Реч

Из Википедије, слободне енциклопедије

Реч је најмања јединица језика која носи значење и има фонетску вредност. Једну реч може чинити једно или више слова. Комбиновањем речи се могу правити сложеније форме које такође имају значење. У језицима којима комуницирају људи то су фразе, клаузе и реченице. Реченице се по правилу формирају према одређеном скупу правила који се назива граматика. Реч која се састоји из две или више коренских речи које су међусобно повезане назива се сложеница.

Садржај 1 Тешкоће у дефинисању термина 2 Реч у различитим врстама језика 3 Комплексност одређивања граница између речи у говору 4 Одређивање граница речи 4.1 Могућа пауза 4.2 Недељивост 4.3 Минималне самосталне јединице 4.4 Фонетске границе 4.5 Семантичке јединице

[уреди] Тешкоће у дефинисању термина

У зависности од језика, дефинисање и ограничавање речи понекад може бити тешко. Док је у писаном корпусу неколико језика празнина знак за раздвајање две речи, неки језици, као што су јапански и кинески, не користе ово обележје.

Даље, синтетички језици често комбинују доста различитих делова лексичких података у једној речи, отежавајући разумевање класичног значења речи, које је много лакше у аналитичким језицима. Ово је нарочито проблематично код полисинтетичких језика, као што су Inuktitut и Ubykh, где се читава реченица може састојати из само једне такве речи. Посебно су збуњујући језици као вијетнамски, где размак не означава обавезно границу између две речи и она се мора одредити на основу контекста. Ипак, од свих решења, највише збуњују она за оралне језике, који нуде само фонолексичке трагове, како би открили где је граница двају речи. Знаковни језици нуде сличан проблем као и језици тела.

[уреди] Реч у различитим врстама језика

Код синтетичких језика, једна коренска реч може имати више различитих форми. Међутим, оне се обично не посматрају као различите речи, већ као различите реализације једне речи. У овим језицима, реч се може састојати из већег броја морфема.

[уреди] Комплексност одређивања граница између речи у говору

У говорном језику, одређивање динстинкције између две речи још је комплексније: кратке речи су често изговорене као једна, а дугачке речи су често подељене. Говорни француски има неке одлике полисинтетичких језика. Како већина светских језика нема своју писану форму, научно одређивање граница речи постаје веома важно.

[уреди] Одређивање граница речи

Постоји пет начина како одредити границу између речи у говорном језику:

[уреди] Могућа пауза

Говорнику је речено да понови дату реченицу полако, обраћајући пажњу на паузе. Говорник ће настојати да убаци паузе како би разграничио речи. Међутим, овај метод није у потпуности погодан: говорник може лако да раздвоји полисилсбичке речи.

[уреди] Недељивост

Говорнику је речено да гласно изговори реченицу, а онда му је речено да је понови, али са неким уметнутим речима. Ове уметнуте речи ће бити додате на границама речи оригиналног текста. Међутим, неке речи имају инфиксе, који су убачени унутар речи. Слично овоме, неке речи имају афиксалне раздвојиваче.

[уреди] Минималне самосталне јединице

Овај концепт је био предложен од стране Леонарда Блумфилда. Речи су замишљене као најмање значењске јединице говора које могу стајати самостално. Ово одговара односу фонема (као јединица звука) и лексема (као јединица значења). Међутим, неке писане речи нису мунималне самосталне јединице, као што немају ни самостално значење.

[уреди] Фонетске границе

Неки језици имају строга правила дистрибуције, која олакшавају одређивање места где границе речи треба да стоје. На пример, у турском, који је певљив, самогласници унутар дате речи имају исти квалитет, тако да се граница између речи одређује чим се вокалски квалитет промени. Међутим, немају сви језици овако погодна фонетска правила, а чак и код оних који их имају срећемо неке изузетке.

[уреди] Семантичке јединице

Слично као горе поменуте минималне, само сталне јединице, овај метод раздваја реченицу на њене најмање јединице. Међутим, језици често садрже речи које имају малу семантичку вредност (а често имају значајнију граматичку улогу) или семантичке јединице које представљају сложенице.

У пракси, лингвистика користи мешавину свих ових метода како би одредила границе између речи било које дате реченице. Чак и при пажљивом коришћењу ових метода, тачна дефиниција речи је често још увек нејасна.