Призрен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Призрен

Призрен
Призрен

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Косова и Метохије Косово и Метохија
Управни округ Призренски
Општина Призрен
УНМИК Призрен
Становништво
Становништво (2011) 121.000
Положај
Координате 42°14′N 20°44′E / 42.23, 20.74
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Призрен на мапи Србије
{{{alt}}}
Призрен
Призрен на мапи Србије
Остали подаци


Координате: 42° 13′ 48" СГШ, 20° 44′ 24" ИГД

Призрен (алб. Prizren или Prizreni, тур. Prizren) је градско насеље смештено у јужној Метохији у покрајини Косово и Метохија. Седиште је истоимене општине и Призренског округа. Град се налази у подножју Шар планине, близу албанске и македонске границе. Призрен се први пут помиње 1019. године као Приздријана (Призрѣнь) у повељи цара Василија II. Његов вековни развој допринео је да овај град буде препознатљив као стециште многих историјских, духовних и културних споменика.

Географија[уреди]

Призрен је смештен у јужној Метохији, у Призренској котлини, која са Призренским и Љубижданским пољем, чине посебан регион шарско-пиндске области. Град Призрен се налази на надморској висини 412–500 m и на простору између брда Цвилен (1381 m) и планина Ошљак (2212 m), Паштрик (1978 m) и Коритник (2395 m) и планинског ланца Шар планине. Кроз Призрен протиче река Призренска Бистрица која га дели на два дела. Њен ток је промењен доласком Турака и скренут десно од познате цркве Богородице Љевишке. Призренска Бистрица извире на Шар планини и улива се у Бели Дрим. На реци су се некада налазиле воденице и вуновлачаре, којих данас нема више.

Призренска котлина налази се на веома трусном подручју у којем је од 1900. до 1936. било забележено 125 земљотреса.

Клима[уреди]

Овај крај има умерено континенталну климу са примесама субмедитеранске климе. У вишим пределима јаче се осећају утицаји планинске климе масива Шар планине, док се у ниским пределима Призренског поља знатнији је утицај Јадранског мора, која продире долином Дрима. Услед утицаја ваздушних маса са Јадранског мора зиме су мање хладније и просечне јануарске температуре се крећу од +0,5°C до -0,5°C и има у просеку 15 до 17 ледених дана.

Лета у Призрену су врло топла а просечне температуре у најтоплијем месецу јулу крећу се од +21,5°C до 22,8°C. Трајање сунчевог сјаја у Призрену је велико и износи око 2.150 часова годишње.

Историја[уреди]

Шадрван у Призрену, у позадини црква Светог Спаса, у Поткаљаји, 1993

Познат у античко време као град Теранда, Призрен се развијао између VI и IX века (тврђава Каљаја, подграђе и мања насеобина око базилике на чијим деловима остатака је касније подигнута црква Богородица Љевишка).

Византијски период[уреди]

У време Византије, Призрен је био значајније регионално седиште и у то време у њему су изграђена утврђења Дрвенград и Вишеград, познат као призренски Горњи град. У њему је било седиште Византијске епископије. Повељом цара Василија из 1019. године, Охридској архиепископији се поклања призренска епископија и ово је први писани документ у коме се помиње Призен тада под именом Приздријана.

За време византијске власти над Призреном, у њему је подигнут устанак против цара Михајла VII и на сабору који је ту организован 1072, учесници устанка, властелини и скопски бољари прогласили су кнеза Бодина за владара и крунисали су га за бугарског цара. Устанак је недуго затим био крваво угушен.

Средњовековни српски период[уреди]

Од око 1214., у време Стефана Немањића[1], град припада српској средњовековној држави и постаје привредно и духовно средиште. У доба краља Милутина, Призрен је постао најзначајније трговачко место у Србији. Град на Бистрици економски јача нарочито у време краља Милутина, цара Душана и цара Уроша. У то време Призрен кује и свој новац. Из тог периода су најзначајнији историјски споменице српске средњовековне баштине црква Богородица Љевишка и манастирски комплекс Свети Архангели, задужбина цара Душана.

Повремено је Призрен био и престоница царева Душана и Уроша. На дворцу ових царева издате су и сачуване њихове повеље у Призрене и на Рибнику које представљају сведочанство о боравку српских владара у XIV веку. У то време у Призрену се насељавају трговци из Дубровника и Котора и ту се почињу организовати познати сајмови (панађури), у дане великих верских празника.

Призренским градом управљао је кефалиија који је увек био Србин, док је тргом управљао кнез који је по правилу био из приморских градова Дубровника и Котора. Средњовековно призренско становништво било је разнородно и већину су у то време чинили Срби али је било и Дубровчана, Корчулана, Сплићана, Задрана, Влаха, Млечана, Грка, Саса и Арбанаса. Они су обично живели у колонијама. Највећу колонију су сачињавали Дубровчани. Путописци тога времена Призрен називају „царски град“ и „царска престоница“, а у народним епским песмама наводи се као „српски Цариград“.

После смрти цара Душана Призреном је овладао краљ Вукашин и држао га од 1362. до 1371. године. Краљ Марко је владао Призреном до 1372, а Балшићи од 1372. до 1376. године и већ од тада почиње опадање Призрена и помиње се 1433. међу напуштеним трговачким местима.

Турски период[уреди]

О томе када су Турци освојили Призрен историчари се нису усагласили. По неким историчарима (Јастребов и Хасан Калеши) тврди се да је Призрен пао под турску власт 21. јуна 1455. године. На основу турских извора, претпоставља се да је Призрен пао под турску власт тек 1459. године.

У периоду турске власти град на обали Бистрице добија нову урбану структуру формирањем чаршија и махала и изградњом монументалних исламских грађавина (Синан пашина џамија, Мехмед пашина џамија, Амам, Сахат кула, Камени мост и др). Овај период одликује и уништавање српских средњовековних цркава и њиховог претварања у џамије. Тако је црква Богородице Љевишке претворена у џамију а на деловима рушевина манастира Светих Архангела саграђена је Синан пашина џамија.

Године 1878. на скупу муслимана са Косова и Метохије и делова Албаније у Бајракли џамији основана Призренска лига, са циљем спречавања остварења одлука Берлинског конгреса и онемогућавања припајања територија које су припале Црној Гори и Србији, као и постављања питања албанске аутономије у оквиру Турске.

Балкански ратови и Први светски рат[уреди]

После балканских ратова Призрен поново улази у састав Србије.

У јесен 1915. при повлачењу српске војске у Призрену краљ Петар по последњи пут прима чланове српске владе у земљи и ту се доноси одлука о повлачењу српске војске преко Албаније. Призрен и његова околина били су под бугарском окупацијом све до ослобађања 1918. године.

Између два светска рата[уреди]

По ослобађању 1918. Призрен постаје седиште округа и њему се образују Окружни суд. У овом периоду у Призрену се отварају прве фабрике, оснивају прва спортска друштва, граде путеви и др.

После Другог светског рата[уреди]

Саборна црква Светог Ђорђа, у зиму 1964.

После априлског слома Краљевине Југославије 1941. године и окупације, Призрен улази у састав италијанске Велике Албаније. У току ове окупације долази до исељавања српског живља.

За време окупације 1941-1944. по ослобађању Призрена 17. новембра 1944. године, он постаје средиште аутономне области Косово и Метохија, које ће касније бити премештено у Приштину.

После Другог светског рата долази до свестраног развоја Призрена. Развијају се привреда, просвета, култура, здравство, саобраћајнице, а то је праћено великим порастом броја становника, великим прираштајем и досељавањем у корист Албанаца. У овом периоду дешавају се и велика исељавања Срба и Турака.

Сукоби на Космету 17. марта 2004.[уреди]

После бомбардовања Југославије и уласка НАТО снага на Косово и Метохију долази до великог протеривања неалбанског становништва, углавном, Срба и Рома као и рушења и паљења њихових кућа, верских објеката и сакралних споменика.

У нередима који су избили током марта 2004. године долази до уништавања цркава важних историјских споменика српске православне баштине од стране Албанаца. У тим нередима страдли су манастирски комплекс Свети Архангели, саборна црква у Призрену као и црква Богородице Љевишке. До 1999. године живело је 12.000 Срба у Призрену, да би их, до 2010. године, опстало једва десетак.

Становништво[уреди]

Призрен (градско насеље) има 85.119 становника (67.020 Албанаца, 8.833 Турака, 4.914 Бошњака...) , док подручје општине Призрен има 177.781 становника (145.718 Албанаца, 9.091 Турака, 16.896 Бошњака...) према званичним резултатима пописа становништва 2011. године на Косову [2].

Демографска историја[уреди]

Српска четврт у старом делу Призрена

У XVII веку је најмање 20.000 православаца напустило Призрен уочи турског заузимања града. Призрен су тада насељавали Албанци који су долазили са југозапада.

Године 1838. је Аустријанац Јозеф Мулер проценио да становништво Призрена и околине чине Срби (хришћани и муслимани) са 24.950 особа или 73,68%, те Албанци (католици и муслимани) са 16,63%.

Крајем XIX века у Призрену и околини је живело око 60.000 особа, од којих 11.000 хришћанских и 30.000 муслиманских Срба. Остали су били Турци, Албанци, Цинцари и Роми.

Демографска ситуација општине Призрен последњих година (сви подаци су процене):

Година Албанци Бошњаци Срби Турци Роми Остали Укупно
1991. 132.591 (75,6%) 19.423 (11,1%) 10.950 (6,2%) 7.227 (4,1%) 3.963 (2,3%) 1.259 (0,7%) 175.413
1998. нп 38.500 8.839 12.250 4.500 нп нп
2000. 181.531 (76,9%) 37.500 (15,9%) 258 (0,1%) 12.250 (5,2%) 4.500 (1,9%) нп 236.000
2001. 181.748 (81,9%) 22.000 (9,9%) 252 (0,1%) 12.250 (5,5%) 5.424 (2,4%) нп 221.674
2002. 180.176 (81,6%) 21.266 (9,6%) 194 (0,09%) 14.050 (6,4%) 5.148 (2,3%) нп 221.374

Привреда[уреди]

Призрен је до почетка XX века био познат као занатски и трговачки центар. Призрен је стекао репутацију по обради метала и обради коже. После Балканских ратова долази до отварања првих фирми и банака. Ипак тек после Другог светког рата долази до отварања првих већих фабрика који су постали носиоци развоја Призрена:

  • Фармакос – производња лекова
  • Фамипа – производња металне галантерије
  • Филигран – обрада племенитих метала и производња накита
  • Прогрес – индустрија хране
  • Перлонка – производња синтетичких филамената
  • Принтекс – текстилна индустрија
  • Комуна – производња обуће
  • Ароматик - производња и обрада дувана

Након рата 1999. године капацитет ових фабрика је смањен за 80%. Тренутно раде само неколико од ових фабрика.

Споменичко наслеђе[уреди]

Утврђења[уреди]

Призренска Богословија „Св. Кирил и Методије“, реновирана после погрома 2003. године, снимак 2009.

У Призрену и његовој околини постоје остаци многих утврђења. Већина имају словенске називе иако су многа била грађена пре доласка Словена у ове крајеве.

  • Остаци Дрвенграда – поред Каљаје и Вишеграда, ово утвђење је било разрушено још у турско доба, у народу је било познато као древанград, али је током времена име постало Дрвенград. Теорија да је ово утврђење било дрвенео је нетечна јер и данас постоје камени остаци. Иначе ово утвђење је видљиво са старог пута од Средачке жупе ка Призрену.

Цркве и манастири[уреди]

Поглед на Саборну цркву с Каљаје, после реновирања, 2009.
  • Богородица Љевишка – црква подигнута за време краља Милутина на остацима цркве из XII века. За време турске владавине била је претворена је у џамију, али после повратка Призрена под српску власт црква је рестаурисана.
  • Манастирски комплекс Свети Архангели – налази се 3 km од Призрена и задужбина је цара Душана. Црква у комплексу је посвећена Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. Манастир је за време турака уништен и остатаци су били кориштени за изградњу Синан – пашине џамије.

Џамије[уреди]

Призрен је за време петовековне владавине био важно исламско седиште и у њему су подигнуте бројне џамије, текије, турбета и медресе. У Призрену је било развијено преписивање арапских, персијских и турских дела са књижевним и научним садржајем. У једном периоду у Призрену је било преко 23 џамија, 15 турбета, 21 школа, 4 медресе и два месџида. Најзначајније џамије су:

  • Бајракли (Мехмед-пашина) џамија – саграђена је 1549. године. Подигао ју је Гази Мехмед-паша.
  • Синан пашина џамија – саграђена 1615. године, а за њену градњу коришћен је материјал са порушеног манастира Св. Арханђела. Карактерише је висок и витак минарет. Налази се у самом центру Призрена.

Хамам (турско купатило)[уреди]

У Призрену се и данас налази један од три највећа хамама у Србији. Хамам је грађен у време када и Бајракли џамија. У њему су постојале посебне одаје за мушкарце и жене.

Камени мост[уреди]

Камени мост у Призрену је и данас једно од обележја града. Грађен је у време градње Синан пашине џамије. Страдао је у поплавама 17.11. 1979. године, али је обновљен и враћен му је првобитни изглед. Његова лепота посебно се истицала у време када је било јазова и воденица.

Камени мост (алб. Ura e Gurit)

Богословија[уреди]

Богословија у Призрену основана је 1. октобра 1871. године од стране великог српског добротвора Симе Андрејевића Игуманова иначе рођеног Призренца. Налазила се у самом центру Призрена али је током мартовских нереда 2004. запаљена. Иначе по доласку НАТО снага 1999. у Призрен, богословија је престала са радом и премештена је у Ниш због сигурносних разлога, а у њој су живели расељени.

Архитектура[уреди]

Призрен је најзначајније и највредније старо градско насеље на Косову и Метохији. Изглед овог града-споменика чине га јединственим. Махале – Поткаљаја, Пантелија, Мараш, Поток и Терзи – сликовити су комплекси стамбених зграда, кривудави сокаци омеђени су високим бело окреченим оградним зидовима, иза којих су раскошна дворишта богата бујним зеленилом.

У унутрашњим калдрмисаним двориштима, кроз која су протицали мали канали са водом биле су неговане баште. Далеко од велике улазне капије, уз коју су економски објекти са истакнутом великом кухињом мутваком, у дубини дворишта смештене су удобне куће за становање, префињене организације, са пространим тремом.

Куће у Призрену припадају типу традиционалне балканске бондручне (дрвена скелетна конструкција са различитом испуном и малтерисање блатом) једноспратне грађевине са доксатима и резбареним таваницама, и великим, далеко у простор истуреним стрехама. Кровови су покривени мрком плитком ћерамидом.

Призренска посебност су фасаде окречене колористички смело – јарким бојама. Посебна пажња посвећивана је зидању каменом, нарочито слогу и наглашавању спојница. Архитектонске, конструктивне и ликовне вредности ових здања сврставају их у споменике градитељске традиције највишег домета. После 1912. године у више таласа урбанизације и изградње језгро добија данашње облике.

Ношња[уреди]

Утицаји више народа и култура на простору Призрена утицали су и на ношњу која се носила. Призренска ношња поготову женска је врло колоритна и тотално атипична у односу на ношњу из других крајева Србије. Једна од карактеристика призренске женске ношње јесу димије, што представља јасан утицај Турске. Разлике у ношњи између сва три доминантна народа у Призрену, Турака, Срба и Албанаца нису биле велике.

Призренско платно и призренски вез јесу нешто по чему је Призрен препознатљив.

Познате личности[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Историјат Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, rastko.rs
  2. ^ Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Косово 2011. Становништво- (подаци по насељима) на Косову, Приступљено 24. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :