Р-7 Семјорка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Р-7А
R-7 (7A) misil.svg
Тип: Балистичка ракета
Порекло: СССР
Службена историја
У служби: 1959 - 1968
Користио: СССР
Ратови: Хладни рат
Историја продукције
Дизајнер: Сергеј Корољев
Дизајнирано: 1953
Произвођач: Ракетно-космичка корпорација „Енергија“ са С. П. Корољев
Спецификације
Тежина: 280 t
Дужина: 34 m
Обим: 3.02 m
Ракетни мотори:

1. фаза: 4 одбацива четворо-коморна РД-107 бустера, сваки са 2 верниер мотора плус четворо-коморно РД-108 језгро са 4 верниер мотора<бр /> 2. фаза: 1 четворо-коморно РД-108 језгро са 4 верниер мотора

РД-107 4x 907.4 kN РД-108 1x 907.4 kN Верниер 12x 38.259 kN

Гориво: Керозин Т-1 и течни кисеоник
Систем вођења: Инерцијални са радио контролом верниер мотора
Систем скретања: 12 верниер мотора
Тачност: 2-2.5 км (маџ. девијација 10 км)

Р-7 Семјорка (рус. Р-7 Семёрка) је прва совјетска и свјетска интерконтинентална балистичка ракета уведена у употребу. Понешто измијењена кориштена је за лансирање првог вјештачког сателита Спутњик-1. Касније је постала основа за ракете-носаче Востока, Восхода, Сојуза, и ракету Молнија.

ГРАУ ознака ракете је 8К71 а НАТО ознака SS-6 Sapwood.

Опис[уреди]

Цртеж Р-7.

Р-7 је дугачка 34 метра, пречника 3 метра и тежине 280 тона. Има 2 степена погоњена текућим кисеоником и керозином. Домет је око 8800 километара, тачност на циљу 5 км, са нуклеарном бојном главом од 3 мегатона.

Први степен сачињавају 4 бочне ракете које се по употреби одбацују. Централни степен ради све вријеме и сачињава други степен ракете. Вођење је инерцијално.

Развој[уреди]

Развој је почео 1953. у ОКБ-1, Сергеј Корољов је био главни конструктор.

Насупрот неким тврдњама да је ракета била само развој њемачке V-2, многи нови системи и рјешења су кориштени. Умјесто сктретања млаза код V-2, кориштени су посебни мотори за маневар. Умјесто алкохола је кориштен керозин, систем вођења је био другачији, и тако даље.

Послије дугог развоја, први тест ракете је урађен 15. маја 1957. из Бајконура. Први успјешан лет је изведен 21. августа 1957. Дана 4. октобра 1957. Спутњик-1 је лансиран са измијењеном верзијом ракете Р-7.

Побољшана верзија ракете под ознаком 8К74 (Р-7А) је развијена 1958-1959., са дометом 12000 км, већом носивошћу и побољшањима у систему вођења. Ова ракета је уведена у наоружање совјетске армије, али ни у којем тренутку више од 10-ак ракета није било спремно за лансирање, због компликованог и осјетљивог система пуњења текућим горивом.

Употреба[уреди]

Породица ракета изведених из Р-7. Слијева надесно, основни модел (1957.), носач Спутњика-1 (1957.), носач Востока (1960.), Восхода (1963.) и Сојуза (1966.).

Прва јединица наоружана са Р-7 је постала оперативна 9. фебруара 1959., а потпуна борбена способност је постигнута 1962.

Систем је био скуп и тежак за прикривање. Да би ракете биле спремне за акцију, морале су бити напуњене испарљивим текућим кисеоником, а процес је трајао 20 сати. У стању спремности за лансирање су могле остати само око један дан, па су биле потенцијална лака мета за америчке бомбардере приликом пуњења горивом.

Због ових великих мана, СССР је убрзао напоре на добијању бољих ракета носача нуклеарних бојних глава. До 1968. ракете Р-7 су избачене из војне употребе.

Иако неподесна као оружје, Р-7 је постала основа за развој совјетских ракета-носача вјештачких сателита и космичких летјелица.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Р-7 Семјорка