Прелид (музика)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Прелид.

Прелид (од лат. praeludere увежбавати) је инструментални став, првобитно солистички, слободног импровизацијског карактера; јавља се као увод у веће , по форми сложено дело или као самостална композиција. Развио се из импровизацијских увода којима је оргуљаш давао интонацију црквеном хору. Сам назив јавља се од средине XV века.

Прелид је најстарији изворни инструментални облик, написан за инструменте с диркама или за лауту, за разлику од осталих раних инструменталних композиција - ричеркара или канцоне – изведених из вокалних облика. У XV и XVI веку прелид је обично краћи импровизацијски уводни став слободног облика, заснован на смени акордских фигура и разноврсних пасажа. Први примерци импровизацијски конципираних прелида налазе се у немачким збиркама: Fundamentum organisandi (1452) и Buxheimer Orgelbuch. Током XVI века прелид се шири и у Италији, Француској, Шпанији и Енглеској. У том раздобљу почињу се разликовати два основна принципа обликовања: поред импровизацијски грађеног прелида, јавља се и прелид с имитацијским, полифонски вођеним деоницама. На прелазу у XVII век прелид особито компонују А. и Г. Габријели, Свелинг, Фрескобалди, затим француски клавсенисти (Л. и Ф. Купрен) и немачки барокни мајстори (Фробергер).

Од средине XVII века прелиди се све чешће компонују као формално заокружени уводни ставови у одређеном сложенијем музичком облику. Прелид се тада појављује као први став свите, камерне сонате и концерта, а посебно често као предигра фуге (Д. Букстехуде, Ј. С. Бах). Барокни прелид обликује се тематски јединствено с карактеристичним инструменталним фигурама, с понекад добија и вишеделну форму као токата.

У доба класике прелијдуступа место новим облицима клавирске музике, а ретки појединачни примерци углавном се настављају на традицију Ј. С. Баха. У музици романтичара чести су краћи монотематски ставови с називом прелид. Они се темеље на разради једног мотива, односно фигуре, или су изграђени према формалној окосници А Б А. На тај начин прелид добија облик самосталне инструменталне композиције. Најпознатије су звирке клавирских прелида: Шопена, Дебисија, Рахмањинова, Скрјабина.

Литература[уреди]

  • Howat, Roy. The Art of French Piano Music: Debussy, Ravel, Faure, Chabrier. 2009.
  • A.B. Wenk : Claude Debussy and Twentieth-Century Music (Boston, 1983)