Прича о кукољу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Albin Egger-Lienz, Сејач и ђаво, око 1923.

Прича о кукољу (такође прича о корову, прича о житу и кукољу) је једна од најпознатијих Исусових алегоријских прича, која говори о човеку којем је непријатељ посејао кукољ у усеве жита.

Забележена је у канонском јеванђељу по Матеју и неканонском јеванђељу по Томи. Код Матеја следи причу о сејачу, а претходи причи о зрну горушице.

По наравоучењу, слична је причи о бацању мреже, која такође говори о одвајању добрих од лоших на судњем дану.

Прича[уреди]

По Матеју[уреди]

Јеванђеље по Матеју наводи следећу Исусову причу:

Царство је небеско као човек који посеја добро семе у пољу свом, а кад људи поспаше, дође његов непријатељ и посеја кукољ по пшеници, па отиде. А кад ниче усев и род донесе, онда се показа кукољ. Тада дођоше слуге домаћинове и рекоше му: Господару! Ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда дакле кукољ? А он рече им: Непријатељ то учини. А слуге рекоше му: Хоћеш ли дакле да идемо да га почупамо? А он рече: Не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље да га сажежем; а пшеницу свезите у житницу моју.

Еванђеље по Матеју, 13:24-30 (превод Вука Караџића)

По Томи[уреди]

Јеванђеље по Томи наводи следећу Исусову причу:

Очево је царство попут човека који је посејао добро семе. Његов непријатељ дође ноћу те посеја коров. Човек не дозволи слугама да почупају коров, већ им рече: Не, да не бисте са њим почупали и пшеницу. Јер на дан жетве коров ће постати очит, и биће почупан и спаљен.

Еванђеље по Томи, изрека 57)

Контекст[уреди]

Грча реч која се обично преводи као коров или кукољ је зизаниа (гр. ζιζάνια), множина од зизанион (ζιζάνιον). Сматра се да ова реч означава Lolium temulentum.[1][2], који изгледа сасвим слично као пшеница у раној фази развоја.[3]

Римски закон је забрањивао сејање корова/кукоља међу пшеницу непријатеља[3][4], што значи да је сценарио у овој причи сасвим реалан.

Тумачења[уреди]

Félicien Rops, Сатана сеје семе, око 1872.

По Матеју[уреди]

Матеј бележи да је прво тумачење ове приче дао сам Исус. Он је по завршетку беседе оставио народ и повукао се у кућу, где је ученицима разјаснио причу:

Сејач доброг семена је Син човечији; њива је свет; добро семе - то су синови царства; а кукољ су синови зла, а непријатељ који га посеја јесте ђаво; жетва је крај света, а жетеоци су анђели. Као што се кукољ скупља и ватром спаљује, тако ће бити и на свршетку света. Послаће Син човечији своје анђеле, и покупиће из свога царства све саблазни и оне који чине безакоње, и бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба.



Тада ће праведници сијати као сунце у царству Оца свога. Ко има уши нека слуша.

Еванђеље по Матеју, 13:36-43 (превод Емилијана Чарнића)

Каснија тумачења[уреди]

Иако Исус прави разлику између „синова царства“ и оних који то нису, та разлика не мора увек бити очигледна, као што прича о квасцу наговештава.[5] Тек судњи дан ће бити тачка преокрета, када ће се период тајног раста Божјег царства упоредо са активностима нечастивог бити окончан, и ново доба осванути.[5]

Августин напомиње да се невидљива разлика између „жита“ и „кукоља“ провлачи и кроз Цркву:

О ви хришћани, чији животи су добри, ви уздишете и јецате будући малобројни међу многима... Рећи ћу ти истину, мој Вољени, чак и у овим високим столицама има и жита и кукоља, и међу световњацима има и жита и кукоља. Нека добри трпи лоше; нека лоши промене себе, и подражавају добре. Нека сви, ако је то могуће, стигнемо Богу; нека сви кроз његову милост утекнемо злу овога света.[6]

Верска толеранција[уреди]

Прича о кукољу је често навођена у прилог верске толеранције. Бискуп Wazo од Лијежа (око 985-1048) се ослања на ову причу[7] доказујући „да црква треба да пусти да различитост (dissent) расте заједно са ортодоксијом док Господ не дође да их раздвоји."[8]

Мартин Лутер у својој беседи, инспирисан Исусовом параболом, подсећа да само Бог може одвојити лажне од правих верника, и наглашава да убијање јеретика или неверника окончава било какву могућност њиховог спасења:

Из овога видимо како смо бесни и срдити били толико много година, у жељи да друге присилимо да верују; Турке мачем, јеретике ватром, Јевреје смрћу; и тако ишчупамо кукуљ сопственим снагама, као да смо ми ти који имају власт над срцима и духовима; и учинимо их побожнима и исправнима, што једино Божја Реч може. Али убиством раздвајамо људе од Речи, колико је у нашој моћи, да више не може деловати на њих и тако себи навлачимо једним ударцем двоструко убиство, наиме убијамо тело за време и душу за вечност. А након тога говоримо да служимо Бога нашим поступцима, и желимо посебне заслуге на небу.[9]

Роџер Вилијамс (око 1603–1683), баптистички теолог и оснивач Роуд Ајланда, је користио ову параболу као подршку владином толерисању свих „корова“ у свету, зато што прогони често нанесу штети и „пшеници“. Вилијамс је веровао да је Божја дужност да суди на крају, а не човечја.[10] Џон Милтон се у Ареопагитици (1644), такође позива на параболу бранећи слободу говора и осуђујући покушај Парламента да цензурише штампу:

Није могуће да човек одвоји жито од кукоља, то мора бити задужење анђела на крају смртних ствари.[11]

Извори[уреди]

  1. ^ Liddell H G and Scott R, A Greek-English Lexicon, Clarendon Press, Oxford, 1843–1996, одредница "ζιζάνια". Плурални облик (zizania) је у модерно време прихваћен као ботанички назив за плеваљ (енх. ryegrass)
  2. ^ Thayer's Lexicon: ζιζάνιαThayer's Lexicon: ζιζάνια, Приступљено 24. 4. 2013.
  3. ^ а б Craig S. Keener, The Gospel of Matthew: A Socio-Rhetorical Commentary, Eerdmans, 2009, ISBN 0-8028-6498-8, pp. 386-387.
  4. ^ Ramesh Khatry, The Authenticity of the Parable of the Wheat and the Tares and Its Interpretation, Universal Publishers, 2000, ISBN 1-58112-094-X, pp. 35.
  5. ^ а б R. T. France, The Gospel According to Matthew: An introduction and commentary, Eerdmans, 1985, ISBN 0-8028-0063-7, pp. 225-227.
  6. ^ Augustine, Sermon #23 on the New Testament
  7. ^ Richard Landes, "The Birth of Heresy: A Millennial Phenomenon," Journal of Religious History 24.1 (2000): 26 -43 http://www.bu.edu/mille/people/rlpages/TheBirthofHeresy.html Accessed December 13, 2010
  8. ^ Jeffrey Burton Russell, Dissent and Order in the Middle Ages: The Search for Legitimate Authority (New York: Twayne Publishers 1992), pp. 23
  9. ^ The Sermons of Martin Luther, Vol II, pp. 100-106, (Grand Rapids: Baker Book House 1906)
  10. ^ James P. Byrd, The challenges of Roger Williams: religious liberty, violent persecution, and the Bible (Mercer University Press, 2002) (accessed on Google Book on July 20, 2009)
  11. ^ The Areopagitica, Приступљено 12. 1. 2011..

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Прича о кукољу