Пристаништа византијског Цариграда

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа Цариграда са означеним пристаништима

Пристаништа византијског Цариграда су се налазила дуж обала Мраморног мора и Златног рога, а поред неколико већих, уз обалу се налазио и читав низ мањих докова за пристајање. Процењује се да су пристаништа могла да приме око 300 бродова у једном тренутку, док се укупна дужина докова грубо процењује на око 4.500 метара[1]. Већина трговачких бродова стационираних у граду је била мале носивости (око 80 тона), али је било и оних већих, чији је капацитет био око 1.300 тона. Око великих пристаништа налазила су се складишта за робу и девет великих амбара за жито, а након X века су се око неких од њих развиле праве трговачке четврти страних трговаца. Већа пристаништа на Мраморном мору била су:

  • Елефтерион (раније познат и као Теодосијева или Кесаријева лука, касније назван Лонго)
  • Хептоскалион, нешто мање пристаниште смештено у IX градској четврти
  • Контоскалион (раније познат и као Јулијанова или Софијина лука)
  • Букелеон, царско пристаништа уз истоимени дворац који се налазио у склопу Великог двора

док су већа пристаништа на Златном рогу била:

  • Просфорион
  • Неорион

Пристаништа на Мраморном мору[уреди]

Елефтерион[уреди]

Фигурина пронађена у некадашњим лукама (Археолошки музеј у Цариграду)
Делови керамике пронађени у некадашњим лукама (Археолошки музеј у Цариграду)
Уљане лампе пронађене у некадашњим лукама (Археолошки музеј у Цариграду)

Елефтерион (познато и као Теодосијева и Кесаријева лука) је било највеће пристаниште византијског Цариграда[1], подигнуто на ушћу Ликоса у Мраморно море. Изградио га је 390. године цар Теодосије I (379395), између IX и XI градске четврти, а поседовало је и два велика амбара за жито. Услед сталних наноса које је Ликос носио са собом, лука се стално затрпавала, због чега је на крају и напуштена. Након тога, њен простор је претворен у башту у којој је узгајано поврће, за потребе градских кухиња. Данас су од ње опстали само остаци лучних пролаза у морском бедему, који су је повезивали са унутрашњошћу града. Током грађевинских радова у новембру 2006. године, откривени су остаци некадашње луке, међу којима су, поред читавог низа предмета, откривени и остаци више од 20 византијских бродова.

Контоскалион[уреди]

Контоскалион (познато и као Јулијанова односно Софијина лука) је било пристаниште византијског Цариграда на Мраморном мору, смештено између XI и III градске четврти, које од средине VI века постаје главно градско трговачко пристаниште. Првобитно га је подигао цар Јулијан Отпадник (361363) 362. године, а касније му је Јустинијан I (527565) додао лукобране. Током владавине Јустина II (565575), пристаниште је обновљено и проширено, а цела област око њега (тзв. Софијана), као и сама лука називани су по његовој супрузи Софији.

У каснијим вековима, након запуштања осталих цариградских лука, Контоскалион, како је био познат у доба Палеолога након новог проширења, је постао главно пристаниште за истовар добара неопходних граду, а касније и главна лука царске ратне морнарице. Коришћен је и у отоманско доба, након пада Цариграда 1453. године, под именом Кадирга-лиман.

Настанак Софијине луке[уреди]

Средином V века, сплет догађаја довео је до развоја Контоскалиона и његове околине. Пристаништа на Златном рогу угрозило је напредовање Кутригура 559. године, а две године касније су припадници деме Плавих из Пере, током побуне, прешли естуар и спалили складишта на супротној, обали око тамошњих пристаништа. Непосредно пре тога, околина Контоскалиона је страдала у пожару, што је створило отворен простор за подизање већег броја грађевина.

Тако је у Јустиново доба, лука обновљена и проширена, а уз њу је подигнута и једна од царских резиденција, позната као Софијана. Поред пратећих лучко-трговачких објеката, у том периоду подигнуте су или обновљене цркве архангела Михајла и свете Текле, затим велика црква светог Пантелејмона, као и болница Нарзеса у чијем склопу се налазила црква светих Прова, Тараха и Андроника.

Пристаништа на Мраморном мору[уреди]

Просфорион[уреди]

Просфорион је било једно од најстаријих пристаништа византијског Цариграда, које се налазило на самом почетку Златног рога, испод некадашњег Акропоља. Играло је веома значајну улогу у животу града, о чему сведочи и податак да су се четири (од девет) велика амбара за жито налазила у његовој непосредној околини. Пристаниште је своју функционалност изгубило до X века, када је и трајно напуштено. У каснијим вековима, на његовом месту се налазио омањи мол који су користили цареви на свом путу из дворца у Влахернама до цркве Божанске Мудрости.

Неорион[уреди]

Неорион је било једно од пристаништа византијског Цариграда, подигнуто на почетку Златног рога. Првобитно је служило за трговачке бродове, али након запуштања суседног Просфориона, постаје, од краја VII века, главно пристаниште царске ратне флоте. Тим поводом је цар Леонтије (695698) 698. године наредио чишћење Неориона. Касније је ратна морнарица пресељена у пристаништа на обали Мраморног мора, а од почетка X века страни (европски, јеврејски и арапски) трговци добијају приступ луци. Након тога се око ње развијају трговачке четврти у којима се подижу радње, складишта, али и стамбени и верски објекти.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Пристаништа византијског Цариграда

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Пристаништа византијског Цариграда