Пребиловци

Координате: 43° 05′ 40″ С; 17° 45′ 13″ И / 43.094444° С; 17.753533° И / 43.094444; 17.753533
С Википедије, слободне енциклопедије
Пребиловци
Пребиловци данас
Административни подаци
ДржаваБосна и Херцеговина
ЕнтитетФедерација БиХ
КантонХерцеговачко-неретвански кантон
ГрадЧапљина
Становништво
 — 2013.Пад 57
Географске карактеристике
Координате43° 05′ 40″ С; 17° 45′ 13″ И / 43.094444° С; 17.753533° И / 43.094444; 17.753533
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Пребиловци на карти Босне и Херцеговине
Пребиловци
Пребиловци
Пребиловци на карти Босне и Херцеговине
Остали подаци
Позивни број036

Пребиловци су насељено мјесто у Босни и Херцеговини, у граду Чапљина, које административно припада Федерацији Босне и Херцеговине. Налазе се у јужној Херцеговини, на лијевој обали ријеке Брегаве, три километра од Чапљине и тридесетак километара јужно од Мостара. Према попису становништва из 1991. године, у насељу је живјело 174 становника. Према прелиминарним подацима пописа становништва из 2013. године, у насељеном мјесту Пребиловци укупно је пописано 57 лица.[1]

Географија[уреди | уреди извор]

Пребиловци се налазе у јужној Херцеговини. Леже у кањону лијеве обале ријеке Брегаве у непосредној близини њеног ушћа у Неретву, испод села Клепци, надомак важних саобраћајница, због чега се сматра да има стратешки положај.[2]

Терен је брдско-крашки, са благом климом и великим бројем сунчаних дана. Некад веома развијено сточарство, утицало је на укупан друштвени живот Пребиловаца. Највише су се гајиле овце, краве и коњи. Говеда су гоњена на испашу у Хутово блато, а овај облик испаше се дјелимично и данас одржава.[3] Предјели су богати љековитим и медоносним биљкама, као што су: драча, дубачац, ива, кантарион, нар, дријен, жалфија, мајчина душица, бели и црни сљез, купина, глог, смрека и друго.[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Мало је насеља у Босни и Херцеговини која имају таку бурну историју као Пребиловци у Херцеговини. Насеља руралног типа, као што су Пребиловци, мало је и у свијету а да су тако страдали. У Другом свјетском рату од преко 1000 становника, рат је преживјело само 172 људи. У грађанском рату у БиХ 1992. године становништво из Пребиловаца је протјерано а село запаљено. Храм посвећен Сабору српских светитеља и пребиловачких великомученика у чијој су крипти били сахрањени посмртни остаци жртава из Другог свјетског рата је миниран. Другог дана по Васкрсу, 2010. године, Светом архијерејском литургијом коју је служио епископ Захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије, означен је почетак обнове храма на мјесту срушеног.

Средњи вијек[уреди | уреди извор]

У селу се налази средњовјековно гробље у данашњем православном гробљу. На једном од стећака се налази лијепо израђен грб на штиту са мачем. На штиту су четири розете са унутра урезаним крстићима. На једном другом стећку је израђен срцолики штит са мачем. Тај гроб је припадао, вјероватно, Прибиловићу или Прибилу за које историчари везују настанак и име села. Име села Пребиловци (рјеђе је данас у употреби и име Прибиловци) настало је у Средњем вијеку, по старој српској породици Прибиловић. Ова породица помиње се у историјским изворима, у Повељи босанског бана Стефана од 18. септембра 1332. године, гдје се говори о уређењу међусобних односа са Дубровником. Помињу се ови Хумљани као свједоци на повељи; велики војвода Владислав Галешић, Радослав Хлапеновић, Милтен Драживојевић, жупани Вукац и Иван Прибиловић по којима је село добило име Пребиловци. Стефан Прибиловић се 1378. године спомиње као војвода Хумске земље; од њега је бан Далмације тражио да пошаље војну помоћ Стону.[5] Претпоставља се да би име Пребиловци могло настати у XIV вијеку.

Послије Прибиловића у селу Пребиловцима као најстарија породица помињу се Драгићевићи. Драгићевићи, се помињу у историјским изворима у XIV вијеку.[6] Помињу се у Дечанској хрисовуљи 1335. године. Живјели су на простору села Љубомира и Попова поља код Требиња одакле се покрећу ка Пребиловцима. У периоду од 1419. до 1454. године помиње се као свједок на повељама кнез Ђурађ Драгићевић. Турска освајања у Херцеговини 1481. године затекла су Драгићевиће у Пребиловцима.[тражи се извор]

Први свјетски рат[уреди | уреди извор]

Пребиловци су били врло напредно село тако су на пример у српским добровољцима у Солуну били њих 23 при чему само из једне куће — Николе Булата — три брата Митар, Милна и Новица, два брата Брњашића Лако и Ћетко и други. Из Пребиловаца су аустроугарске власти хапсиле Србе, слали у логоре и таоце убијале. После рата нису се светили својим злочинцима. Иако су их знали били су им комшије и живели без икаквих последица за учињена злодела према Србима. Чак су пребиловски солунски добровољци можда највише и утицали заједно са попом Васом Меданом да се не свете Хрватима, из свога краја који су били шускори, полицијски агенти и мучитељи Срба, организатори антисрпских демонстрација и разбијања српских радњи, цркава и манастира. Њих двадесетак са Љубом Ћиковом из Чапљине отишли су на Домановиће и замолили одред српске војске да одустане од намере убијања злочинаца Хрвата и муслимана који су убијали и гонили у логоре Србе за време Аустрије.

Други свјетски рат[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Масакр у Пребиловцима

У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у такозваној Павелићевој НДХ. Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села.[7] Догодило се то 6. августа 1941. године. У истом мјесецу на више од 40 мјеста убијено је још више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице а 36 огњишта је угашено. Страдање су преживјела само 172 становника Пребиловаца. Сви који су преживјели усташке покоље у љето 1941. године вратили су се крајем августа у своје село. Почели су одмах куповати и на друге начине прибављати оружје. Већ у септембру већином су имали пушке и по коју бомбу. Послије неколико састанака договорено је да се у селу формира партизанска чета. Чета у коју су ушли сви борци формирана је 15. октобра 1941. Она је у почетку припадала Столачком, а послије Ситничком партизанском батаљону, али је била дубоко у окупираној територији, 30 km далеко од најближе партизанске јединице. Па иако под врло тешким условима чета је одржавала сталну везу са најближим јединицама и Оперативном штабом за Херцеговину. Поред Пребиловчана, у чети се налазио извјестан број бораца из сусједних села, који су се послије усташких покоља ту склонили. Одмах послије формирања чете усташе су формирале жандармеријску станицу у Лозници и даноноћно одржавале стражу према Пребиловцима.[8]

Српска православна црква слави страдале у овом покољу као Свете мученике пребиловачке. Преминули академик проф. др Милорад Екмечић је син једног страдалника.

СФРЈ[уреди | уреди извор]

Већина јама у којима су страдали Срби је 1961. године забетонирано, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима су помињане убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу. Пребиловци су обновљени, али жртве нису вађене из јама. Од 1974. године, родбина жртава је почела организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила да посећује јаме. До 1990. године, свештеницима није дозвољавано да на јамама служе парастосе.[9]

Тек 1990. године, пред педесету годишњицу од страдања у Независној Држави Хрватској, српски народ је почео да скида бетонске оклопе из 13 херцеговачких јама (укључујући и Голубинку), са три велика стратишта. Извађене су кости око 4000 Срба, страдалих у усташким погромима 1941—1945. Поред костура и предмета жртава пронађени су тада докази мучења: бодљикавом жицом, ланцима са катанцима, ексерима и др.[10] Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени костурни остаци, који су 4. августа 1991. године сахрањени у крипти цркве. Парастос је тада држао Патријарх Павле. Исте године објављен је и документарни филм „Ево наше деце”, Здравка Шотре о мученичком страдању Срба у Пребиловцима, отварању јаме, сахрани и сведочанствима потомака.[11]

Рат у БиХ[уреди | уреди извор]

Пребиловци су страдали и у последњем рату, у јуну 1992. године, у офанзиви „Чагаљ“, која се данас у Хрватској прославља као „Липањске зоре“, када су припадници ХОС-а, ХВО-а, као и редовне хрватске војске,[12] под командом генерала Јанка Бобетка, упале у празно село и спалиле га. Народ је избегао и спасао се, али је село комплетно уништено, оскрнављено је и гробље, а спомен црква и кости жртава из 1941. су минирани експлозивом три пута, док су у крипту убациване авионске бомбе, такозване „крмаче“. Експлозија је била тако снажна да су се кости и зуби утиснули у камен темеља цркве, а камен, цигле и малтер летели више од 150 метара.[10][а]

Данас[уреди | уреди извор]

Касније је на мјесту костурнице заснована депонија смећа, која је уклоњена 2002.[10] Село је тренутно у обнови,[13][14] а у току је и прикупљање прилога за обнову спомен храма,[15] према пројекту др Предрага Ристића архитекте из Београда.[16][17] Тренутно у Пребиловцима живи око 60 људи, трећина од оних који су живели раније. Многи још увек немају где да се врате, јер су им куће порушене.[18]

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је освећен 8. августа 2015. године.[19][20]

Култура[уреди | уреди извор]

Током 2010. године, након посете студената српског језика Филолошког факултета Универзитета у Београду, покренута је иницијатива да се у селу формира библиотека. Акцију је подржало више националних организација Срба и издавачких предузећа, поред осталих Српска књижевна задруга. Зграда библиотеке постала је некадашња основна школа „Краљ Милутин”. Зграда школе је запаљена 1992. године, али је обновљена захваљујући српском националном друштву „Пребиловци” из Београда.[21]

Библиотека је отворена 2. маја 2016. године као део културно-духовног центра „Свети Милутин”.[22] Добила је име „Света Стана Арнаут”, по учитељици родом из Глушаца у близини Метковића, а која је радила у Пребиловцима. Она је доживела судбину осталих становника овог села. Учитељица Стана Арнаут је 5. августа 1941. године доведена у школу коју су усташе претвориле у сабиралиште и мучилиште народа. Након мучења, заклана је пред зградом школе и бачена у оближњу Ждракановића башчу. Тело су пронашли преживели мештани и сахранили је у породичну гробницу Милана Булута — Каримана где данас почива.[21]

Током 2015. године на иницијативу студенти Филолошког факултета из Београда и Црквене општине Чапљина прикупљено је око 5.000 књига из књижевности, теологије, уметности, историје, те разних енциклопедија за децу и омладину итд.[22][23]

Становништво[уреди | уреди извор]

Националност[24] 2013. 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 57 172 217 269 337
Југословени – 6
Хрвати 1 1 1
Муслимани 1
остали и непознато 1
Укупно 57 174 225 269 338
Демографија[24]
Година Становника
1961. 338
1971. 269
1981. 225
1991. 174
2013. 57

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сателитски снимак Пребиловаца је карактеристичан по старим каменим кућама без крова

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013. Приступљено 16. 10. 2016.
  2. ^ Пребиловци: Постање насеља и поријекло презимена, јун 2007. Приступљено 16. 10. 2016.
  3. ^ Пребиловци: Лексикон — узгој стоке, Приступљено 16. 10. 2016.
  4. ^ Пребиловци: Лексикон — биље. Приступљено 16. 10. 2016.
  5. ^ Gelcich, Mon. Rag., Libri Ref. IV, 172
  6. ^ Постање насеља и поријекло презимена у Пребиловцима, проф. Никола Лакета
  7. ^ Радио телевизија Републике Српске: Пребиловци: Мјесто опомене, успомене и страдања, 06.08.2011. (језик: српски)
  8. ^ ”Херцеговина у НОБ”, Војноиздавачки завод ЈНА „Војно дело“ Београд 1961.
  9. ^ Јадовно: Село Пребиловци у Херцеговини — српска Голгота двадесетог века, Приступљено 17. 2. 2013.
  10. ^ а б в Јадовно: Село Пребиловци у Херцеговини — српска Голгота двадесетог века — други део, Дарко Милојковић, 18. 8. 2011., Приступљено 17. 2. 2013.
  11. ^ Ево наше деце — Пребиловци, док. филм Здравко Шотра, 1991, Приступљено 17. 2. 2012.
  12. ^ Јадовно: Видео записи везани за страдање у Пребиловцима, љета 1941, Душан Басташић, 1. 2. 2011., Приступљено 17. 2. 2013.
  13. ^ „Српско село трећи пут обнављају из темеља”. rts.rs. Вечерње новости 1. 23. 2. 2013. Приступљено 7. 3. 2016. 
  14. ^ Враћа се живот у село. Приступљено 16. 10. 2016.
  15. ^ Јадовно: Да ли Пребиловци остају без храма ???, 24. 9. 2012., Приступљено 17. 2. 2013.
  16. ^ Епархија захумско-херцеговачка и приморска: Завршен идејни пројекат храма у Пребиловцима. Приступљено 17. 2. 2013.
  17. ^ Пребиловци: Апел за обнову храма српских мученика у Пребиловцима, август 2007. Приступљено 16. 10. 2016.
  18. ^ „Дневник 2”. rts.rs. РТС 1. 20. 9. 2013. Приступљено 20. 9. 2013. 
  19. ^ „Васкрс Пребиловаца — Освећење Храма Васкрсења Христовог у Пребиловцима (СПЦ, 8. август 2015)”. Архивирано из оригинала 16. 8. 2015. г. Приступљено 8. 8. 2015. 
  20. ^ Да се Пребиловци никад и никоме не понове („Политика“, 8. август 2015)
  21. ^ а б „Оснива се сеоска библиотека”. http://www.prebilovci.net/. Приступљено 28. 10. 2016.  Спољашња веза у |work= (помоћ)
  22. ^ а б „ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Велика је радост што је васкрсао живот у Пребиловцима”. http://iskra.co/. Приступљено 28. 10. 2016.  Спољашња веза у |work= (помоћ)
  23. ^ „Отварање библиотеке Света Стана Арнаут у Пребиловцима”. http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/. Приступљено 28. 10. 2016.  Спољашња веза у |work= (помоћ)
  24. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пребиловци&oldid=26981138”