и трупе града Београда.

Иако се Србија нашла у изузетно тешком положају, можда најтежем у дотадашњој новијој историји, њој је мало ко могао да притекне у помоћ. Црна Гора је била већ традиционални савезник Србије, повезана осећајем заједништва националне свести и историјске судбине. Према овим чињеницама је и одредила своје држање, упркос настојањима Беча да је одвоји од Србије и приволи на неутралност., обећањима да ће добити велику новчану помоћ, затим Скадар и делове Рашке. Већ 28. јула ујутру, Црна Гора је прогласила мобилизацију, а 1. августа Народна скупштина на Цетињу једногласно објављује рат Аустро-Угарској, позивајући да "загрљена браћа полете у свети бој". Операције црногорске војксе почињу 7. августа. Њена укупна јачина била је око 45,000 војника, под командом Краља Николе и дивизијара сердара Јанка Вукотића.

Општи напад на Србију аустроугарска војска отпочела је из правца Босне, преласком реке Дрине, 12. августа, под вођством генерала Оскара Поћорека, команданта аустоугарске Балканске војске. Прво је у жестоким борбама одбачена српска Трећа армија, а затим су нападнути и други делови србијанског и црногорског ратишта. Ђенерал Степа Степановић креће са својом Другом армијом из околине Аранђеловца према Дрини ("Марш на Дрину") и код села Текериша започиње битку која се од 16. до 18. августа свом силином распламсала на планини Церу и 20. августа завршила потпуним поразом аустроугарске Пете армије. У дневнику једног војника Монархије остало је записано под 19. августом следеће: "Армија је потучена и налази се у дивљем, хаотичном бекству. Почело је опште бежање. Једна разуздана руља јурила је у безумном страху према граници".

У незадрживом противнападу, српска војска продире у Срем, а заједно са црногорцима и у источну Босну. Аустроугарска војска имала је 23,000 погинулих и 4,000 заробљених војника. Српске жртве такође су биле велике - око 16,000 погинулих и рањених. Злочини над цивилима још од самог почетка рата били су нечувени: у Мачви,Јадру и Подрињу убијено је око 4,000 стараца, жена и деце.

Краћи прекид операција већег обима био је само предах пред још теже борбе. Аустроугарска Балканска војска попунила је свој састав и опрему, нарочито појачала артиљерију и одморила се. Од 8. септембра 1914. године, врши се константан притисак на Дрину, па се српска војска повлачи из Срема, где је и иначе доживљавала свакакве непријатности од домаћег цивилног становништва, па и од српског, које је на српску војску гледало са подозрењем, као на "геџе у опанку". Тешке борбе воде се на планинама Гучеву и Мачковом Камену, у западној Србији. Ово двомесечно рововско ратовање по планинским висовима западне Србије назива се Дринска битка. Крајем септембра тај део фронта је стабилизован. Црногорска краљевска војска продире дубоко у југоисточну Босну. Вукотићеве јединице избијају на планину Јахорину, истурени делови улазе у варошицу Пале, недалеко од Сарајева, а 3. октобра освојена је и планина Романија.Ипак, пред надмоћнијом војском великог суседа уследило је повлачење на десну, србијанску обалу реке Дрине.

Трећи снажан налет аустроугарске војске уследио је 6. новембра на Дринском фронту, убитачном артиљеријском ватром и одлучним притиском из сектора Сребреница - Љубовија.Жесток напад уследио је и са положаја у Мачви.

Желећи да сперу срамоту из претходних бојева и не жалећи жртве, аустроугарска војска потискује српске редове на целој линији фронта. Недостатак артиљеријске муниције прети катастрофом. Прва армија задобија тежак ударац. Ситуација је на ивици понора. Већ 8. новембра у Ваљеву одржава се заједничка седница Владе и Врховне команде, под председништвом регента Александра Карађорђевића. Војвода Путник у очајању спомиње чак и склапање примирја. Никола Пашић и регент Александар траже борбу до краја. После драматичне ноћи, прихваћен је став председника Владе. "Савезници", као и до тада остављају Србију без икакве помоћи.

Непријатељ је снажан: заузима Ваљево, Лајковац, Обреновац, Лазаревац, Косјерић, Пожегу,...Београд остаје без одбране и војска Монархије, 3. децембра у њему одржава тријумфалну параду. Са војском одступа и народ. Паника је на врхунцу, несташица хране је разорна, глад је на видику, очај се уселио у све српске домове. Помоћи ниоткуда, Грчка одбија да испоручи 20,000 граната док јој француска Влада не уплати адекватно обештећење. Треба подсетити да су само годину дана раније, 1913. српска и грчка Влада потписале Споразум о заједничкој одбрани у случају напада на једну од земаља потписница споразума. Из Немачке су полетеле одушевљене честитке савезничкој Монархији. Србија је на умору, давно сањани идеал "црно-жуте" монархије скоро је остварен.

Тог истог 3. децембра, када је Београд у непријатељским рукама, на ратну позорницу ступа славни ђенерал Живојин Мишић, који је 15. новембра постављен за команданта Прве армије. Са положаја западно од Горњег Милановца изненада прелази у противнапад. Мишић је повукао очајничке потезе: скратио је линију фронта, дао војницима времена за предах, нахранио их и драматично ставио пред избор - ропство под "Швабама" или борба до последњег човека. Из Грчке коначно стиже артиљеријска муниција. И војвода Степа Степановић и ђенерал Павле Јуришић - Штурм крећу у офанзиву. Аустроугарски фронт се поколебао, повио, а затим распао.

Српска офанзива напредује блиставо, непријатељнепрекидно одступа ка Сави и Дунаву, ратна опрема је разбацана по српским друмовима, број заробљеника је огроман. Један од њихових војника пише у свом дневнику: "Нисмо могли ни да замислимо да су нам Срби за петама. По јаругама много погинулих коња, разбацане робе, рубља, амови, конзерве. Бежимо у паници. Таласање и ти�