Роман

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Роман (вишезначна одредница).
Књижевност
Облици
романпесмадрама

приповеткановела
народна приповетка

Жанрови
епикалирикадрама
Медији
књигапредстава
Технике
прозастих (поезија)
Науке
критикатеоријаисторија

Роман је дугачак приповедни текст написан у прози.

Формалне особености романа је тешко прецизно дефинисати, али је у начелу у питању сложена, обимнија наративна форма, како у погледу количине текста, тако и у погледу опсега збивања које описује.

Историја[уреди]

Генеза романа као жанра изузетно је комплексна и може се пратити чак до неких облика античке књижевности, али се ипак сматра да роман почиње да наликује свом модерном облику у ренесанси, услед све веће доминације прозе и развоја штампе.

У антици постоје историјски романи (роман о Троји, о Александру Великом), утопистички романи (романи о питагорејцима) и авантуристички и љубавни романи који су највише утицали на даљи развој романа; комичко- сатирични романи приказују стварност, критикују је и пародирају, као и постојећу књижевност (Петронијев „Сатирикон“ и Апулејев „Златни магарац“).

Витешки романи су се писали од 12. до 17. века. „Дон Кихот“ пародира ту врсту романа у њиховом зрелом добу. Барокни и херојски романи уводе већи број ликова и више линија радње, тако да поред оквирне љубавне приче има других заплета.

Пикарски роман је први прави модерни тип романа. Настаје у Шпанији у 16. веку и више нема у основи љубавну причу. Пикаро (варалица, лажљивац,скитница, лакрдијаш…), први је прави антихерој, јунак који нема своје место у свету, ни порекло, слободан је да сам све изабере.

Госпођа Ла Фајет "Принцеза де Клев" (1678.), прича о жени која живи за своју љубав и бори се за њу без обзира на цену, први је психолошки роман и један од првих модерних романа; његов утицај се осећа у 18. веку(Манон Леско, Опасне везе), а утицао је и на Русоа, Стендала, Толстоја (Ана Карењина), Вирџинију Вулф, Фокнера, Џојса и друге;

Грађански роман приказује свакодневни живот једне породице без посебних заплета, то је зачетак реалистичког романа (Балзак, Чехов); Комични роман, као породични роман или пародија (Шарл Солер „Настрани пастир“- јунак замишља да је пастир и критикује појаве у друштву).

Роман у 18. веку се усмерава на човека - појединца, велича обичан живота. Написан је као биографија, аутобиографија или прича о нечијем животу. У другој половини 18. века, са Русоом, роман постаје доминантан жанр у виду исповести – испитивање себе, да би се свака индивидуа сусрела са собом.

Сфифтова „Гуливерова путовања“ и Волтеров „Кандид“ су романи у којима се спајају различити жанрови. Комбиновањем панорамског љубавног и психолошког долази до појаве образованог романа чија је тема развој човекове личности. То је новина у 18. веку. Јунаци су индивидуализовани, условљени пореклом, средином, личношћу, као и временом и местом радње који су одређени.

Ричардсон ствара епистоларни роман, док Филдинга занима сам феномен приповедања и отвара питање два времена - време приче и време приповедања; Дефо први ствара јунака који је одговоран за своју судбину.

Популарно гледиште јесте да је СервантесовДон Кихот“ први модерни роман, али је савремени развој жанра знатно комплекснији и не може се везати за један текст.

Обично се сматра да су се прозне форме, налик ономе што се обично назива романом, развиле током шеснаестог и седамнаестог века, да би до истинског успона романа дошло у осамнаестом веку, почев од опата Превоа у Француској и Дефоа у Енглеској, а затим у делима писаца као што су Филдинг, Ричардсон, Стерн, Мериво, Русо итд. У деветнаестом веку роман постаје несумњиво доминантна књижевна форма.

У даљем развоју романа приповедач постаје „вођа илузије“ и њен стваралац, „бог свог свемира“, а приповедачки глас стално комуницира са читаоцем; и аутор и читалац су упућени на текст.

Спољашње везе[уреди]