Католичка црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Римокатоличка црква)
Католичка црква
Flag of the Vatican City.svg
Coat of arms of the Vatican City.svg
Tobu World Square St Peters Basilica 2.jpg

Базилика Светог Петра, у Риму

Основне информације
Оснивач Папа Лав IX
Оснивање 1054.
Самосталност Самостална хришћанска црква
Верски поглавар патријарси и папа
Седиште Ватикан (папа)
Резиденција поглавара Ватикан (папа)
Јурисдикција над католичким верницима у већем броју држава
Језик латински и други језици
Календар грегоријански
Број
Верника 1.147.000.000 (2009)
Званична страница www.vatican.va
Део серијала чланака
Хришћанство

Хришћанство

Оснивање
Исус Христос · Апостоли
Црква · Јеванђеље

Историја
Рано хришћанство · Сабори
Велики раскол · Крсташки ратови
Реформација · Екуменизам

Традиције
Православље · Католицизам
Протестантизам

Теологија
Света Тројица (Отац, Син, Свети дух)
Стварање · Грех · Суд · Анђео
Спасење · Васкрсење · Царство

Упражњавање
Пост · Молитва · Свете тајне

Библија
Стари завет · Нови завет
Књиге · Канон · Апокриф

Ichthys.svg Портал:Хришћанство

Католичка црква (лат. Ecclesia Catholica), позната и као Римокатоличка црква (лат. Ecclesia Catholica Romana), највећа је по броју верника хришћанска црква на свијету, са преко 1,2 милијарди верника.[1] Основана је великим расколом јединствене хришћанске цркве 1054. године.

Католичка црква се састоји од 23 засебне цркве које признају бискупа Рима тј. папу као наследника Светог Петра и вођу читавог католичког епископата. Католичка црква је и једна од најстаријих верских институција у свету, а одиграла је важну улогу у историји и развоју западне цивилизације.[2] Познавање латинског облика католицизма помаже да се разуме функционисање западне Европе, а посебно њена историја, књижевност и вера, јер је овај део света био под јаким утицајем Цркве. Римокатолици данас живе претежно у Европи, Америци и централној Африци, али има их по целом свету. Припадају једној од две групе: „латинским“ или западним католицима и источним католицима.

Основа веровања католичке цркве је сажета у Никејском симболу вере. Основа морала верника су Десет Божјих заповести од Мојсија које су допуњене учењима Исуса Христа у Јеванђељима, и тумаче се у складу са традицијом црквене хијерархије. Основна молитва католика је Оче наш, за коју се сматра да ју је људима оставио сам Исус Христос и у њој је сажета цела основа хришћанске вере. Најзаступљенији облик молитве, посебно у источнијим крајевима, је бројаница.

Католичка црква сматра да је она једина истинска црква и да у њој наставља да живи црква коју је основао Исус Христ[3][4], да су њени бискупи наследници апостола, и да је папа једини наследник Светог Петра.

Поглавари Католичке цркве, папа и епископат, виде себе као оне који продужавају учење Светог Петра и апостола, првих ученика Исуса Христа. Предање написано према учењима апостола постало је Нови завет и са Старим Заветом чини хришћанску Библију. Папа, земаљски поглавар Католичке цркве, има обавезу да сведочи истину и да држи духовну снагу Исуса у својим традицијама и светим тајнама.

Назив[уреди]

Често се ради означавања Цркве, на чијем челу се налази римски бискуп — папа, сусрећу два термина — Католичка црква и Римокатоличка црква. Ова два појма могу се користити као синоними, али могу имати и различито значење, зависно од контекста у коме се користе.

Према Катехизису Католичке цркве, њен службени назив је Католичка црква. Она обухвата све вјернике који се налазе под духовним ауторитетом папе. Католичка црква се, према унутрашњој организацији, састоји од 23 засебне цркве. Свака од њих има своје посебно организационо устројство и литургијску традицију.

Засебне цркве унутар Католичке цркве су: Западна црква и 22 источне католичке цркве. Појам Римокатоличка црква, када се жели истакнути као различит појам од појма Католичка црква, најчешће се користи ради означавања само Западне цркве. За Западну цркву се понекад користе и термини Латинска црква или Римска црква.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Католичке цркве

Католичка црква је настала 1054. године, поделом дотадашње јединствене хришћанске цркве на православну и католичку. Католичка црква, међутим, сматра сву историју древне Цркве, која је постојала до Великог раскола (1054), као своју историју (а ту историју сматрају својом и православне цркве).

Историјски развој Католичке цркве се може подијелити на главне периоде:

  • Патристички;
  • Средњовјековни или схоластички;
  • Противреформаторски;
  • Реакције против модернизма;
  • Консолидовања ултрамонтанизма;
  • Антиекуменизма;
  • „Aggoirnamento“.

Рана историја јединствене хришћанске цркве[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Рано хришћанство и Црквени оци

Класични оци Латинске цркве су:

  • Амброзије Милански (339397),
  • Јероним Стридонски (350420), који је превео Библију на латински језик (превод познат под називом Вулгата) и написао спис О чувеним мужевима;
  • Августин из Тагасте, епископ хипонски (354430), који је написао Исповести (између 397—401), О Тројици, О Држави Божијој, De doctrina Christiana, итд.;
  • папа Папа Гргур I (+604), који је оставио Римски патерик (познат и као Дијалози, због чега је сам папа у Источној цркви добио надимак Дијалог/Двојеслов/Сабеседник), Moralia in Job (тумачење на књигу Јова) и Regula pastoralis (Пастирска упутства);
  • Западна патристика се закључује са Исидором Севиљским (+636).

У оце Латинске цркве укључују се и други познати писци:

Статуа Светог Петра у Ватикану.
  • Иринеј Лионски, епископ лионски (+ око 202), пореклом из Мале Азије, ученик Светог Поликарпа Смирнског, који познаваше Светог Апостола Јована (у Adversus haereses он прави списак епископа Рима, претпостављајући да је Свети Апостол Петар био први), писац дела Откривење и одбацивање лажне гносе, написаног против гностичких јереси;
  • Иполит Римски, пострадао мученички 235. године, написао је Аиостолску Традицију;
  • Тертулијан Картагински (од 155. па до 220), први хришћански латински писац, аутор многих полемичких и апологетских списа: Apologeticum, Против јереси (око 200), Contras Praxeas, Contra Macionum, De anima;
  • Минуције Феликс из Нумидије (Octavius);
  • Кипријан Картагински (+258), мученик и угледни епископ Цркве у Африци, писац многих пастирских писама и дела о јединству Цркве;
  • Лактанције, који је написао Божанске установе (304—314);
  • егзегета Руфин Аквилејски (+410);
  • Иларије Поатијески (око 315—367), аутор дела о Тројици;
  • Папа Лав I (+461), који је допринео формирању халкидонске христолошке догме (451).

У овом периоду држи се и Картагински Сабор (411), под папом Инокентијем I, који је осудио пелагијанство.

Развој теорије понтификалне моћи[уреди]

После ране хришћанске епохе, једна од главних брига западне цркве (из које се развио католицизам) била је да историјским и теолошким доказима формулише теорију понтификалне моћи, универзалне јурисдикције епископа Рима. Док папа Григорије Велики (590604) ствара концепцију о папској власти, тј. теократско учење, папа Андријан (772795) позива се на историјску погрешку по којој је цар Константин предао папи Силвестру део франачке државе; отуда и појава понтификове (папине) државе. У римској катедрали, 800. године, Карло Велики прима царску круну из руке папе Лава III. Ово је био поступак од историјске важности: њиме се установљује „хришћанско западно царство“. Доцније, папе ће стално понављати овај гест. Да би доказао „универзални примат“ Римске цркве, папа Никола I (858—867) измишља апокрифну колекцију древних папских одлука (Лажне декреталије), издатих половином 9. вијека. У таквој атмосфери јавља се Фотијева „шизма“ (Фотије, око 820—895, кога 863. папа није признао као патријарха константинопољског). Помјесни сабор (867) осуђује папу, а Други помјесни сабор (869—870), под утицајем цара Василија Македонца, осуђује Фотија.

Историја Католичке цркве[уреди]

Велика шизма[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Велика шизма

У атмосфери међусобних спорова источне и западне цркве, 1052. године патријарх Михаило Керуларије започиње нападе против цркава латинског обреда у Цариграду. Дана 16. јула 1054, папски легати на челу са кардиналом Хумбертом, пошто нису примљени од патријарха, у име папе Лава IX (мртвог већ неколико мјесеци), на олтар Свете Софије полажу булу екскомуницирања против патријарха Михаила. Са своје стране, патријарх екскомуницира папске делегате. На крају, папа Григорије VI (10731085), бивши кардиналђакон Хилдебранд, који уводи систем конклаве кардинала-бискупа за избор папе, објављује „Dictatus papae рарае“, декрете којима дефинитивно намеће теорију папске власти, укључивши право папе да збацује поглаваре држава. Тиме се завршава једно од великих поглавља у развоју западне хришћанске цркве и почиње ера развоја данашњег католицизма.

Доба након Велике шизме[уреди]

Почетком другог миленијума западно хришћанство (или потоњи католицизам) улази у своју схоластичку епоху, у којој се теологија своди на рационализам вере и систематизовање доктрине по методама филозофије. У овом периоду значајни оци Латинске цркве јесу: Анселмо Кентерберијски (10331109), назван „оцем схоластике“, који теологију сматра за fides querens intellectum и формулише онтолошки доказ да би доказао егзистенцију БогаProslogium), аутор расправе Cur Deus Ното?; Абелард (1097—1142), аутор колекције Summae Sententiorum, Sic et Non Петар Ломбард, професор и епископ париски (+1160), који 1150. године објављује четири књиге изрека, једно од класичних представљања католичке доктрине у средњем веку; Бернард Клервовски (10911153) и Тома Аквински (1225—1274), италијански доминиканац, професор на париском универзитету, оснивач схоластике, канонизован као doctorus angelicus. Албертов ученик (12061280), тумач Аристотела, Тома од 1266. до 1272. издаје Summa theologica, најграндиозније схоластичко представљање хришћанства, користећи се концептуалном структуром Аристотелове филозофије. И поред тога што ће против томистичког интелектуализма устати теолози фрањевачке школе, августиновске и плотиновске инспирације — као Бонавентура (1221—1274), Јован Дунс Скот (12661308) и Гиљом ди Окам (12751347) — схоластичка томистичка метода наметнуће се као обавезна по цијелом католицизму, средњовјековном и савременом.

Концили[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Концили Римокатоличке цркве

Историја католицизма обиљежена је у овом периоду низом екуменских концила који обзнањују не само дисциплинске каноне него и декрете доктринарног карактера. Тако се Четврти латерански концил (1215), на коме је доминирао папа Иноћентије II (који 1209. започиње крсташки рат против катара), изјашњава за доктрину „транссупстанцијације“ у погледу Тајне Евхаристије и за „analogia ontis“ што се тиче сличности твари и Творца. Сазван је да би се ставио крај папској шизми (13781417) — три папе су се свађале око папске тијаре: Григорије IX у Риму, Бенедикт XII у Авињону и Јован XXII у Пизи — сабор у Констанци (14141417) осуђује 1415. чешког реформатора Јана Хуса (13691415) и намеће „концилијаризам“, изабравши новог папу, Мартина V (1417—1431). Теорију о супериорности сабора над папом нарочито је подржавао чувени галикански теолог Пјер Даили (13501420) и Жан Жерсон (13631429). Сабор у Ферари-Флоренци (14381445), под утицајем византијског цара Јована Палеолога, покушава да оствари сједињење Православне са Латинском Црквом, али не успијева; међутим, ипак прокламује доктрину о „Седам тајни“. Вриједно је забиљежити у овом периоду заштиту вјере силом канонског права. Збирке канонских текстова круже са нормативном вриједношћу: Грацијанов декрет (1140), „Liber xtra“ Григорија IX (1234), „Liber sextus“ Бонифација VIII (1298), Клементине објављене 1317 (све су биле преписане у „Codex juris canonici“, промулгиране од папе Бенедикта XV 1917).

Инквизиција[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Инквизиција
Спаљивање људи које је Католичка црква прогласила јеретицима.

Инквизиција (лат. inquisitioислеђивање) је била установа, током средњег вијека у Римокатоличкој цркви чији је задатак био да ислеђује, суди и кажњава људе које је Црква сматрала јеретицима. Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX (12271241). Најзлогласнија је била тзв. Шпанска инквизиција.

Протестантска реформа[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Протестантска реформа

Протестантска реформа затиче средњовјековни католицизам у пуној кризи. У сучељавању са протестантизмом, католицизам посеже за свим средствима да би одржао диктатуру папе и Римске курије. Дана 15. јуна 1520, папа Лав Х објављује булу „Exeurge Domino“ којом осуђује доктрину Мартина Лутера (14831546), августинског калуђера, професора егзегезе са универзитета у Витенбергу, који је 31. октобра 1517. објавио 95 теза против индулгенција, запаливши тако протесте против злоупотреба католицизма. Под утицајем великог хуманисте Еразма Ротердамског (14461536), Лутер - који је имао сусрет у Аугсбургу (октобар 1518) са доминиканцем Томасом де Вио Кајетаном (1459—1534), чувеним коментатором Томе Аквинског, као и Филипом Меланхтоном (1497—1560), који је сачинио „Аугсбуршко исповедање“ (1530) које је и Лутер прихватио — продужује борбу за реформу Римокатоличке цркве. Године 1540. папа Павле III потврђује „Исусову компанију“ — организацију језуита коју је 1491. године основао шпански официр Игнације Лојола — и повјерава јој дужност да се у име католика бори против протестантске јереси. Тиме почиње такозвана „контрареформа“. Ради ловљења јеретика већ је постојала инквизиција, суд основан 1236. године од папе Григорија IX и повјерен реду браће проповједника (доминиканаца), који је основао Доминик де Гузман (1170—1221).

Сукоби са протестантима[уреди]

Међутим, најжешћи сукоб са новим протестантским доктринама одвија се на Тридентском сабору, сазиваном у три наврата: 1545—1549, 1551—1552. и 1562—1563. под Павлом III (+1549) и Јулијем III. Сабор преузима сва велика поглавља догматике (Писмо и Традиција, вера и дела, Седам тајни, „транссупстанцијација“, Евхаристија као жртва, хиротонија као тајна, узвишеност папе над сабором итд.), којима даје схоластичку, класичну формулацију. Папске тезе су строго брањене и чуване. Тридентски католицизам, који је у ствари антипротестантски католицизам пренет у концепцију томизма, постаје обавезан; године 1564. формира се Конгрегација кардинала задужених да бдију над исправним тумачењем саборских аката, док 1566. године папа Пије V штампа познати „Катихизис Тридентског сабора“. Један од језуитских теолога који се одлучно супротстављао реформацији у то вријеме био је Роберт Белармин (1542—1621). Године 1622. папа Григорије XV ствара конгрегацију „De Propaganda fide“, најважнији мисионарски организам, који у жижи има невернике (ifideli), али и хришћане дисиденте, шизматике. (Ову је конгрегацију реорганизовао папа Павле VI под именом „Congregatio pro Gentium Evangelisatione seu de Propaganda Fide“, конституцијом „Regimini Ecclesiae“, 15. јула 1967).

Нововековни изазови[уреди]

Папа Пије IX благосиља своје трупе последњи пут пре освајања Рима 1870.

Ако је током 18. вијека католицизам суочен са јансенизмом (теолошки покрет који је негирао слободну вољу; основао га је почетком 17. вијека Корнелиус Јансениус, епископ од Ypres-a), у 19. вијеку католицизам се сучељава са кризом модернизма, изазваном сукобом између вјере и научног модерног духа. Иако су познати писци и теолози настојали да Црква држи корак са идејама епохе (Lammenitas 1782—1854. и Lacordaire 1802—1861), ипак 1864. године папа Пије IX (1846—1878) издаје енциклику „Quanta Cura“ у коју додаје „Sillabus“, списак савремених осуђених јереси. Исти папа 1854. године предлаже као догмат вјере учење о непорочном зачећу Дјеве Марије, те је тиме изазвао расправу о непогрешивости папе.

Први ватикански концил[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Први ватикански концил

Други ватикански концил[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други ватикански концил

Организација[уреди]

Садашњи папа Фрања.

Највишу власт у Католичкој цркви врши папа. Савјетодавни органи папе су Колегијум кардинала и Синод бискупа.

Административни апарат Католичке цркве се назива Римска курија, у чији састав улазе конгрегације, судови и друге институције. Бискупска катедра папе заједно с Римском куријом чини Свету столицу, која се налази у независној држави Ватикан. Света столица је субјект међународног права.

Структура[уреди]

Католичка црква се састоји из Латинске цркве и источних католичких цркава, које исповиједају један од источних литургијских обреда и имају статус Sui iuris (свог права). Такав статус се огледа у томе што те цркве имају сопствену јерархијску структуру и канонско право, али се налазе у јединству с папом. Највеће источне католичке цркве предводе патријарси или врховни архиепископи. Источни патријарси и врховни архиепископи су равни кардиналима-бискупима латинског обреда и налазе се у католичкој јерархији одмах послије папе.

Католичка црква се састоји из 23 засебне цркве — Западне цркве и 22 источне католичке цркве. На челу Западне цркве и цијеле Католичке цркве се налази римски бискуп — папа. Он има над Црквом апсолутну власт. При управљању Црквом помажу му надлештва Римске курије. Исту власт имају и сви бискупи сазвани на екуменском сабору.

Основна територијална јединица је бискупија (бискупије се код источних католичких цркава називају епархије), на челу које стоји бискуп. Бискуп у својој бискупији има углавном сву власт, ограничену једино црквеним правом и папском влашћу. Неке важније бискупије носе историјски назив надбискупије. У источним католичким црквама постоје и егзархати. Бискупијама су такође равне и друге организационе јединице:

  • апостолски викаријат;
  • апостолска префектура;
  • апостолска администратура;
  • војни ординаријат;
  • територијална прелатура;
  • територијална опатија.

Неколико бискупијанадбискупија) могу чинити метрополију или црквену провинцију. Центар метрополије обавезно се подудара с центром надбискупије, тако да је сваки метрополит у Католичкој цркви обавезно и надбискуп. У неким земљама, метрополије су обједињене у црквене регионе. Бискупи већине земаља су обједињени у бискупске конференције, које имају надлежности у вези са организацијом црквеног живота у земљи.

Бискупије се састоје из жупа, на чијем челу се налазе жупници, потчињени бискупу. Жупнику могу помагати други свештеници који се називају викарним. Некада се жупе даље обједињују у деканате.

Посебну улогу у Католичкој цркви имају монашки редови и конгрегације, а такође и друштва апостолског живота. Ти институти имају сопствене статуте (које потврђује папа), а њихова територијална организација не поклапа се увијек с црквеним бискупским устројством. Мјесне јединице монашких редова и конгрегација су некада потчињене надлежном бискупу, а некада непосредно папи. Неки редови и конгрегације имају јединственог поглавара (генерала монашког реда) и јасну јерархијску структуру.

Свештенство[уреди]

Свештеници, односно припадници клера, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (свештеници који служе по храмовима) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена: ђаконски, презвитерски и бискупски.

Црквенослужитељи (служитељи Цркве који нису посвећени у чин светом тајном свештенства) имају два степена — аколити и чтеци — и не припадају свештенству. До Другог ватиканског концила у саставу свештенства су се налазили и црквенослужитељи.

Сав клер се дијели на више чинове (лат. ordines maiores) — бискупе, презвитере, ђаконе и подђаконе, и мале чинове (лат. ordines minores) — остиаријусе, појце, чтеце, екзорцисте и аколите.

Целибат је обавезан за свештенике и бискупе латинског обреда, тј. у Римокатоличкој цркви. У 20. вијеку је васпостављен институт сталног ђаконата; за сталне ђаконе целибат није обавезан, али ожењени ђакони не могу постати свештеници. У источним обредима, целибат је обавезан само за епископе (бискупе).

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Број католика (27. април 2010). Приступљено 22. октобар 2013. За детаљније податке о броју католика и њихових свештеника, као и њихове распрострањености по континентима и променама између 2000. и 2008, види Annuario Statistico della Chiesa dell'anno 2008 (27. април 2010). Приступљено 2. маја 2010. (на италијанском језику)
  2. ^ O'Collins, Gerald; Farrugia, Mario (2003). Catholicism: The Story of Catholic Christianity. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925995-3. 
  3. ^ „Vatican congregation reaffirms truth, oneness of Catholic Church“. Catholic News Service Приступљено 17 March 2012. 
  4. ^ „Responses to Some Questions Regarding Certain Aspects of the Doctrine of the Church“. Congregation for the Doctrine of the Faith. 29 June 2007 Приступљено 18 April 2012. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :