Логор Бегејци
| Притворски центар Бегејци | |
|---|---|
| Притворски центар | |
.svg)  | |
| Координате | 45° 30′ С; 20° 36′ И / 45.50° С; 20.60° И |
| Место | Бегејци код Зрењанина |
| Под контролом | ЈНА |
| Постојао | 1991 |
| Број затвореника | око 260 |
| Број жртава | 3 |
Притворски центар Бегејци је био притворски центар за особе хрватске националности са подручја захваћених ратом у Хрватској 1991. године. Налазио се у Бегејцима (данашњи назив места је Торак) код Зрењанина.
Злостављања[уреди | уреди извор]
Притворски центар је отворен у јесен 1991, а у њему је било затворено око 260 затвореника, према наводима из оптужнице против Слободана Милошевића.[1] За троје људи зна се да су тамо умрли.[2] У центру је било затворено 30 жена које су, према неким тврдњама, „редовно биле изложене сексуалном насиљу“. У сведочењу пред хашким трибуналом затвореник центра психијатар Младен Лончар је рекао да су се те жене, старости 20-80 година, осећале као „приватне проститутке“. Најмлађи затвореник тог центра је био ментално заостали четрнаестогодишњи дечак који је, према неким тврдњама, био принуђен да пред камерама београдске и новосадске телевизије „рецитује како је убијао“ Србе. Осим Хрвата у центру је било затворено и неколико Румуна као и неколицина држављана Шри Ланке, који су, према неким тврдњама такође били злостављани.[3] У центру је било и затвореника са подручја северне Србије - Војводине.[4] Затвореници у центру су били лоцирани у стајама, а држани су тамо без грејања, све до посете Међународног Црвеног крста када су добили ћебад.[5] Према неким тврдњама, заробљеници су пролазили кроз батине, тортуре, галаму, над њима су стражари вежбали карате ударце.
Затварање центра[уреди | уреди извор]
Већина заробљеника билу су с подручја Вуковара, а касније су пребачени у неке друге притворске центре на тлу Србије међу којима је и Притворски центар Стајићево такође у зрењанинској општини или су размењени. У децембру 1991, око 300 затвореника вратило се у Хрватску у склопу размене заробљеника.
Информације о центру у јавности[уреди | уреди извор]
Било је иницијатива да се обележи место „страдања Хрвата“, али због протеста и немира које су организовли српски десничарски покрети и удружења бивших бораца, од тога се одустало.[6]. Српска новинарка Даница Вученић добила је награду Зоран Мамула за њен извештај о центру 2003. године. Српско Тужилаштво за ратне злочине годинама у ладици држи тужбу бивших притвореника против генерала Александра Васиљевића, шефа КОС-а који је још у октобру 1991. организовао систем притворских центара, и потпуковника Мирослава Живановића, који је једно време био командант у Бегејцима и Сремској Митровици. Ниједан од официра КОС-а који су водили испитивања и, према неким оптужбама, „злостављали и толерисали свакодневна мучења, силовања и убиства унутар центра“, ниједан од заповедника центра и виших официра није процесуиран.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „The Prosecutor of the Tribunal against Slobodan Milosevic (p. 64e)” (PDF). ICTY. 2001. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 12. 2012. г. Приступљено 29. 10. 2010.
- ^ Final report of the United Nations Commission of Experts, established pursuant to security council resolution 780 (1992), Annex VIII - Prison camps; Under the Direction of: M. Cherif Bassiouni; S/1994/674/Add.2 (Vol. IV), 27 May 1994 Annex VIII: Prison camps (part 10/10) - Begejci Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2011) (p. 5481).
- ^ „СЕКСУАЛНО НАСИЉЕ У ЛОГОРУ БЕГЕЈЦИ”. Архивирано из оригинала 13. 12. 2013. г. Приступљено 08. 12. 2013.
- ^ Suđenje Hadžiću: Zlostavljanja zarobljenika u logoru Begejci
- ^ „Foundation for Human Rights suing Serbia on behalf of imprisonned Vukovar minor”. Архивирано из оригинала 03. 01. 2007. г. Приступљено 10. 12. 2013.
- ^ Изјава тадашњег председника Скупштине града Зрењанина Александра Мартона
- ^ „Новости самостални српски тједник”. Архивирано из оригинала 14. 12. 2013. г. Приступљено 12. 12. 2013.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
