Праживотиње

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Протозоа)
Парамецијум

Праживотиње (Protozoa) су једноћелијске еукариотске животиње које припадају царству протиста (Protista). Тело праживотиња изграђено је од једне ћелије, која своје функције обавља разноврсним органелама и одговара појединачној ћелији у вишећелијском организму.

Органи једноћелијских праживотиња[уреди]

Органеле представљају диференцијације цитоплазме, које обављају различите функције и одговарају органима вишећелијског организма. Протозое имају следеће органеле :

  • органеле за излучивање – контрактилне вакуоле чија је примарна функција осморегулација (одржавање сталног осмотског притиска у ћелији) која се обавља избацивањем вишка воде; са том водом се избацују и непотребне материје;
  • органеле за примање дражи, каква је нпр. стигма (очна мрља) за пријем светлосне дражи, код бичара.

Грађа ћелије[уреди]

Ћелија протозоа је по грађи еукариотска ћелија, што значи да се у цитоплазми налазе једро и ћелијске органеле.

Цитоплазма је диференцирана на:

  • спољашњи, гушћи део назван ектоплазма и
  • унутрашњи, ређи део ендоплазму.

Цитоплазма може да буде без мембране (код амеба ), са мембраном (назива се пеликула), док многе протозое образују и љуштуру.

Протозое могу да садрже једно или већи број једара. Код вишеједарних протозоа, какви су трепљари, могу да се разликују два типа једра :

Вегетативне функције[уреди]

Исхрана[уреди]

Аутотрофно се хране оне протозое које, као и биљке, могу синтетисати органске материје из неорганских (обављају фотосинтезу) па им припадају зелени бичари. Оне обично живе на местима која су богата светлошћу, угљен-диоксидом и минералним солима. Поседују карактеристичне органеле хромопласте у којима се налазе пигмент хлорофил, а могу имати и друге пигменте (жуте, зцрвене, мрке и др.). У близини хромопласта налазе се пиреноиди у којима се шећери претварају у скроб и могу се самодуплирати истовремено када и хромопласти. Поред скроба, резервна материја аутотрофних протозоа могу бити уље, масти, леукозин и др. Има врста, каква је нпр. Euglena, које се на светлости хране аутотрофно, а у тами хетеротрофно (сапрозојски начин).

Аутотрофним начином храни се већина представника следећих редова:

  1. Chrysomonadina (Chromulina, Ochromonas, Synura uvella, Dinobryon, Silicoflagellide);
  2. Cryptomonadina (Cryptomonas)
  3. Dinoflagellata
  4. Euglenoidea (Euglena viridis, Phacus)
  5. Phytomonadina (Chlamidomonas; Volvox)

Међу хетеротрофним врстама разликују се два типа исхране:

1. холозојски (захватају чврсте партикуле хране) и

2. сапрозојски (осмотским путем примају течну, растворену храну).

Храна се најчешће обухвата псеудоподијама, увлачи у унутрашњост и вари у посебним органелама, хранљивим вакуолама, које су испуњене ензимима за варење. Струјањем цитоплазме ове вакуоле непрекидно крећу кроз ћелију чиме се сви делови цитоплазме равномерно снабдевају храном. Холозојски се хране представници редова:

1.Sarcodina,

2. Amoebina (Amoeba limax, Amoeba proteus, Entamoeba coli, Entamoeba histolitica, Entamoeba gingivalis),

3. Foraminifera

4. Heliozoa

5. Radiolaria

6. Choanoflagellata i dr.

Већина паразитских протозоа (Trypanosoma, Leishmania, Coccidia, Gragarinida и др.) храни се сапробним начином али и многе непаразитске, безбојне, слободноживеће Flagellata. За овај начин исхране нису потребне неке специјалне органеле.

Излучивање[уреди]

Излучивање се врши на два начина :

  • преко целе површине тела и
  • контрактилним вакуолама, које поред екскреторне имају и улогу у осморегулацији

Осетљивост[уреди]

Примање дражи (углавном светлосних, тактилних и хемијских) се, такође, може вршити на два начина:

  • целом површином тела и
  • чулним органелама, каква је нпр. стигма (очна мрља)

Размножавање[уреди]

Протозое се размножавају на два начина бесполно и полно.

Бесполно се обавља деобом једног родитеља при чему настају две или више младих јединки које се развијају у одрасле.

Начини бесполног размножавања су :

  • бинарна деоба – подела родитељске јединке на две;
  • мултипна (вишеструка) деоба – подела на већи број ћелија ;
  • плазмотомија – деоба вишеједарних протозоа, при којој се дели само цитоплазма;
  • пупљење – образују се спољашњи (егзогено пупљење) или унутрашњи (ендогено пупљење) израштаји; ако се ти пупуљци не одвоје од родитељског тела, онда постају колонијалне протозое.

Полно размножавање обухвата мејозу којом се формира хаплоидан број хромозома полним ћелијама или у једрима, који се затим спајају и поново образују диплоидан број хромозома.

Начини полног размножавања су:

  • копулација (сингамија) – спајање гамета који могу да буду међусобно исти (изогамети) или различити (анизогамети);
  • конјугација – при којој се две јединке споје цитоплазматичним мостићем и размене микронуклеусе;
  • аутогамија – спајање микронуклеуса једне исте јединке, чиме се постиже рекомбинација гена.

Класификација (систематика) протозоа[уреди]

На основу органела за кретање и начина размножавања тип протозоа се дели на 4 подтипа :

1. Sarcomastigophora, који обухвата амебе са псеудоподијама и бичаре. Многе врсте су важне за хуману медицину, као узрочници обољења :

    • амебе:
      • Entamoeba histolytica – паразитира у цреву човеке и изазива дизентерију;
      • Entamoeba coli - живи у дебелом цреву и није патогена ;
      • Entamoeba gingivalis – живи у устима човека и није патогена;
    • бичари
      • Trypanosoma, коју преноси мува це-це и изазива болест спавања;
      • Leishmania, коју преносе комарци и изазива обољења кала-азар и болест оријенталних рана;
      • Trichomonas vaginalis – изазива запаљење вагине, односно V групу секрета.

2. Sporozoa су углавном ендопаразити са најчешће два домаћина. Најпознатији представник је Plasmodium, који изазива болест маларију, а преноси га маларични комарац;

3. Cnidospora су углавном паразити животиња;

4. Ciliophora (трепљари) су најсложеније протозое. Најпознатији њихов представник је Paramecium (папучица). Важно је поменути и протозое које живе у симбиози у желуцу преживара и имају способност разлагања целулозе.

Литература[уреди]

  • Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд
  • Маричек, магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
  • Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Петров, И: Сакупљање, препаровање и чување инсеката у збиркама, Биолошки факултет, Београд, 2000.
  • Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Праживотиње