Психоза

Из Википедије, слободне енциклопедије
Психоза
Класификација и спољашњи ресурси
ICD-10 F20- F29[1]
ICD-9 290-299
OMIM 603342 608923 603175 192430
MedlinePlus 001553
MeSH F03.700.675

Психоза је психички поремећај код кога је као примарни симптом присутно отуђење пацијента од реалности. Огледају се у поремећеном контакту или чак прекиду контакта са стварношћу, дубоким поремећајима опажања, емоција, мишљења и понашања. Психотичној особи често недостаје увид у сопствену болест, па стога болесник верује да није он битно поремећен, већ његова околина.

Пошто се јављају поремећаји у понашању и мишљењу, лаици често мешају психозе, које називају лудилима, са урођеном слабоумношћу, тј. ниским интелектуалним способностима или су уверени да психотична особа говори само бесмислице. Међутим, неке психозе није лако одмах препознати, поготово у почетним фазама, нити оне морају да захвате целокупно понашање и све области психичког живота. Остају острва нормалних реакција у којима се ништа неуобичајено не примећује, или бар нема ничег упадљивог.

Врсте психоза[уреди]

Психозе се најчешће деле у две групе - пропратне, односно органске и ендогене, односно функционалне.

Пропратне психозе настају као израз неког органског обољења или поремећаја, на пример код трбушног тифуса, прогресивне парализе изазване сифилисом, маларије, поремећаја неких жлезда, алкохолизма итд. Како су ове психозе секундарног карактера, оне нестају ако се уклони основна болест или поремећај, под условом да је основно обољење излечиво. Те психозе се зато и називају органске, јер имају органску основу.

Другу групу чине функционалне психозе. Сматра се да у њиховом настајању важнију улогу имају урођени и наследни фактори, али исто тако и целокупан систем социјализације и чиниоци средине.

Једна од функционалних психоза је шизофренија. Ова реч је кованица и значи „расцеп душе“, слободније речено, распадање личности. Нажалост, по свему судећи, у питању је не једно, већ више обољења, са неким сличним и заједничким поремећајима. За ову психозу је карактеристично повлачење болесника у себе, ремећење и прекид контакта са стварношћу, губљење животног полета, поремећај емоција и мишљења (мишљење постаје збркано и нејасно) и постепено опадање способности мишљења (деменција), све до поремећаја нагона, када болесник одбија храну или узима и предмете који нису за исхрану. Мења се и говор болесника, може доћи до сажимања и спајања речи, па за околину тај говор постаје неразумљив. Може доћи до халуцинација, као и до суманутих идеја, када је на пример, болесник убеђен да га прогоне и трују. Може да га спопадне и огроман страх, па се дешава да изврши самоубиство или убиство.

Друга функционална психоза је манично-депресивна у којој су најизразитији поремећаји у емоционалном понашању. Ако се јавља претерана веселост, без разлога, бујица речи и идеја уз прецењене идеје болесника о сопственој вредности, говоримо о манији или манијакалном стању (ово најчешће нема везе са речју манијак коју користе лаици). Када се јављају јако жалосна расположења, меланхолична, потпуна безвољност, кочење мишића, осећај кривице - ради се о депресији или меланхоличном стању. Таква особа често не сматра да је болесна, већ верује да је стварно крива. Болесник окривљује себе за нешто због чега није крив, или што само по себи не би требало да изазове такво понашање. У таквом стању болесник може да изврши и самоубиство.

Има болесника код којих се периодично јављају само манична или само депресивна стања. Међутим, понекад се та два стања смењују - болесник је извесно време претерано радостан, а касније ненормално тужан, па се зато говори о манично-депресивној или циркуларној психози. Ова болест, после завршетка једне или друге фазе, обично не узрокује велика оштећења. Лакше се смирује и зато није толики социјално-медицински проблем као шизофренија.

Референце[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).