Римски тријумф

Из Википедије, слободне енциклопедије
Трајанов стуб, камени приказ тријумфа који се одаје поласт Трајановој победи над Дачанима (Румунија).
Поблед из близа на стуб

Римски тријумф је јавна церемонија и верски обред у Древном Риму, који се водио у почаст војсковође за његове успехе у рату или поход на Рим, односно за приказ свих благодати победе. Само су војсковође у рангу сенатора могле уживати тријумф и бити тријумфатори.[1]

За добивање тријумфа, војсковођа или дуx је морао:

  1. Извојевати значајну победу над непријатељем, с више од 5.000 убијених непријатеља те добити титулу императора.
  2. Бити изабран за магистрата с овлашћу империума, тј. бити конзул или претор.
  3. Довести војску кући, чиме би се означио крај рата и потребе за њој. Овај је услов важио једино у републиканско доба када је војска била грађанска војска. У периоду Царства, када је војска била професионална, истински тријумфи су били резервирани за цара и његову родбину. Када би цар војсковођи уделио тријумф, он је марширао са симболичким бројем својих војника.
  4. У републиканском периоду је римски Сенат морао одобрити тријумф на основу горе наведених услова.

Церемонија се састојала од спектакуларне параде, коју су отварали поглавари покорених народа (касније погубљивани у Тулијануму), а након њих караване са златом и другим другим драгоценостима заплењеним у рату (укључујући и робове), потом музичари, плесачице, плакати са сценам, а битке, те коначно победнички војсковођа на челу властите јединице (у касној Републици и Царству тек са симболичним бројем војника).

Детаљ Титовог славолука с тријумфом након освајања Јерусалема из 78. год.

Тријумфатори су се возили у великим кочијама с четири точка која су вукла два бела коња, а лице и тело би им било обојено у црвено. Роб се стајао иза тријумфатора и држао ловорову круну изнад главе (без да је дотакне). Овај роб је - према неким изворима - имао и задатак да тријумфатору стално шапуће у ухо мементо мори („Сети се да си смртан“). Неки извори наводи да је викао „Респица те, хоминем те мементо“ („Осврни се, ти си само човек“). Војници у пратњи певали су тзв. тријумфалне пјесме (цармина триумпхалиа), које су или хвалиле побједничког војсковођу или су га пак на сатирички начин исмијавале како не би на себе навукао злу коб. Церемонија је порекло водила из старине, могуће од претходних етрурских ритуала.

Парада је следила прецизну маршруту по улицама Рима, почињући од спољне стране Сервијевог градског суда на Марсовом пољу на западној обали Тибра. Тријумфатори би потом прелазили pomerium у граду низ Via Triumphalis (која је вековима касније названа Via dei Fori Imperiali од стране Бенита Мусолинија који је хтео властити тријумф) и потом кроз улицу Via Sacra, све до форума (Forum Romanum). Тријумф је врхунац достизао пред храмом Јупитера Оптимуса Максимуса на Капитол, када би тријумфални војсковођа побједничке ловоре даровао боговима.

За слављење тријумфа се некада градио и споменик. Ова води порекло од Титовог славолука и Константиновог славолика, недалеко од Колосеума, а накад и у близини самог бојног поља као што је случај у Tropeum Trajani. Династија Флавијеваца је подигла и тзв. Мета Суданс којим се обиљежавало када би тријумфална поворка морала скретати од улице Via Triumphaalis на Viu Sacru и Форума.

Након што је у доба Принципата установљено да само чланови царске породице могу примати тријумф, други грађани су умјесто тога примали Ornamenta triumphalia (тријумфални обиљежја), чиме је царска породица стекла политичко оруђе.

Флавије Велизар је био последњи човек који је примио трујумф (привремено замењујући цара Јустинијана) за заслуге у побједи над Вандалима. Ова церемонија се одржала у Цариграду.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Versnel (1970), стр. 56-93.

Литература[уреди]

  • Versnel, H. S. (1970). Triumphus: An Inquiry Into the Origin, Development and Meaning of the Roman Triumph. Brill Archive. стр. 56-93. GGKEY:4YBTC9DL4Y4. 
  • Beard, Mary: The Roman Triumph,The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Mass., and London, England, 2007. (hardcover). ISBN 978-0-674-02613-1.
  • Beard, M., Price, S., North, J., Religions of Rome: Volume 1, a History, illustrated, Cambridge University Press, 1998. ISBN 0-521-31682-0
  • Bosworth, A. B., From Arrian to Alexander: Studies in Historical Interpretation, illustrated, reprint, Oxford University Press, 1988. ISBN 0-19-814863-1
  • Bowersock, Glen W., "Dionysus as an Epic Hero," Studies in the Dionysiaca of Nonnos, ed. N. Hopkinson, Cambridge Philosophical Society, suppl. Vol. 17, 1994, 156-66.
  • Brennan, T. Corey: "Triumphus in Monte Albano", 315-337 in R. W. Wallace & E. M. Harris (eds.) Transitions to Empire. Essays in Greco-Roman History, 360-146 B.C., in honor of E. Badian (University of Oklahoma Press, 1996) ISBN 0-8061-2863-1
  • Galinsky, G. Karl, The Herakles theme: the adaptations of the hero in literature from Homer to the twentieth century, Blackwell Publishers, Oxford, 1972. ISBN 0-631-14020-4
  • Goell, H. A., De triumphi Romani origine, permissu, apparatu, via (Schleiz, 1854)
  • Künzl, E., Der römische Triumph (Münich, 1988)
  • Lemosse, M., "Les éléments techniques de l'ancien triomphe romain et le probleme de son origine", in H. Temporini (ed.) ANRW I.2 (de Gruyter, 1972). Includes a comprehensive bibliography.
  • MacCormack, Sabine, Change and Continuity in Late Antiquity: the ceremony of "Adventus", Historia, 21, 4, 1972, pp 721–52.
  • Pais, E., Fasti Triumphales Populi Romani (Rome, 1920)
  • Richardson, J. S., "The Triumph, the Praetors and the Senate in the early Second Century B.C.", JRS 65 (1975), 50-63
  • Southern, Pat, Augustus, illustrated, reprint, Routledge, 1998. ISBN 0-415-16631-4
  • Ronald Syme, The Augustan Aristocracy (Oxford University Press, 1986; Clarendon reprint with corrections, 1989) ISBN 0-19-814731-7
  • Versnel, H S: Triumphus: An Inquiry into the Origin, Development and Meaning of the Roman Triumph (Leiden, 1970)
  • Zaho, Margaret A, and Bernstein, Eckhard, Imago Triumphalis: The Function and Significance of Triumphal Imagery for Italian Renaissance Rulers, Peter Lang Publishing Inc, 2004. ISBN 978-0-8204-6235-6.


Спољашње везе[уреди]