Прича о великој гозби

Из Википедије, слободне енциклопедије
Слуга позива званице на гозбу.

Прича о великој гозби (позната и као свадбена гозба или свадба царевог сина) је Исусова алегоријска прича која се налази у канонским јеванђељима по Матеју и Луки, као и у неканонском јеванђељу по Томи.

Иако се три верзије разликују у детаљима, основна потка је слична. Прича говори о домаћину који је правио гозбу на којој се званице нису појавиле, па је покупио људе са улица и ставио их за трпезу.

Прича[уреди]

По Матеју[уреди]

Еванђеље по Матеју наводи следећу верзију приче:

Царство небеско је слично једном краљу који приреди свадбу своме сину. И посла своје слуге да позову званице на свадбу, и не хтеше да дођу. Опет посла друге слуге говорећи: реците званицама: ево, спремио сам ручак свој, јунци моји и храњеници су поклани, и све је спремно; дођите на свадбу. А они не марише и одоше, један на своју њиву, а други у своју трговину; остали пак ухватише његове слуге, злоставише их и убише. А краљ се разгневи, посла своју војску и поби оне убице и град њихов спали. Тада рече својим слугама: свадба је спремна, али званице не беху достојне; идите дакле на раскршћа, и које год нађете позовите на свадбу. И слуге оне изиђоше на путеве и скупише све које нађоше, зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. А када уђе краљ да види госте, угледа онде човека који није био обучен у свадбено рухо. И рече му: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он занеме. Тада краљ рече слугама: свежите му руке и ноге и избаците га у крајњу таму; онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало изабраних.

Еванђеље по Матеју, 22:1-14 (превод Емилана Чарнића)

По Луки[уреди]

Еванђеље по Луки наводи следећу верзију приче:

Један човек зготови велику вечеру, и позва многе; И кад би време вечери, посла слугу свог да каже званима: Хајдете, јер је већ све готово. И почеше се изговарати сви редом; први му рече: Купих њиву, и ваља ми ићи да је видим; молим те изговори ме. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи. И дошавши слуга тај каза ово господару свом. Тада се расрди домаћин и рече слузи свом: Иди брзо на раскршћа и улице градске, и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте, и слепе. И рече слуга: Господару, учинио сам како си заповедио, и још места има. И рече господар слузи: Изиђи на путеве и међу ограде, те натерај да дођу да ми се напуни кућа. Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних.

Еванђеље по Луки, 14:16-24 (превод Вука Караџића)

По Томи[уреди]

Еванђеље по Томи наводи следећу верзију приче:

Неки човјек је примао госте. Кад је приредио гозбу, пошаље слугу да позове званице. Слуга пође првом и рече му: 'Мој господар те позива'. А овај рече: 'Потражујем новац од неких трговаца, долазе ми вечерас, морам поћи и дати им налоге. Молим те прихвати моје извињење.' Слуга пође другоме те рече: 'Мој господар те позива'. Овај одговори: 'Управо сам купио кућу, и тамо ме требају данас. Немам времена'. Слуга пође следећем и рече му: 'Мој господар те позива'. Овај каза: 'Пријатељ ми се жени, а ја морам припремити све за свадбу. Не могу доћи, молим те прихвати извињење.' Слуга пође следећем и рече му: 'Мој господар те позива'. Овај одговори: 'Купио сам посед, и управо крећем убирати најамнину. Заиста не могу доћи, прихвати моје извињење.' Слуга се врати и каза господару: 'Они које си позвао на гозбу испричавају се'. Господар рече слуги: 'Изађи ван на улице и доведи све које нађеш нека једу'. Купци и трговци неће крочити у стан мога Оца.

Еванђеље по Томи, изрека 64.

Тумачења[уреди]

Ова прича се есхатолошки тумачи углавном као проширење гозбе са Јевреја на остале народе (Gentiles).[1] Код Луке, проширени позив се посебно односи на „сиромахе, кљасте, богаљасте, и слепе“ (14:21), показујући јасну бригу за „сироте и одбачене“.[1] Други сматрају да ова прича циља на декларисане вернике који немају времена за Бога; они су представљени као људи који су прихватили позив али касније имају разне изговоре.[2]

Код Матеја се налази детаљ којег нема у осталим верзијама: човек који без свадбеног одела долази на гозбу, због чега бива тешко кажњен. Код Матеја, ова прича непосредно следи причу о злим виноградарима, са којом је повезана.[3] Ова веза помаже да се објасни лош третман човека без свадбене одеће.[3] Августин сматра да је свадбену одећу у овој причи обезбедио домаћин, а да одећа симболише љубав[4], али ово тумачење није било широко прихваћено ни у средњем веку.[5] Мартин Лутер сматра да свадбено рухо представља Христа лично.[6] У то време се водила жива расправа око значења свадбеног руха. Жан Калвин поводом тога каже: „Да ли је свадбено рухо вера или светачки живот? Ово је беспотребна контроверза, јер вера не може бити одвојена од добрих дела, нити чињење добрих дела происходи из било ког другог извора сем вере“.[7]

У Томиној верзији се на крају приче изводи експлицитан закључак против световних послова и живота окренутог стицању, у виду упозорења трговцима и пословним људима.[3]

Алегоријски приказ свадбе се помиње још у причи о верном слуги и причи о десет девица.

Извори[уреди]

  1. ^ а б Robert H. Stein, An Introduction to the Parables of Jesus, Westminster John Knox Press, 1981, ISBN 0-664-24390-8, pp. 82-91.
  2. ^ R. T. France, The Gospel According to Matthew: An introduction and commentary, Eerdmans, 1985, ISBN 0-8028-0063-7, pp. 312-313.
  3. ^ а б в Bernard Brandon Scott, Hear Then the Parable: A commentary on the parables of Jesus, Fortress Press, 1989, ISBN 0-8006-2481-5, pp. 161-168.
  4. ^ Augustine of Hippo, Sermon 45 on the New Testament.
  5. ^ David Paul Parris, Reception Theory and Biblical Hermeneutics, Pickwick Publications, 2008, ISBN 1-55635-653-6, pp. 250.
  6. ^ John Nicholas Lenker, The Precious and Sacred Writings of Martin Luther, 1905 (reprinted by BiblioLife, 2009, ISBN 1-115-36364-6, pp. 234).
  7. ^ John Calvin, Commentary on Matthew, Mark, Luke - Volume 2.

Спољашње везе[уреди]