Ромео и Јулија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Ромео и Јулија (филм).
Ромео и Јулија, Форд Мадокса Браун
Јулијин балкон

Ромео и Јулија (енгл. Romeo and Juliet), у ранијим преводима Ромео и Ђулијета (итал. Romeo e Giulietta), једна је од трагедија енглеског писца Вилијама Шекспира. То је његово најпознатије дело. Радња се одвија у италијанском граду Верони. Једна од култних реченица из овог дела је Јулијина: О, Ромео, зашто си Ромео?

Радња[уреди]

Већ у уводу се открива како су две угледне веронске породице, Монтеки и Капулети, у завади. Између њих на главном тргу избија свађа која завршава упозорењем кнеза Ескала. Он забрањује било какве даље сукобе. Наслућује се да је Ромео, син Монтекија, заљубљен у Розалину, девојку која му није узвратила љубав.

Глава породице Капулети организује забаву, а Ромеова љубав према Розалини наводи га да дође на њу. Тамо сусреће Јулију. Између њих се јавља љубав, без ограничења које намеће мржња између њихових породица. Ромео схвата прави смисао живота. Убрзо потом, Ромеа и Јулију тајно венчава монах Лаврентије.

У једној свађи, Тибалдо, Капулетов синовац, убија Меркуција, Ромеовог пријатеља. Желећи да га освети, Ромео убија Тибалда. Затим мора побећи, јер ускоро долази кнез Ескало. Пренеражен призором, он осуђује Ромеа на прогонство у Мантову, али његови осећаји према Јулији спречавају га да оде и он се скрива код Лаврентија.

Отац и мајка желе да удају Јулију за Париса, угледног, младог и богатог племића. Због вечне љубави на коју се заветовала Ромеу, она радије бира смрт него удају за Париса. Монах Лаврентије, желећи да спречи трагедију, даје Јулији напитак који би требало да је успава, а шаље поруку Ромеу да је она заправо жива. Сви помисле да је Јулија мртва и сахрањују је. Међутим, гласник кога је послао Лаврентије не стиже на време до Ромеа. Ромео одлази у гробницу Капулетија и мислећи да му живот без Јулије више нема смисла, испија отров и умире. Непосредно након тога Јулија се буди и, видевши да јој се муж убио, узима бодеж и одузима себи живот.

Након трагедије, у гробницу долазе остали чланови обе породице. Над мртвим телима њихове деце они се мире јер схватају да је узрок томе неразумна мржња која је наметнула границе истинској и чистој љубави и тиме донела свима велику несрећу.

Ликови[уреди]

Владарска лоза Вероне
  • Кнез Ескало је владар Вероне
  • Гроф Парис је кнежев рођак који жели да се ожени Јулијом
  • Меркуцио је такође кнежев рођак и Ромеов пријатељ


Породица Капулет
  • Капулет је старешина породице Капулет
  • Капулетова жена је матријарх породице Капулет
  • Јулија је ћерка Капулета и главни женски лик
  • Тибалдо је нећак госпође Капулет и Јулијин рођак
  • Дојкиња је Јулијина помоћница и служавка
  • Розалина је капулетова нећака и с почетка Ромеова љубав
  • Петар, Самсон и Грегорије су слуге Капулета
Породица Монтеки
  • Монтеки је старешина породице Монтеки
  • Монтекијева жена је матријарх породице Монтеки
  • Ромео је Монтекијев син и главни мушки лик
  • Бонвољо је Ромеов рођак и најбољи пријатељ
  • Аврам и Валтазар су слуге Монтекијевих


Остали
  • Отац Лаврентије је редовник фрањевачког реда
  • Отац Јован носи Ромеу писмо од Лаврентија
  • Апотекар продаје отров Ромеу
  • Хор пева прологе првог и другог чина

Инспирација[уреди]

Легенда о несрећним љубавницима из Вероне датира много раније од ове трагедије. Данте Алигијери у свом делу Божанствена комедија, у шестом певању током проласка кроз чистилиште, помиње Монтекије и Капулете у тугу утониле. Сем њега, Ђироламо дела Корте у својој Историји Вероне штампаној у периоду од 1594. и 1596. износи причу о несрећним љубавницима као историјски догађај који се десио тачно године 1303. Ипак, постоје сумње да је прича измишљена, јер још Ксенофонт из Ефеса помиње девојку која се нежељоног венчања ослобађа успављујућим напитком.[1]

Трагична историја Ромеуса и Џулијет

Када су у питању књижевност и историја средњег и новог века, први извор који помиње причу сличну оној о Ромеу и Јулији јесте новела о Мариоту и Ђаноци, коју је 1476. у Напуљу објавио Масучо Салернитано. Следећи је Луиђи да Порто, који је око 1530. у Венецији издао Историју двоје племенитих љубавника. Књига је заснована на Масучовој новели, с тим што су љубавници преименовани из Мариото и Ђаноца (итал. Mariotto e Gianozza) у Ромео и Ђулијета (итал. Romeo e Giulietta). Да Портова књига је са сигурношћу главни извор проширивања ове приче по остатку Европе. Доживела је неколико обрада, док је главни извор за Шекспиров рад била поема Трагична историја Ромеуса и Џулијет (енгл. The Tragical History of Romeus and Juliet), чији је аутор Артур Брук.[1]

Сем ње, од других прерађених верзија, са извесним одступањима од првобитне радње у појединостима, битна за формирање коначног развитка фабуле у Шекспировом делу јесте она коју је 1554. у Луки објавио Матео Бандело. Матеову верзију новеле Луиђија да Порта на француски језик је превео Пјер Боато године 1559. и притом додао епизоду са апотекаром који Ромеу продаје отров и завршну сцену. У тој верзији први пут љубавници умиру од отрова и бодежа, док је у дотадашњим верзијама узрок смрти била искључиво туга. Уз поему Артура Брука, Шекспир се користио и прозном историјом Вилијама Пејнтера издатом 1567, а названом Ромео и Џулијет.[1]

Што се тиче појединости које је сам Шекспир унео у дело, индивидуализовани су Меркуцио и дојкиња, у дотадашњим верзијама само наговештени, Тибалдо је доведен на гозбу код Капулета, а Парис на гробље. Радња која траје четири-пет месеци сведена је на пет дана. У Бруковој поеми, дојкиња је прогнана јер је прикрила Јулијину удају, апотекар обешен, а Лаврентије прогнан у испосницу у предграђу, где је умро пет година касније. Шекспир овај епилог искључује. Још једна измена је та да је главни лик Јулија подмлађена са 16 на 14 година. За ову измену сматра се да је грешка настала тако што је латински број XVI (10-5-1; 16) случајно измењен у XIV (10-1-5; 14). Остатак чини давање драмског облика и поетског украса.[1]

Штампање[уреди]

Шекспир је трагедију Ромео и Јулија написао у првог раздобљу свог стваралаштва. Прво кварто-издање (Q1) штампано је 1597, док је друго (Q2) изашло 1599. Оно је за једну четвртину веће од првог (3.077 према 2.232 реда). Међутим, у овај проширени тест унесене су разне грешке — случајна и намерна преиначења саме радње, грешке у слогу, правопису и остало. Савремена верзија ове Шекспирове трагедије обједињује пробно „Q1“ и прерађено и дорађено издање „Q2“.[1]

Комад је први пут изведен 1596. или 1597. године, а написан већ 1591. Да несумњиво припада једном од првих Вилијамових дела сведочи унутрашња анализа. Лирски карактер приказује прелазак стваралаштва из лирике у драму. Дело је пуно римованих стихова, дистиха и дијалога у катренима и сестинама, игре речима, песничких украса, лирских одломака, сонета. То показује Шекспирово екпериментисање са разним облицима поетског казивања и блискост хуманистичким поемама. Због тога се сматра да су сва даља издања — 1609. (Q3), 1622. (Q4), 1637. (Q5), 1623. (F1), 1632. (F2), 1664. (F3), 1685. (F4) — базирана на „Q2“.[1]

Први превод овог дела на српски језик начинио је књижевник и драмски писац Лаза Костић. Позоришни комад Ромео и Ђулијета од аутора Виљема Шекспира први пут је изведен 1875. у Новом Саду, где је и штампана књига следеће, 1876. године. Међутим, у новијим преводима, име аутора кориговано је у Вилијам (или Вилијем), док је Ђулијетино италијанско име посрбљено у Јулија.[1]

Извори[уреди]

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:
  1. ^ а б в г д ђ е „Ромео и Ђулијета“. Целокупна дела Виљема Шекспира 5 — трагедије. Београд: Култура. 1966. стр. 11-12. 

Литература[уреди]

  • „Ромео и Ђулијета“. Целокупна дела Виљема Шекспира 5 — трагедије. Београд: Култура. 1966. стр. 11-12.