Пронија

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Пронија (гр. πρόνοια, проноја, провизија, приход) је била врста феудалног земљопоседа у средњовековној Византији и околним земљама, које су биле под њеним културним утицајем. Установу проније срећемо и у средњовековној Србији.

Пронија води порекло из Византије и настала је у доба владавине династије Комнина. После великих војничких пораза крајем 9. века, у 10. веку Византија доживљава епоху војне славе и спољњег сјаја. При успостављању византијске војне снаге велику улогу одиграла је пронија, установа за коју није знала претходна епоха. Везана дужношћу вршења војне службе, пронија је добила нови и велики значај, али је тиме порасла и снага феудалне дезинтеграције, коју је носила у себи установа проније. За пронију је током целог постојања карактеристична везаност обавезом војне службе. Исто тако, она је све време представљала условљено привремено држање са правом уживања, али без права располагања.

Нови моменат у установу проније унео је оснивач династије Палеолога, византијски владар Михаило VIII Палеолог (1261-82), после пада Латинског царства и обнављања византијске власти. Он је дао могућност наслеђивања проније, желећи да себи осигура подршку утицајних елемената царства. У време грађанског рата између Јована V Палеолога (1341-91) и Јована VI Кантакузина (1347-54), пронија је све чешће постајала наследно добро. Претварањем проније у наследне поседе оба цара су привлачила себи присталице. Ипак, наследници пронијара и даље остају у обавези војне службе. Претварање пронија у наследна породична власништва било је у 14. веку врло честа и потпуно уобичајена појава. Само тиме се може објаснити да су право на поседе умрлог пронијара почели да истичу не само његови синови него понекад и удовице. С тим у вези јавља се и нови термин "побаштињавање". Ипак, за свако "побаштињавање" проније била је потребна посебна даровница која се добијала на основу претходне молбе заинтересованих. Никако се не може прихватити мишљење о потпуном изједначавању проније и баштине. Пронијар и после преласка проније у породично власништво није стекао право да свој посед продаје, даје у мираз, прилаже цркви или манастиру, ни да га остави ма коме сем својим наследницима способним да га замене у својству пронијара.

Из Византије се систем проније проширио на друге земље Балкана. Првенствено је прешао у јужнословенске земље, јер је одговарао условима и потребама феудалног поретка у тим земљама. Први податак о пронији налазимо у Србији, у повељи краља Милутина манастиру Светог Ђорђа у Скопљу. Међутим, ово не значи да се пронија тада јавља у Србији. Српска држава се територијално ширила на рачун Византије још од Стефана Немање. У Србији се пронија такође могла претварати у наследни посед, међутим, тиме она није губила своју специфичност и није се изједначавала са баштином. Све до пропасти српске државе пронија задржава војни карактер и остаје посед са правом уживања, али без права отуђивања. Као и у почетку, владар има право да је одузме пронијару и да је да неком другом, кога обавезује на исти начин.

Падом Византије и других балканских земаља под Османско царство установа проније се губи заувек. Турци, пак, замењују пронију својом специфичном установом сличан пронији.