Раде Хамовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
РАДЕ ХАМОВИЋ
Раде Хамовић
Раде Хамовић
Датум рођења 13. фебруар 1916.
Место рођења Рогами, код Стоца,
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 19. мај 2009. (93 год.)
Место смрти Љубљана, Застава Словеније Словенија
Супруга Љерка Дурбешић
Професија војно лице

Члан КПЈ од 15. октобра 1941.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба Војска Краљевине Југославије
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Године службе 19411969.
Чин генерал-пуковник

Функција начелник Генералштаба ЈНА
Мандат 19611967.
Претходник Љубо Вучковић
Наследник Милош Шумоња
Народни херој од 23. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Ратомир Хамовић – Раде (Рогами, код Стоца, 13. фебруар 1916Љубљана, 19. мај 2009), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије. У периоду од 1961. до 1967. године је обављао дужност начелника Генералштаба ЈНА

Порекло[уреди]

Радетови преци су се око 1840. године преселили са Дурмитора у село До у столачком крају. У новом окружењу Хамовићи су се успешно снашли, тако да су до Првог светског рата постали једна од богатијих породица у граду, са две куће, од којих је једна сматрана најлепшом у граду. Раде у својој аутобиографији „Капетан Раде са Романије“ пише да је његов отац Милан био пословни мозак породице. Током Првог светског рата обогатио се тргујући кафом и храном уз одобрење аустроугарске владе.

Биографија[уреди]

Рођен је 13. фебруара 1916. године у селу Рогами, код Стоца. Основну школу је завршио у родном селу, гимназију у Сарајеву, а Вишу војну академију у Београду, 1936. године.

Као потпоручник Југословенске краљевске војске службовао је у Сарајеву. За време службовања у Сарајеву ступио је у редове сарајевске омладинске организације и учествовао у неким њеним акцијама.

Други светски рат[уреди]

Напад Немачке на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, затекао га је на дужности у једном пуку. После капитулације краљевске војске, успео је да избегне заробљавање и дође у родни крај.

Раде је ступио у вези са Светозаром Вукмановићем Темпом и Хасаном Бркићем, који су тада радили на организовању припрема за устанак у Босни и Херцеговини. Крајем јула 1941. године Раде одлази на Романију и у Романијском НОП одреду постаје начелник штаба. Заједно са командантом Одреда Славишом Вајнером Чичом, планирао је и руководио нападом на усташко упориште у Соколцу.

Октобра 1941. године Раде је именован за команданта Калиновичког НОП одреда, који је оперисао на сектору Сарајево-Фоча. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 15. октобра 1941. године.

Половином 1942. године прешао је са одредом у централну Босну, а убрзо је именован за начелника штаба, а потом и команданта Десете херцеговачке НОУ бригаде. После уништења гарнизона у Прозору и заузимања Раме, Хамовић је са Десетом херцеговачком бригадом напао немачке снаге, које су вршиле притисак на Пету пролетерску (црногорску) бригаду.

Током Народноослободилачке борбе Раде Хамовић је обављао следеће дужности:

Као делегат Врховног штаба НОВЈ, а касније Генералштаба ЈА, усклађивао је операције Прве, Друге и Треће југословенске армије на Сремском фронту.

Послератни период[уреди]

После ослобођења обављао је одговорне дужности у Југословенској народној армији. Функцију начелника Генералштаба ЈНА обављао је од 16. јуна 1961. до 15. јуна 1967. године.

Биран је за народног посланика у скупштини НР Босне и Херцеговине.

Раде је са својом првом женом Љерком Дурбешић, коју упознао у партизанима, добио двоје деце, ћерку Невену, рођену 1946. и сина Вука, рођеног 1949. године. Радетов син, Вук Хамовић, је један од познатијих српских бизнисмена.

Са својом другом супругом 1984. године се преселио у Љубљану, где је живео до смрти 20. маја 2009. године.

Нослилац је Партизанске споменице 1941. године и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 23. јула 1952. године.

Литература[уреди]