Роман IV Диоген

Из Википедије, слободне енциклопедије
Роман IV Диоген

Христ овенчава Романа (лево) и Евдокију (десно)
Христ овенчава Романа (лево) и Евдокију (десно)

Датум смрти 1072.
Место смрти Острво Проти (Византијско царство)
Порекло и породица

Роман IV Диоген (грч. Ρωμανός Δ΄ Διογένης)(?-1072) је био византијски цар (10681071), војсковођа и други муж царице Евдокије, супруге Константина X (10591067). Током своје краткотрајне владавине покушао је да зауставио продор Селџука у Византију, али је услед политичке издаје претрпео пораз у бици код Манцикерта 1071. године који се претворио у потпуну катастрофу услед политичких трвења чија је последица било Селџучко освајање Мале Азије. Припадао је војном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Порекло[уреди]

Роман је био представник војног племства из Филаделфије. Његов отац је био Константин Диоген, један од војсковођа Василија II, управник Београда и победник над Сермоном.

Владавина Евдокије[уреди]

Константин X Дука умире у мају 1067. године, а власт преузимање његова удовица Евдокија у име њихових малолетних синова Михајла (10711078.), Андроника и Константина. Иако је de jure владала Евдокија, власт се de facto налазила у рукама Михајла Псела и цезара Јована, брата Константина X. Желећи да се супротстави Пселу и Јовану, Евдокија је била приморана да се уда. Подршку за то је добила од патријарха Јована Ксифилина и дела племства које је било угрожено нападима на Византију. Њен нови супруг је морао бити неко ко ће бити у стању да успешно води војску, али и неко ко неће бити у стању да угрози право њених синова на престо. Њен избор је пао на генерала Романа Диогена (10681071.) који је у затвору чекао извршење смртне казне због побуне против Константина X. Роман је помилован и 01. 01. 1068. године је проглашен за цара, а цезар Јован је послат у прогонство.

Владавина Романа Диогена[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Походи Романа Диогена против Турака Селџука

Одмах по ступању на престо Роман је отпочео са борбом против Селџука предводећи претежно најамничку војску. Током неколико похода (1068, 1069. и 1070. године) он је успео да више пута потуче Селџуке, али није успео да их потисне. Због тога је за 1071. годину планирао велики поход којим је требало да трајно сузбије Селџуке. Паралелно са вођењем борби против Селџука, Роман се суочио са сталним покушајима Дука да га сузбију и свргну, због чега је поход 1070. године предводио Манојло Комнин, јер Роман није смео да напусти Цариград због опасности од преврата.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кобна 1071.

Током пролећа је јака византијска војска из Цариграда, преко Теодосијопоља стигла до Манцикерта који се налазио у рукама Селџука и заузела град (23. 08.). Међутим неколико дана касније 26. 08. између Манцикерта и језера Ван византијска војска бива поражена, захваљујући издаји Андроника Дуке у тзв. Манцикертској бици. У борби је сам Роман рањен и заробљен, али је са вођом Селџука Алп Арсланом (1063. – 1072.) закључио мир, после чега је ослобођен. Непосредно пре битке код Манцикерта, Нормани су у априлу заузели Бари, чиме је Византија изгубила и последњи посед на Апенинском полуострву.

Збацивање са власти, побуна и смрт[уреди]

Цивилно племство предвођено Пселом и Дукама извршило је непосредно после Манцикерта coup d'état којим је Роман збачен са власти, а за новог цара је проглашен син Константина X Михајло. Нови цар је власт препустио мајци, али је она по повратку цезара Јована из прогонства, затворена у манастир, тако да је 24. 10. Михајло постао самостални владар, а Јован регент. Роман је покушао да поврати власт уз помоћ својих присталица и остатака трупа које су му остале лојалне после битке код Манцикерта, али није имао много успеха због чега је отпочео преговоре. Договорено је да му буде дозвољен повратак у Цариград, лична безбедност и амнестија за његове људе, ако положи оружје, што су му гарантовала три митрополита. Међутим када је положио оружје, Роман је био ухваћен и ослепљен усијаним гвожђем. Псел му је том приликом честитао на великој божијој милости, којом му је Бог:

Викицитати „... одузео очи, да би му даровао вид небеске светлости.“
({{{2}}})

Непосредно после тога Роман IV је умро од последица рањавања у манастиру на острву Проти, у лето 1072. године.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Евдокија Макремболица
Византијски цареви
(10681071)
Наследник:
Михајло VII Парапинак
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}