Радован Караџић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Радован Караџић

{{{опис_слике}}}

Биографија
Датум рођења 19. јун 1945.
Место рођења Петњица (ДФЈ, сада Црна Гора)
Супружник Љиљана Зелен-Караџић
Политичка партија Српска демократска странка
Професија психијатар
Потпис Radovan Karadzic Signature.svg
Мандат(и)
1. председник Републике Српске
7. април 199219. јул 1996.
Наследник Биљана Плавшић

Др Радован Караџић (Петњица код Шавника, 19. јун 1945) српски је политичар, први председник Републике Српске те један од оснивача и први председник Српске демократске странке (тада СДС БиХ). Хашки трибунал је 1995. године подигао оптужницу против њега. Радован Караџић је био у бекству од 1996. године до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Србији. Органи Републике Србије су га 30. јула 2008. године, изручили Хашком трибуналу.[1]

Биографија[уреди]

Караџићев отац Вуко био је занатлија, обућар и кројач. Свирао је гусле, двојнице и дипле. Караџићи су пореклом са Косова и Метохије, потом су живели у Лијевој Ријеци, Бањанима и под Дурмитором. Основну школу завршио је у Никшићу. Са 15 година дошао је у Сарајево и уписао медицинску школу, а после тога и медицински факултет (специјализовао је неуропсихијатрију) у Сарајеву. Део школовања провео и у САД. Радио је у болници у Сарајеву као психијатар (стручњак за депресије). Ожењен је Љиљаном Зелен-Караџић и има децу Соњу и Сашу. По националности је Србин - православац и крсна слава му је Свети Архангел Михаил. Прву књигу је написао 1966. године. Године 1987. је провео 11 месеци у притвору под оптужбом за проневеру државних средстава (градња викендице на Палама), али је пуштен због недостатка доказа. Председник Републике Српске Милорад Додик је 2005. године изјавио да је Караџић 1997. године из трезора Народне банке РС украо 36 милиона марака, међутим није покренут никакав поступак поводом тога.[2]

Политиком је почео интензивно да се бави 1990. године када је изабран за председника СДС-а. У току 1991. године Радован Караџић се, као члан Координационог тела Конвенције о Југославији, на чијем је челу био Драган Ђокановић, председник Демократске странке федералиста, залагао за очување демократизоване савезне државе.[3] С обзиром да су муслиманске и хрватске странке из Босне и Херцеговине биле против останка БиХ у саставу Југославије, Караџић се, са другим српским политичарима из БиХ, наредне 1992. године, ангажовао на стварању Републике Српске која је Србима, у Босни и Херцеговини, требала очувати останак у југословенској федерацији.[3] Сматра се изузетно стрпљивим, сталоженим, слаткоречивим и вештим преговарачем. Изабран је за председника Републике Српске 12. маја 1992. године и остаје на тој функцији све до 30. јуна 1996. године. Под притиском тадашњих београдских власти и света, Караџић је на мировним преговорима у Атини условно прихватио Венс-Овенов мировни план, који је Народна скупштина Републике Српске потом одбила. То је проузроковало потпуну блокаду Републике Српске од стране СР Југославије. Према тврдњама Хрвоја Шаринића, шефа Хрватске обавештајне заједнице и Туђмановог преговарача са Милошевићем, Караџић је након блокаде започео преговоре преко посредника Миће Михајловића са Туђманом око сарадње у Босни и Херцеговини. Душан Виро, хрватски официр и аутор књиге „Слободан Милошевић: анатомија злочина“, наводи да му је један од чланова тадашње владе републике Хрватске потврдио да је до преговора дошло. Он такође наводи да је договорена сарадња између Хрватске и Републике Српске, према којој је Република Српска добијала гориво и новац од Хрватске. Заузврат Караџић је требао да спречи уједињење Републике Српске са Републиком Српском Крајином и Србијом и да остане војно неутралан при будућем хрватском нападу на Книн односно Републику Српску Крајину[4].

Караџић није био члан делегације Савезне Републике Југославије (у српским медијима: заједничке делегације СРЈ и РС) на дејтонским мировним преговорима; чланови делегације из Републике Српске су тада одбили нека од коначних решења, али прегласани гласовима делегације из СРЈ. Сам Караџић је 1996. године под притиском држава чланица контакт групе и председника Србије Слободана Милошевића напустио политички живот и председничка овлашћења пренео на потпредседницу РС Биљану Плавшић.

Хашка оптужница[уреди]

Хашки трибунал је 24. јула и затим 16. новембра 1995.[тражи се извор од 11. 2013.] подигао оптужницу против Радована Караџића и ратног команданта ВРС Ратка Младића. Оптужница Хашког трибунала терети Радована Караџића по 11 тачака, и то:

  • по 6 тачака за геноцид, саучешће у геноциду, злочине против човечности (истребљење, убиства), кршење закона и обичаја ратовања (убиства), и тешке повреде Женевске конвенције из 1949. (намерно убијање)
  • за протеривање на политичкој, расној и верској основи, депортације, и друге нехумане чинове - присилно пресељавање (злочини против човечности)
  • за незаконито уношење терора међу цивиле и држање талаца (кршење закона и обичаја ратовања).

Караџић у народу[уреди]

Младић носи мајицу са ликовима Радована Караџића и Ратка Младића и натписом Српски хероји.

Караџићеви браниоци, међу којима се издваја проф. Коста Чавошки, побијају ове оптужбе, наводећи да он често није имао командну одговорност, те да је издао више команди о поштовању ратног права.[тражи се извор од 11. 2013.]

У народу Републике Српске, Караџић још увек ужива велики углед. У једној анкети спроведеној 2004. у Републици Српској, већина грађана је у Караџићу видела неправедно оптуженог хероја, а не ратног злочинца.[тражи се извор од 11. 2013.]

Потрага за Караџићем[уреди]

За Радованом Караџићем је расписана потерница Интерпола, а влада Сједињених Америчких Држава је понудила 5 милиона долара за помоћ у хапшењу Караџића и Младића. Самог Караџића на предају је јавно позвала и супруга Љиљана, након што су им по њеним речима били угрожени егзистенција и живот.[5] У пар наврата су међународне војне снаге стациониране у бившој Југославији безуспешно покушавале да га ухапсе. При тим покушајима су те снаге неретко хапсиле његове помагаче, злостављале их и по неколико дана држале ухапшеним без дизања било какве оптужнице.[6][7]

Као један од примарних разлога због којих је Караџић од 1996. до 2008. успевао да измакне покушајима хапшења па и простог лоцирања, у јавности се појавила шпекулација да је бивши председник Републике Српске 1996. склопио тајни споразум са тадашњим америчким послаником за Балкан Ричардом Холбруком. По овој непровереној верзији догађаја америчка дипломатија је Караџићу загарантовала имунитет од оптужнице Хашког трибунала уколико се мирно повуче из јавности и не буде вршио опструкцију примене Дејтонског мировног споразума. И Холбрук и други амерички званичници су демантовали у више наврата да је било било каквог споразума са Караџићем. Са друге стране, поједини некадашњи Караџићеви сарадници, попут Алексе Бухе, бившег министра спољних послова Републике Српске, тврде да је споразума било. По Бухиним изјавама, објављеним непосредно након Караџићевог хапшења, са Холбруком је постигнут споразум у писаном облику 1996. године, а сличан договор је склопљен и 1997. са америчким државним секретаром Медлин Олбрајт. Приликом првог појављивања пред Хашким трибуналом 31. јула 2008. године Караџић је изјавио да је управо споразум са Холбруком био разлог да се не преда трибуналу у периоду од 1996. и 1998. године пошто се наводно плашио за своју безбедност верујући да је циљ његовог хватања била ликвидација а не извођење пред Хашки трибунал.[8]

Хапшење[уреди]

Караџић је према првим званичним информацијама лишен слободе у градском аутобусу на линији 73,[9] на релацији између Новог Београда и Батајнице 21. јула 2008. године око 21 час,[10] односно према речима адвоката Светозара Вујачића хапшење је обављено три дана раније, 18. јула. Адвокат је такође изјавио да поред тога што приликом хапшења Караџић није пружао отпор, капом му је одмах прекривено лице, тако да није могао да види ко га је ухапсио. Очи су му откривене тек када се нашао у притвору у некој просторији, на непознатој локацији.[10][11][12] Пошто је 22. јуна издато и званично саопштење из канцеларије тадашњег председника Србије Бориса Тадића, хапшење је изазвало велику реакцију домаћих и светских медија. Представљајући Караџића као најтраженијег бегунца Хашког трибунала, светски медији су подсећали да је ово хапшење било један од главних услова за напредак Србије ка чланству у ЕУ. Тадашње председништво уније у Паризу, истог дана је у свом званичном саопштењу, поздравило хапшење, као израз „решености Владе Србије у Београду, да допринесе миру и стабилности на Балкану“.[11]

Караџић је затим изведен пред истражног судију Већа за ратне злочине Окружног суда Републике Србије Милана Дилпарића, чиме је започео процес у којем може бити донесена одлука о пребацивању у Хашки трибунал.

На конференцији за штампу у уторак 22. јула 2008. председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расим Љајић и тужилац за ратне злочине Србије Владимир Вукчевић су потврдили идентитет ухапшеног Радована Караџића. Караџић се у периоду који је непосредно претходио хапшењу наводно крио под лажним именом др Драган Давид Дабић и бавио се алтернативном медицином у приватној ординацији на Новом Београду. Такође, учествовао је на неколико јавних предавања у Србији и објављивао фељтон у часопису Здрав живот.[11][13][14]

У интерјуу за Радио Холандију у фебруару 2011. Радован Караџић је изјавио да би волио да је Република Србија профитирала од његовог хапшења, међутим да од тога није имала никакву корист.[15]

Драган Дабић[уреди]

Током последњих пет година проведених у бекству Радован Караџић се крио иза имена извесног Драгана Дабића.[16] Утврђено је да лична карта на име Драгана Дабића издата је у Руми, сви подаци из личне карте су идентични, само је слика другачија[17]. Члан Одбора за безбедност Војводине, Милан Ђукић, тим поводом је изјавио како ће Одбор захтевати информације о томе како су хашки оптуженици Радован Караџић и Стојан Жупљанин дошли до лажних личних карата.[16]

Живот под лажним именом[уреди]

Радован Караџић у јануару 2008, као предавач на фестивалу здравог живота представљен под лажним именом Драган Давид Дабић, са брадом и косом везаном у реп

На првим јавно показаним фотографијама Караџић је потпуно непрепознатљив — седе косе везане у реп, дуге седе браде и бркова и са наочарима. На заједничкој конференцији координатора Акционог тима за сарадњу са Трибуналом, Расимом Љајићем и Владимиром Вукчевићем, речено је да је Караџић радио у једној приватној београдској ординацији у којој се бавио алтернативном медицином, и да запослени у ординацији, као и његови станодавци нису знали његов прави идентитет. Иначе, Караџић је последње пребивалиште имао на Новом Београду. Додато је и то да се он данима слободно шетао и појављивао у јавности без бојазни да би ико могао да га препозна.[18]

Под лажним именом, Караџић је одржао неколико јавних предавања, којима је присуствовало више стотина људи, а радио је и као сарадник часописа Здрав живот. Представљао се као др Драган Давид Дабић — истраживач у области психологије и биоенергије. Горан Којић, главни уредник тог часописа, изјавио је да је шокиран чињеницом да је објављивао текстове човека оптуженог за најтеже ратне злочине. Којић каже да га је први пут видео у јесен 2007, а последњи пут јуна 2008. године. Караџић му је (под лажним именом) понудио текст који говори о медитацији, који је Којић оценио као јако добар и објавио га у виду фељтона у свом часопису. Иако је планирао да га задржи као стручног сарадника, јер је био одушевљен његовим знањем, Којић додаје да му није у потпуности веровао јер није могао да докаже основне тврдње о свом идентитету.[18]

Cquote2.png
Тај утисак да је био елоквентан, да је био упознат с нашом облашћу, алтернативом, да је зрачио с једне стране ведрином, позитивном енергијом, али с друге стране да је имао једну дубину у себи, која је карактеристична за психотерапеуте, како се представио. Дакле, он се представио као неуропсихијатар. Изгледао је врло необично, дуге седе косе, коју је везивао на неки чудан начин. Ја сам га питао ’Откуд ти то’, било ми је интересантно. Он је рекао ’То ти је нешто лично моје, приватно’. С једне стране то, с друге стране брада, с треће стране неки имиџ, онако, као неки боем.[18]
Cquote2.png
 
— Горан Којић, главни уредник часописа Здрав живот, за који је Караџић писао под именом Драган Давид Дабић

Драган Давид Дабић је чак имао и свој веб-сајт регистрован на адреси www.psy-help-energy.com.

Јавни наступи[уреди]

Караџић је под именом Драган Давид Дабић учествовао на више јавних предавања. На Трећем фестивалу здравог живота, одржаног у мају 2008. на Ади Циганлији, држао је предавање на тему Како неговати сопствене енергије. Саговорница Б92, која је хтела да остане анонимна, каже да није имао босански нагласак, причао је као да је из Београда. По њеним речима, држао је јако добра предавања на којима је углавном било 200 до можда 400 људи.[18]

Ђерђи Сарић, председница Друштва за борбу против рака из Сомбора потврдила је да је Драган Дабић, 12. априла 2008. године одржао предавање у Културном центру Орфеус у Новом Саду, на тему Истости и тиховања медитације.[18]

У кикиндском Дому омладине је 28. јануара 2008. године био гост на трибини као неуропсихијатар специјализован за алтернативну медицину. Татјана Ножица, директорка Дома омладине, изјавила је да је Дабић био веома необичан као појава, имао је шешир, црну ролку и бројаницу у руци коју је непрестано окретао. Трибина је прошла врло успешно, а један њен део је забележила и локална Телевизија ВК.[18]

Хашки процес[уреди]

Прво појављивање Караџића пред Судским већем, 31. јул 2008. године.

Након што је министарка правде Владе Србије Снежана Маловић потписала одлуку о изручењу, у складу са Законом о сарадњи са Хашким трибуналом, Караџић је 30. јула 2008. године у 3.45 изведен из зграде Окружног суда у Београду и пребачен на београдски аеродром Никола Тесла. Прво је пребачен авионом Владе Србије из Београда у Ротердам где је стигао око 6.30 ујутру, а потом је хеликоптером пребачен у затвор у Схевенинген.[19][20]

Караџић је 31. јула 2008. први пут изведен пред Судско веће Хашког трибунала којим је председавао судија Алфонс Ори из Холандије. Оптуженик је објавио да жели да се брани сам, а затим му је прочитана оптужница за коју је главни тужилац Серж Брамерц најавио да ће бити ревидирана. Судија Ори је прихватио да се Караџић изјасни о кривици у законском року од 30 дана и следећу седницу је заказао за петак 29. августа 2008. године. Сам Караџић је своје време за обраћање суду искористио да подвуче нерегуларности приликом хапшења у Београду потврђујући да је ухапшен три дана пре него што је његово хапшење обелодањено. Поред тога, изјавио је и да је намеравао да се преда Хашком трибуналу у периоду 1996—1998. али да то није учинио из страха за сопствену безбедност након споразума склопљеног са тадашњим америчким послаником за Балкан Ричардом Холбруком.[21][22] Као и у ранијим приликама Холбрук је демантовао да је било каквог политичког споразума са Караџићем било, а деманте је изнео и портпарол Стејт дипертмента. Такође, портпаролка Трибунала Нерма Јелачић је изјавила да је Караџић у надлежности суда и да „нема бојазни за његову безбедност“.[8][23]

Библиографија[уреди]

  • 1968: Лудо Копље
  • 1971: Памтивек
  • 1982: Има чуда – нема чуда
  • 1990: Црна бајка (Свјетлост, Сарајево)
  • 1992: Рат у Босни: како је почело
  • 1992: Словенски гост ISBN 86-379-0370-3 (86-379-0370-3)
  • 1994: Има чуда, нема чуда
  • 2001: Од Лудог копља до Црне бајке (Добрица књига, Нови Сад) ISBN 86-83587-10-X (86-83587-10-X)
  • 2004: Чудесна хроника ноћи (ИГАМ, Београд) ISBN 86-83927-13-X (86-83927-13-X)
  • 2005: Под леву сису века (Књижевна заједница Вељко Видаковић, Ниш)

Признања[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Караџић изручен Хашком трибуналу“. BBC News. 30. 7. 2008. Приступљено 11. 3. 2013.. 
  2. ^ — Додик: Караџић је украо 36 милиона марака[мртва веза од March 2013]
  3. ^ а б „Др. Драган Ђокановић, званична интернет презентација“. Dragandjokanovic.com Приступљено 11. 3. 2013.. 
  4. ^ Шаринић и Виро су своје изјаве дали у документарној емисији Пад крајине. (тај део емисије на јутјубу) (текст о томе и видео исечак из емисије)
  5. ^ „Супругин позив на предају“. Setimes.com. 29. 7. 2005. Приступљено 11. 3. 2013.. 
  6. ^ „Хапшење Александра Саше Караџића“. News.suc.org Приступљено 11. 3. 2013.. 
  7. ^ „Случај свештеника Старовлах“. Starovlah.mitropolija.org Приступљено 11. 3. 2013.. 
  8. ^ а б „Tema Dana: Milošević izigrao Karadžića“. Blic.rs Приступљено 11. 3. 2013.. 
  9. ^ СРС: „О хапшењу Радована Караџића“, 26.7.2008, приступ 16.6.2013
  10. ^ а б „Блиц: „Караџић ухапшен у аутобусу ГСП-а““. Blic.rs Приступљено 11. 3. 2013.. 
  11. ^ а б в Дежурна екипа. „Хроника: Ухапшен Радован Караџић“. Politika.rs Приступљено 11. 3. 2013.. 
  12. ^ „Политика: Изручење од понедељка“. Politika.rs Приступљено 11. 3. 2013.. 
  13. ^ „Blic Online | Karadžić živeo pod imenom Dragan Dabić“. Blic.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  14. ^ „Vesti - Karadžić radio kao lekar - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije“. B92 Приступљено 24. 6. 2010.. 
  15. ^ РТРС: Караџић: Србија нема користи од мог изручења 20. фебруара 2011. ((sr))
  16. ^ а б „Б92 - Ко је (био) Драган дабић“. B92.net. 24. 7. 2008. Приступљено 11. 3. 2013.. 
  17. ^ Невоље правих Драгана Дабића после хапшења хашког бегунца, Блиц, 25. јул 2008
  18. ^ а б в г д ђ „Б92 — Караџић Радио као лекар“. B92.net. 22. 7. 2008. Приступљено 11. 3. 2013.. 
  19. ^ „Blic Online | Karadžić u Hagu“. Blic.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  20. ^ „Политика : Караџић у Схевенингену : ПОЛИТИКА“. Politika.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  21. ^ „Blic Online | Radovan Karadžić: Braniću se sam“. Blic.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  22. ^ „Свет : Караџић: Имао сам споразум са Холбруком : ПОЛИТИКА“. Politika.rs Приступљено 24. 6. 2010.. 
  23. ^ „Vesti - Holbruk negira navode Karadžića - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije“. B92 Приступљено 24. 6. 2010.. 
  24. ^ „Montenegrin P.E.N. Center“. Montenegro.org. 6. 5. 1997. Приступљено 11. 3. 2013.. 
  25. ^ „Www.Antic.Org Moscow: Sholohov Prize To Milosevic“. Mail-archive.com. 24. 5. 2002. Приступљено 11. 3. 2013.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :