Радерфордијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Радерфордијум (104Rf)
Lr - Rf - Db
Hf
Rf
 
Rf-TableImage.png
Општи подаци
Припадност скупу прелазни метали
група, периода IVB, 7
густина, тврдоћа ,
Особине атома
атомска маса 261 u
електронска конфигурација [Rn]5f146d27s2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 32, 32, 10, 2
оксидациони број 4
Физичке особине
агрегатно стање без података
Остале особине
Електронегативност без података
Најстабилнији изотопи

Радерфордијум (Rf, латински - rutherfordium), раније унилквадијум (Unq) је прелазни метал.[1] Назив је добио по имену физичара Ернеста Радерфорда.

Поседује изотопе чије се атомске масе налазе између 257-262.

Изотоп 260 је добијен (неки то оспоравају) 1964. године од Ивана Курчатова у Руском граду Дубна бомбардовањем изотопа 249 Cf једрима изотопа 12-угљеника. Слианим експериментом који је извршио група научника 1969. године на универзитету у Берклију у Калифорнији, добијен је изотоп 257. Добијени резултати се разликују од Курчатових и зато се Совјетима оспорава да су први добили овај елемент. У СССР је овај елемент 70-их година, након Курчатовљеве смрти, назван курчатовијум (Ku) и тај назив се користио у свим земљама чланицама некадашњег Варшавског пакта, као и у СФРЈ. У САД је коришћен назив радерфордијум, по имену Ернеста Радерфорда. IUPAC је 1989. године одлучио да елемент носи име унилквадијум (име је добио по својој атомској маси), али следећи, актуелан назив који је IUPAC дао 1997. године је радерфордијум.

Овај елемент се не јавља у природи. До сада је добијено само неколико његових атома. Претпоставља се да се радерфордијум налази на Сунцу и на још неким звездама средње величине.[2]

Његове физичке и хемијске особине нису познате, али претпоставља се да је он метал сличних особина као и титанијум.

Његова електронска конфигурација такође није позната јер је добијен у облику плазме. По правилима она би требала да буде: радон + 5f146d27s2

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]