Прича о мудром и лудом зидару

Из Википедије, слободне енциклопедије
Куће срушене услед поплаве.

Прича о мудром и лудом зидару (позната и као прича о кући на камену) је једна од познатих Исусових алегоријских прича којом се примењивање Исусових речи у животу пореди са изградњом куће на чврстом темељу.

Ова прича је забележена у новозаветним јеванђељима по Матеју (7:24–27) и Луки (6:46–49).

Прича[уреди]

По Матеју[уреди]

Еванђеље по Матеју преноси следећу Исусову причу:

Сваки дакле који слуша ове моје речи и извршује их, казаћу да је као мудар човек који сазида кућу своју на камену: И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и нападоше на кућу ону, и не паде; јер беше утврђена на камену. А сваки који слуша ове моје речи а не извршује их, он ће бити као човек луд који сазида кућу своју на песку: И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и ударише у кућу ону, и паде, и распаде се страшно.

Еванђеље по Матеју, 7:24–27 (превод Вука Караџића)

По Луки[уреди]

Верзија у Лукином еванђељу је готово идентична:

А што ме зовете: Господе! Господе! А не извршујете шта вам говорим? Сваки који иде за мном и слуша речи моје и извршује их, казаћу вам какав је: Он је као човек који гради кућу, па ископа и удуби и удари темељ на камену; а кад дођоше воде, навали река на ону кућу и не може је покренути, јер јој је темељ на камену. А који слуша и не извршује он је као човек који начини кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах је обори, и распаде се кућа она страшно.

Еванђеље по Луки, 6:46–49 (превод Вука Караџића)</ref>

Тумачења[уреди]

Ова прича наглашава потребу да се Исусово учење спроведе у праксу, и говори о „разлици између две врсте људи чија се срца откривају њиховим делима."[1]

Матејева верзија приче има „сложенију наративну структуру“[2] јер помиње кишу, ветар и поплаву, за разлику од Луке који помиње само поплаву. Ове силе природе се обично тумаче етички, као животна искушења којима је могуће одупрети се заснивањем живота на Христовом учењу, али се такође могу тумачити и есхатолошки, као долазак смака света.[2]

Уобичајено тумачење приче датира још од Јована Златоустог (око 347–407), који у својој 24. хомилији коментарише Матеја. Он сматра да су под „кишом“, „поплавом“ и „ветром“ метафорички изражене несреће и жалости које сналазе човека; као што су лажне оптужбе, завере, смрти, губици пријатеља, непријатности од незнанаца, и све недаће у животу којих се можемо сетити. Међутим, онај ко се држи Христовог учења налази се „изнад свих валова људских послова“ и не само да му људске пакости ништа не могу, већ је заштићен и од ђавољих напада.[3]

Извори[уреди]

  1. ^ Joel B. Green, The Gospel of Luke, Eerdmans, 1997, ISBN 0-8028-2315-7, pp. 277,281.
  2. ^ а б Richard N. Longenecker, The Challenge of Jesus' Parables, Eerdmans, 2000, ISBN 0-8028-4638-6, pp. 287–289.
  3. ^ Chrysostom's Homily 24 on Matthew at NewAdvent.org.