Ретов синдром

С Википедије, слободне енциклопедије
Ретов синдром
ЛатинскиSyndroma Rett
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностпедијатрија, психијатрија, неурологија
МКБ-10F84.2
МКБ-9-CM330.8
OMIM312750
DiseasesDB29908
eMedicinemed/3202
MeSHC10.574.500.775

Ретов синдром је прогресиван развојни неуролошки поремећај који се манифестује променама у области когнитивних, комуникативних, моторних и вегетативних функција.[1] Јавља се искључиво код деце женског пола[2] и одликују га стечена микроцефалија (абнормално малена глава), ментална ретардација, аутистично понашање, атаксија, карактеристични стереотипни покрети руку и губитак њихове функције, као и поремећај коштано-зглобног система што временом доводи до тешког инвалидитета.[3][4]

Постојање латентног периода у првим месецима или годинама живота, након чега следе периоди стагнације и регресије развоја, највећим делом испољених у областима комуникације и социјалне адаптације, разлог су сврставања овог синдрома у групу неаутистичних первазивних развојних поремећаја.[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Неуропсихијатар Бенгт Хагберг из Гетеборга је први уочио неколико случајева овог обољења током шездесетих година 20. века и назвао га „Morbus Vesslan“, према надимку једне од својих пацијенткиња.[4] Године 1966, професор др Андреас Рет из Беча је објавио први извештај о овом синдрому код 31 девојчице.[5][6] У међувремену, независно од њега, сличну студију је објавила и група јапанских научника.

На састанку Европске федерације Удружења за дечју неурологију 1980. године, Хагберг је представио 16 случајева ове болести, а том приликом су своје извештаје презентовали и Карин Диаз из Лисабона и Жан Аикарди из Париза. Три године касније, ова група аутора је објавила заједнички извештај о 35 девојчица са поремећајем (из Шведке, Португалије и Холандије), и први пут су га назвали Ретовим синдромом.[7] Године 1984, дефинисани су дијагностички критеријуми синдрома, који су послужили као основ за даљу елаборацију основних, допунских и искључујућих критеријума болести.[4]

Међународна асоцијација за Ретов синдром (енгл. IRSA) је формирана 1984, а у Србији је 1995. године основано удружење особа оболелих од овог синдрома.[8]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Ретов синдром је генетички поремећај. То је релативно чест интелектуални и физички хендикеп, који се јавља код женске деце у 1 од 10.000 случајева. Испитивања су показала да велики број особа оболелих од Ретовог синдрома има мутацију или грешку на MECP2 гену (лат. methyl-CpG binding protein-2) хромозома X (икс).[3][9]

Према подацима Међународне асоцијације за Ретов синдром из 2004. године, од ове болести су у свету боловале 3.042 особе од којих је 2.043 дијагностиковано у САД.[8]

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Типична историја болести пацијента са овим синдромом подразумева нормалан анте- пери- и рани постнатални период. У узрасту између 6 и 18 месеци се јавља стагнација у развоју, која се нарочито испољава у области моторних функција. Ова фаза развоја болести често пролази неопажено.

Неколико недеља или месеци након тога јављају се знаци регресије: девојчица губи до тада стечене способности, првенствено на плану комуникације и социјалних интеракција. Број до тада научених речи се смањује, ретко или никако се не одазива на позив, губи интерес за контакт са родитељима и околином, као и интерес за игру. Контакт погледом постаје редак и кратак. Девојчица је затворена у свом свету и њено понашање је веома слично понашању аутистичних пацијената.

У овој фази, чести су емоционални поремећаји – изненадни и наизглед безразложни напади дуготрајног плакања, вриштања или смејања. Ритам спавања је поремећен. У почетку неупадљиво и ретко, али временом све чешће и израженије, се јављају стереотипни покрети рукама у виду тапшања, гњечења дланова, стављања прстију у уста или уплитања прстију, што убрзо постаје доминантна невољна активност. Истовремено, функција хватања постаје све лошија: девојчица граби предмете целом шаком, релативно кратко их задржава и испушта или баца.

Уколико је проходала, ход постаје атаксичан (тетурав), а атаксија трупа се запажа и у стојећем и седећем ставу. Поремећај ритма дисања може да буде присутан од самог почетка развоја синдрома или настаје касније. Најупадљивији су хипервентилација, кризе апнеје и форсирано издувавање ваздуха. У овој фази, контакт погледом се продужава и интензивира и често је праћен осмехом. Пацијенткиње јасно показују изразе задовољства и незадовољства.

Поремећај симпатичке инервације испољава се променама периферне циркулације и трофичким променама на екстремитетима, претежно ногама. Стопала оболелих су мала, хладна и ливидна. Иако се девојчице рађају са нормалним обимом лобање, сматра се да већ од другог месеца раст лобање почиње да стагнира. Микроцефалија умереног степена карактеристика је Ретовог синдрома у старијем узрасту. Телесни раст је такође успорен, што постаје нарочито уочљиво у касном детињству и адолесценцији. Иако девојчице са Ретовим синдромом имају изражене проблеме са исхраном (жвакање и гутање је отежано, цревна перисталтика успорена, чести су метеоризам и опстипације) ретардација раста се не сматра последицом недовољног и неадекватног уноса калорија. Епилептичке кризе, различитог изгледа и учесталости, присутне су код око 70-80% оболелих.

Након неколико година или деценија, моторни и коштано-зглобни поремећаји узнапредују до те мере да оболела особа постаје потпуно непокретна и везана за колица. У овом стадијуму поремећаја, стереотипије рукама се смањују, руке су најчешће мирне и спојене испред груди или испод браде; хипервентилација је слабије изражена или одсутна; епилептички напади се проређују или потпуно нестају. На хипомимичном лицу је присутан још само интензиван поглед, иако са успореном фиксацијом.

У целини, одрасла особа са Ретовим синдромом је непокретна, телесно недовољно развијена, са израженим деформитетима кичменог стуба и претежно доњих екстремитета, дубоко ментално ретардирана и сл.[3]

Смртност[уреди | уреди извор]

Иако Хагберг 1993. наводи случај 68-годишње жене са Ретовим синдромом, животни век оболелих најчешће износи 40-50 година. Описани су и случајеви изненадне смрти у првој и другој деценији живота. Према испитивањима групе шкотских аутора, од укупног броја умрлих пацијената, смрт је била природна у 13% случајева, настала је у току епилептичких напада такође у 13% случајева, а у 26% случајева је била изненадна. Као могући узрок наводи се поремећај регулације кардиоваскуларних и респираторних функција.[4]

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза је клиничка и утврђује се на основу знакова и понашања пацијента. Данас се у многим случајевима потврђује допунским методама: биохемијска испитивања урина, крви и цереброспиналне течности, неурофизиолошка испитивања (електроенцефалографија, анализа стадијума спавања, испитивања евоцираних потенцијала, електромиографска испитивања, офталмолошки прегледи и др), снимање мозга (компјутеризована томографија, магнетна резонанца, волуметријске и планиметријске квалитативне анализе), патофизиолошка, неурохемијска, патоанатомска, патохистолошка и генетичка испитивања.[4]

Дијагностички критеријуми[уреди | уреди извор]

Неопходни критеријуми
  • привидно нормалан анте-, пери- и постнатални период,
  • привидно нормалан психомоторни развој током првих 5-6 месеци живота,
  • нормалан обим лобање новорођенчета,
  • успорени раст лобање између 3. месеца и 3. године живота,
  • губитак стечених способности,
  • појава изражене менталне ретардације,
  • сукцесивни развој интензивних стереотипија руку,
  • поремећаји држања тела код покретних пацијенткиња.
Допунски критеријуми
  • поремећаји дисања,
  • абнормалности можданих таласа,
  • епилепсија,
  • знакови спазма (грчева) и/или дистоније (поремећај тонуса мишића),
  • смањивање мишићне масе,
  • периферни вазомоторни поремећаји,
  • сколиоза неурогеног типа,
  • мала, хипотрофична, хладна стопала,
  • успорење телесног раста.
Искључујући критеријуми

Стадијуми развоја болести[уреди | уреди извор]

Стадијуме развоја Ретовог синдрома су описали Хагберг и Вит-Енгерсторм 1986. године, а Вит-Енгерсторм је извршила допуну ове поделе 1990. године:[10]

  • Стадијум I (рана стагнација развоја) се јавља у узрасту од 6 до 18 месеци живота и траје до неколико месеци;
  • Стадијум II (нагла регресија развоја) се јавља у узрасту од 1 до 4 године живота и траје до годину дана;
  • Стадијум III (псеудостационарни период) траје од неколико година до неколико деценија;
  • Стадијум IV (касна моторна детериорација) траје неколико деценија:
    • Стадијум IVа обухвата пацијенте који су имали способност ходања,
    • Стадијум IVб обухвата особе које ту способност нису имале.

Лечење[уреди | уреди извор]

Као и код већине развојних поремећаја, специфично медикаментно лечење Ретовог синдрома не постоји. Постојали су покушаји лечења применом неуролептика, антипаркинсоника, моноамина и њихових прекурсора, бета-блокатора, налтрехона, магнезијума и литијума, али нису постигнути значајнији резултати.

Физикална терапија је један од основних облика третмана и она треба да се спроводи континуирано. Масажа, извођење пасивних и активних вежби стимулише периферну циркулацију, одржавање пуног опсега покрета у зглобовима, одлаже настанак контрактура и деформитета итд.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Рет удружење Србије”. Архивирано из оригинала 13. 5. 2008. г. Приступљено 20. 3. 2008. 
  2. ^ „Ретов синдром - приказ болесница са типичним обликом”. Архивирано из оригинала 24. 1. 2008. г. Приступљено 21. 3. 2008. 
  3. ^ а б в г Ретов синдром Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јануар 2008), Приступљено 20. март 2008.
  4. ^ а б в г д ђ е Рет синдром Архивирано на сајту Wayback Machine (31. март 2008), Приступљено 21. март 2008.
  5. ^ Рет синдром Босна и Херцеговина Архивирано на сајту Wayback Machine (18. март 2008), Приступљено 20. март 2008.
  6. ^ Rett A. Über ein zerebralatrophisches Syndrom bei Hyperammonämie. Verlag Brüder Hollinek, Vienna, 1966.
  7. ^ Hagberg B, Aicardi J, Dias K and Ramos O. A progressive syndrome of autism, dementia, ataxia and loss of purposeful hand use in girls: Rett syndrome: report of 35 cases. Ann Neurol 1983;14: 471-9
  8. ^ а б „Боравак за оболеле од Рет синдрома”. Приступљено 20. 3. 2008. 
  9. ^ Amir RE, Van de Veyver IB, Wan M, Tran CQ, Frncke U and Zoghbi HY. Rett syndrome is caused by mutations in X-linked MECP2, encoding methyl-CpG-binding protein 2. Nat Genet 1999;23: 185-8.
  10. ^ Hagberg B, Witt-Engerstrom I. Rett syndrome: a sugested staging system for describing impairment profile with increasing age towards adolescence. Am J Med Genet 1986;Suppl.1.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ретов_синдром&oldid=27440862”