Рубидијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рубидијум (37Rb)
Rb - Sr
 
K
Rb
Cs  
 
 
Rb-TableImage.png

Rb,37.jpg

Општи подаци
Припадност скупу алкални метали
група, периода IA, 5
густина, тврдоћа 1532 kg/m3, 0,3
боја сребрнобела
Особине атома
атомска маса 85,4678 u
атомски радијус 235 (265) pm
ковалентни радијус 211 pm
ван дер Валсов радијус 244 pm
електронска конфигурација [Kr]5s1
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 8, 1
оксидациони број 1
Особине оксида јако базни
Кристална структура регуларна просторно
центрирана
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 312,46 K
(39,31 °C)
температура кључања 961 K
(688 °C)
молска запремина 55,76×10-3 m³/mol
топлота испаравања 72,216 kJ/mol
топлота топљења 2,192 kJ/mol
брзина звука 1.300 m/s (293,15 K)
Остале особине
Електронегативност 0,82 (Паулинг)
0,89 (Алред)
специфична топлота 363 J/(kg*K)
специфична проводљивост 7,79×106 S/m
топлотна проводљивост 58,2 W/(m*K)
I енергија јонизације 403,0 kJ/mol
II енергија јонизације 2.633 kJ/mol
III енергија јонизације 3.860 kJ/mol
IV енергија јонизације 5.080 kJ/mol
V енергија јонизације 6.850 kJ/mol
VI енергија јонизације 8.140 kJ/mol
VII енергија јонизације 9.570 kJ/mol
VIII енергија јонизације 13.120 kJ/mol
IX енергија јонизације 14.500 kJ/mol
X енергија јонизације 26.740 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Рубидијум (Rb, лат. rubidium) је алкални метал IА групе.[1] Има 30 изотопа чије се атомске масе налазе између 75-98. Постојан је само један - 85. У природи се јавља и његов изотоп 87. Заступљен је у земљиној кори у количини од 90 ppm (енгл. parts per million), у облику минерала лепидолита (KLi2Al(OH, F)2Si4O10) и кармалита.[2]

Открили су га Роберт Бунзен и Густав Роберт Кирхоф у Хајделбергу, у Немачкој 1861. године.

Познати су његови оксиди, соли неорганских киселина и неколико органометалних комплекса. Ниједно од тих једињења нема практичну примену.

Биолошки значај - нема.

У чистом облику рубидијум је метал сребрносиве боје. Има сличне хемијске особине као и калијум, само је још реактивнији од њега. На ваздуху се сам од себе пали, а са водом реагује експлозивно.

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Рубидијум