Рогожарски ИК-3

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рогожарски ИК-3
IK3.JPG

Рогожарски ИК-3

Опште
Намена Ловачки авион.
Посада 1 члан (пилот)
Произвођач Рогожарски А. Д.
Први лет 14. април 1938.
Почетак производње март 1940.
Димензије
Дужина 8,0 m
Размах крила 10,3 m
Висина 3,25 m
Површина крила 16,50 m²
Маса
Празан 2068 kg
Нормална полетна 2630 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 1 × Hispano-Suiza 12Y-29crs
Снага 920 KS, 686 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 527 km/h
Долет 600 km
Плафон лета 12000 m
Портал:Ваздухопловство

Рогожарски ИК-3 је био југословенски нискокрилни ловачки авион једносед, који је конструисан од стране пројектанског тима инжињера Љубомира Илића, Косте Сивчева и Слободана Зрнића 1936. Први прототип авиона је израђен 1938. а серијска производња је отпочела 1940. у фабрици авиона Рогожарски А. Д. Током Априлског рата учествовало само шест авиона овог типа. Упркос томе ИК-3 се показао као равноправни противник у сукобу са немачким Месершмитима.

Пројекат[уреди]

Прототип авиона ИК-3 са ознакама ЈКРВ.
Мотор авиона ИК-3 Хиспано Суиза 12Y-29

Ловачки авион ИК-3 настао је током тридесетих година 20. века као резултат приватног подухвата инжењера Љубомира Илића, Косте Сивчева и Слободана Зрнића, који се тиму прикључио у фази израде статичких прорачуна и пројектовања структуре.

Пројектна документација ИК-3 је предата на усвајање Команди ваздухопловства половином 1936. године, али је због неповерења у домаће конструкторе уговор за израду прототипа потписан тек у марту 1937. Израда прототипа поверена је фабрици авиона Рогожарски, која је имала великог искуства у изградњи авиона дрвене конструкције што је омогућавало квалитетну израду крила и стабилизатора ИК-3 који су израђивани од лепенке.

Прототип[уреди]

Први прототип авиона ИК-3 је полетео 14. априла 1938. године, а њиме је управљао искусни пилот из Опитне групе капетан Никола Бјелановић. Био је опремљен мотором на водено хлађење Хиспано Суиза 12Y-29, снаге 686 kW (920 KS) и био је наоружан са једним топом калибра 20 mm, који је дејствовао кроз главчину елисе, и са два митраљеза FN-Браунинг 7,92 mm изнад поклопца мотора. Решеткасти труп је био направљен од челичних цеви покривених шпер-плочом и платном, док је структура крила била дрвена, покривена шпер-плочом, закрилца су била такође метална решетка покривена са платном, а стајни органи увлачећи. Авион је представљао комбинацију карактеристика британског Хокер харикена и немачког Месершмита Ме-109, али је по својим перформансама и спољашњем изгледу највише личио на француског ловца Моран-Солније МС.406 који је имао исти мотор као ИК-3, али је постизао за око 40 km/h мању брзину.

Први пробни летови извршени су крајем маја 1938. године, и потпуно су потврдили предвиђања и очекивања конструктора у погледу перформанси и борбених карактеристика. ИК-3 је летео са максималном брзином од 527 km/h што је за дату снагу мотора представљало одличан резултат чак и у међународним размерама. У испитивању летних карактеристика прототипа учествовало је пет пробних пилота и сви су дали високе оцене. На основу позитивних резултата испитивања донета је одлука да се почне са серијском производњом, али је она стопирана када се 19. јануара 1939. године, срушио прототип авиона ИК-3 којим је управљао капетан Милан Покорни. Капетан Покорни је сувише нагло извадио авион из стрмог обрушавања што је довело до преоптерећења и отказа структуре крила. Авион се срушио у реку, а пилот је погинуо. После несреће Врховна команда ваздухопловства је захтевала да се спроведу додатна аеродинамичка и статичка испитивања и испита узрок несреће. Истрага је показала да је до несреће дошло због грешке пилота и да конструкција задовољава предвиђене захтеве чврстоће. Због веће сигурности ипак су појачани најоптерећенији делови крила. Одлука о изради прве серије је потврђена, али је без потребе изгубљено неколико драгоцених месеци.

Серијска производња[уреди]

Нови серијски ИК-3 донекле се разликовао од прототипа. Серијски ИК-3 имао је уграђено непробојно ветробранско стакло, клизни поклопац кабине са додатним металним оквирима, боље обликовани задњи део трупа и чешку верзију мотора Хиспано-Суиза, Авиа Х. С. 12Y. Прва серија од 12 авиона израђена је такође у Рогожарском, и првих шест ИК-3 испоручено је до краја марта 1940. године. Других шест предато је војном ваздухопловству до краја јула. Даљим програмом серијске производње било је предвиђено да се у току 1941. и 1942. године изради укупно 48 авиона. У тренутку немачког напада, у фабрици је била у изради серија од двадесет и пет ИК-3 која је требало да буде испоручена до краја 1941. године.

Конструкторски тим Илић, Сивчев, Зрнић, планирао је производњу побољшане верзије авиона ИК-3. У ту сврху исипитивана је могућност уградње јачег мотора. Првобитно је планирано да се у авион угради мотор Хиспано-Суиза 12Y-51, снаге 820 kW (1100 KS), али је због пада Француске овај мотор постао недоступан. Због тога је разматрана могућност уградње немачког мотора Дајмлер-Бенц DB 601А. У том циљу, један овакав мотор уграђен је у британски ловачки авион Хокер харикен, који је по лиценци произвођен у Југославији. Резултати су били изузетни, али је рат спречио даљу реализацију модернизације ИК-3. У исто време у један ИК-3 уграђен је британски мотор Ролс-Ројс Мерлин III снаге 770 kW (1030 КС). На овом авиону, који је по перформансама био раван са немачким Месершмитом Ме-109 Е, током Априлског рата летео је најуспешнији пилот ЈКРВ, наредник Милисав Семиз, чији је серијски ИК-3 тешко оштећен 7. априла, приликом слетања на Земунски аеродром.

Дванаест авиона ИК-3 из прве производне серије распоређени су у 51. ловачку групу из састава Шестог ловачког пука Прве ваздухопловне ловачке бригаде. Ту су у употреби били Хокер харикен и Месершмит Ме-109E3, и пилоти су дали предност ИК-3 сматрајући да боље лети, а уз то је било и једностаније одржавање. До почетка Априлског рата један ИК-3 изгубљен је у удесу који се догодио 6. септембра 1940. године када је погинуо капетан Антон Ерцигој. Турска је разматрала могућност куповине лиценцне производње ИК-3, али је Други светски рат спречио све планове везане за тај програм.

Оперативна употреба[уреди]

Операција војне обавештајне службе - „Шилер“[уреди]

Већ после првих написа о новом југословенском ловачком авиону ИК-3 у домаћој и страној стручној и ревијалној штампи, немачка војна обавештајна служба (Абвер), којом је руководио адмирал Вилхелм Канарис, јако се заинтересовала за овај нови авион „изузетних“ способности. Од тада па све до Априлског рата 1941. године, ИК-3 је био под будним, али не увек невидљивим оком немачких обавештајаца и шпијуна.

Пилоти 51 групе. Шестог ловачког пука поред ловца ИК3.

Пре првог пробног лета прототипа ИК-3, фабрика авиона Рогожарски А. Д. у Београду је тражила осигурање за свој нови авион вредан тадашњих 2 376 638 динара, како је свуда у свету у сличним приликама уобичајено. Ово је био сигнал за активирање немачке војне обавештајне службе. Акција Абвера је требало да се одвија преко осигуравајућег друштва „Internationale Versicherung Geschäft“ из Беча, са мешовитим аустријско-немачко-италијанским капиталом, које је према упутству понудило најбоље финансијске услове осигурања. Међутим, интервенисала је одговарајућа служба Главног генералштаба Војске Краљевине Југославије и одредила, сходно законским прописима и с обзиром на тајност и интересе државе у овоме послу, да се осигурање прототипа авиона ИК-3 може поверити само домаћем осигуравајућем друштву.

Након тога је друштво из Беча, према казивању његовог некадашњег чиновника господина Денеша Вајса из Загреба, основало своју филијалу у Југославији под именом „Балкан“ у Београду, која је победила на расписаном конкурсу. Да би се могао оценити степен ризика, осигуравајуће друштво је према датом упутству централе немачке војне обавештајне службе тражло детаљне прорачуне и планове авиона ИК-3. Фирма Рогожарски је уз одобрење главног генералштаба, штаба ваздухопловства војске и по договору са конструкторима, предала тражену техничку документацију осигуравајућем друштву, која је по казивању једног од конструктора авиона ИК-3, инжењера Слободана Зрнића, претходно била „фризирана“ у неким битним елементима.

Две године касније ова иста војна обавештајна служба је преко своје шпијунске филијале у Југославији поновно предузела конкретне кораке да дође до жељених података о овом новом ловачком авиону ИК-3, у време када је прва серија од 12 авиона овога типа била при крају фабрикације и када се очекивало, да ови авиони и званично буду предати летачким јединицама југословенског ваздухопловства.

До ових информација је требао да дође немачки агент, официр Вермахта Шилер, формално распоређен као помоћник пуковника Лаумана, немачког ваздухопловног аташеа у немачком посланству у Београду. Официр Шилер је покушао да дође до података преко југословенског ваздухопловног официра. Наиме тражени су неки технички подаци о новом југословенском ловацком авиону ИК-3, који је ускоро требало да буде предат 6. ваздухопловном ловачком пуку на испитивање и тренаж пилота, и то 51. елитној ловацкој групи. Нови обавештајни задатак је представљао војну тајну пар екселанс, а одговорна служба тајног Сервиса је израдила одговор и предала га официру ваздухопловства. Од тог момента је почело детаљно планирање контраобавештајне операције „Шилер“. Официру је наложено, да у стану Марије Баудерер, код које је учио француски језик, организује састанак са Шилером и утврди дан и час предаје докумената, а да затим о томе обавести шефа Сервиса тајне службе. Официр је поступио по примљеном налогу, те је оперативна група агената београдске полиције изненада упала у Маријин стан, где је затекла Шилера, Марију и официра. Шилер се није збунио, одмах је извадио дипломатску легитимацију и изјавио да ужива дипломатски имунитет. Пристао је да из џепова повади све личне ствари и стави их на сто, тек кад су му пришла два агента с упереним пиштољима. Међу личним папирима и стварима се налазио и инкриминисани извештај, који се односио на авион ИК-3. Претрес стана Марије Баудерер је резултовао проналажењем гомиле компромитујућег материјала. Она је лишена слободе на лицу места. Шилер је пуштен, након што је потписао полицијски записник.

По завршетку ове контраобавештајне операције Начелник Главног генералштаба Војске, армијски генерал Петар Косић је редовним службеним путем поднео захтев Министарству за иностране послове, да се Шилер и његови сарадници прогласе за „персоне нон грата“ (непожељне особе) и они су протерани из Југославије.[1]

ИК-3 у Априлском рату 1941. године[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату и Борбена дејства Шестог ловачког пука

Свих 12 произведених авиона ИК-3 предати су 51. ловачкој групи која се налазила у саставу 6. ловачког пука који је током Априлског рата био задужен за одбрану Београда. 51. ловачка група била је састављена од 161. и 162. ловачке ескадриле које су биле стациониране на аеродрому Земун.

У тренутку избијања Априлског рата, у наоружању 51. ловачке групе налазило се 6 борбено способних авиона ИК-3, од укупно 12, колико је испоручено. Један авион изгубљен је у удесу, два су се налазила на редовном сервису у фабрици Рогожарски, два су се налазила на сервису у пуковској радионици, а један је био на модификацији.

У борбама изнад југословенске престонице учествовало је 6 авиона ИК-3 чији пилоти су након симулираних борби са југословенским Ме-109 Е-3 имали прилику да се делимично припреме за оно што их очекује у борби против немачке Луфтвафе. Иако је ИК-3 био спорији од Ме-109, био је знатно покретљивији због чега је развијена посебна тактика за борбу против немачких ловачких авиона. Због веће покретљивости ИК-3, југословенски пилоти упуштали су се у борбу са немачким Месершмитима изводећи читав низ спојених заокрета. Због мањег радијуса окретања ИК-3, немачки пилоти који би се упустили у борбу би се после неколико заокрета нашли на нишану југословенских пилота. Упркос великом броју погодака које су постигли југословенски пилоти, број оборених немачких авиона био је релативно мали због тога што југословенски авиони нису били наоружани запаљивом муницијом.

После првог дана рата 161. и 162. ловачка ескадрила имале су само три борбено способна авиона ИК-3. Авион наредника Милисава Семиза је тешко оштећен 7. априла, али је пилот успео да слети на Земунски аеродром. Истог дана стављен му је на располагање ИК-3 који је био на модификацији у фабрици авиона Рогожарски. Преостали авиони ИК-3 прелетели су заједно са осталим авионима 6. ловачког пука на аеродром Велики Радинци, где су их посаде спалиле у зору 12. априла, због приближавања Немаца.

Наредник Милисав Семиз, који је током Априлског рата летео на ловачком авиону ИК-3, био је најуспешнији пилот-ловац Југословенског краљевског ратног ваздухопловства са четири непотврђене ваздушне победе.

Југословенски пилоти који су летели на ловачким авионима ИК-3, постигли су током Априлског рата 11 непотврђених ваздушних победа уз губитке од четири оборена ИК-3 и три које су њихове посаде уништиле на земљи како не би пали непријатељу у руке.

Техничке карактеристике[уреди]

Рогожарски ИК-3 1. серија
Параметер Подаци
Посада    1 члан (пилот)
Дужина    8,00 м
Размак крила    10,30 м
Висина    3,25 м
Површина крила    16, 50 м²
Погон    Хиспано Суиза ХС 12Y29 снаге 925 КС / 690 kW
Гориво    330 л
Уље  38 л
Маса - празан    2.068 кг
Маса - полетан    2.630 кг
Дужина стазе полетања  200 м
Време пењања на 5.000 м   7,49 мин
Долет    600 км
Плафон лета    9.400 м
Брзина    527 км/х
Брзина крстарења    415 км/х
Наоружање;   1 х 20 мм топ и 2 х 7,92 мм митраљеза Браунинг (2 х 500 метака)

Наоружање[уреди]

  • 1 x 20 mm топ Ерликон FF/SMK M.39 E.M,
  • 1 x 20 mm топ Hispano-Suiza HS.404 (60 метака),
  • 2 x митраљези 7,92 mm FN-Браунинг (M.38 Browning FN) (2 x 500 метака)
  • Стандарна навигациона радио-станица.

Списак[уреди]

Број Предратно коришћење 6. април 1941. 7. април 1941. 11. април 1941. 12. април 1941.
No1-2151    Милан Покорни, срушен 19. јануара 1939.
No2-2152    Рогожарски А. Д., радионица заробљен/Земун
No3-2153    6. ловачки пук, радионица заробљен/Земун
No4-2154    Рогожарски А. Д., радионица заробљен/Земун
No5-2155    6. ловачки пук, радионица заробљен/Земун
No6-2156    Антон Ерцигој, срушен 6. септембра 1940.
No7-2157    Рогожарски радионица Милисав Семиз Милисав Семиз спаљен у Великим Радинцима
No8-2158  Едуард Банфић, уништен при слетању
No9-2159    Сава Пољанец, уништен при слетању
No10-2160    Душан Боричић, оборен
No11-2161  Милисав Семиз, уништен при слетању
No12-2162  Душан Вујичић Душан Вујичић Душан Вујичић спаљен у Великим Радинцима
No13-2163    Тодор Гогић Тодор Гогић Тодор Гогић спаљен у Великим Радинцима

Компаративни авиони[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Петар Боснић:Операција Шилер, рат шпијуна за ИК-3: Часопис Аеромагазин бр. 12, pp. 32-34, новембар 1999.

Литература[уреди]

  • Илустрована историја ваздухопловства – ИРО „Вук Караџић“ и „Службени лист СФРЈ“, Београд, 1987.
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010) (на ((sr))). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Петар Боснић:Операција Шилер, рат шпијуна за ИК-3: Часопис Аеромагазин бр. 12, pp. 32-34, новембар 1999.
  • Димитријевић, Бојан; П. Миладиновић, М. Мицевски; (2012). Краљевско Ваздхопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918—1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
  • Јанић Ч., Петровић О., Кратка историја ваздухопловства у Србији, Београд, Аерокомуникације. 2011. ISBN 978-86-913973-1-9. pp.
  • Frank Joseph, The Axis Air Forces: Flying in Support of the German Luftwaffe: Flying in Support of the German Luftwaffe, ABC-CLIO,Santa Barbara Ca. 2011. ISBN 978-0-313-39590-1. pp.

Спољашње везе[уреди]

Макетарство[уреди]