Савет безбедности Организације уједињених нација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Савет безбедности Организације уједињених нација
United Nations Security Council
Conseil de sécurité des Nations unies
Consejo de Seguridad de las Naciones Unidas
مجلس أمن الأمم المتحدة
联合国安全理事会
Совет Безопасности Организации Объединённых Наций

United Nations Security Council.jpg
Дворана Савета безбедности у Њујорку


Основана 1946
Тип Главни орган
Председник Кина Кина (за март 2011.)
Веб-сајт www.un.org/sc

Савет безбедности Организације уједињених нација (СБ ОУН) је најважније тело Организације уједињених нација, задужено за одржавање мира и безбедности у свету.

Док остали органи Организације уједињених нација само дају препоруке чланицама ОУН, Савет безбедности има овлашћења да доноси одлуке које чланице морају да поштују, како стоји у Повељи Организације уједињених нација. Одлуке Савета се називају резолуцијама. Председавање Савету безбедности се ротира и траје један месец.

Чланице[уреди]

Представници чланица Савета безбедности морају увек да буду присутни у седишту ОУН у Њујорку како би се састанци могли одржавати било када. Овај захтев је усвојен у Повељи Организације уједињених нација, јер је њен претходник, Лига народа, често била у немогућности да одржава састанке у кризним ситуацијама.

Улога председавајућег СБ укључује постављање дневног реда, председавање састанцима и надгледање кризних жаришта. Председавајућа земља се мења према редоследу по енглеском алфабету.

Постоје две категорије чланства у Савету безбедности ОУН. То су:

  • сталне чланице и
  • изабране чланице.

Сталне чланице СБ[уреди]

СБ ОУН има пет сталних чланица, сила победница у Другом светском рату: Република Кина, Република Француска, Савез Совјетских Социјалистичких Република, Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске и Сједињене Америчке Државе. Две првобитне чланице, Република Кина и СССР, касније су замењене земљама наследницама (Народна Република Кина, Руска Федерација), иако члан 23 Повеље Уједињених нација није измењен сходно томе.

Током 1971, Народна Република Кина је добила столицу у Уједињним нацијама према Резолуцији Генералне скупштине УН 2758, а Република Кина (која је изгубила копнени део Кине и ограничена на Тајван од 1949. године) ускоро је изгубила чланство у свим органима УН. Током 1991. године, Русија је добила столицу у УН на чијем се месту испрва налазио Совјетски Савез, а самим тим и стално чланство у Савету безбедности.

Пет тренутних сталних чланица Савета безбедности су једине земље којима је дозвољено поседовање нуклеарног наоружања према Споразуму о неширењу нуклеарног наоружања, који није правоснажан, пошто нису све нуклеране силе ратификовале овај споразум. Овакав статус није последица њиховог чланства у Савету безбедности, иако се понекад користи као савремено оправдање за њихово континуирано присуство у том телу. Ипак, и Индија, Пакистан, а вероватно Северна Кореја и Израел (иако Израел никада није признао поседовање никлеарног наоружања) такође поседују нуклеарно оружје, што је ван оквира Споразума. Од 2004. године, четири од пет сталних чланица СБ су су четири највећа светска извозника оружја по вредности наоружања.

Све сталне чланице поседују право вета, које се може искористити да би се спречило изгласавање неке резолуције. Један глас вета сталне чланице надјачава сваку већину.

Изабране чланице[уреди]

Осталих десет чланица бира Генерална скупштина на период од 2 године почевши од 1. јануара, са заменом пет чланица сваке године. Африка даје три члана; Јужна Америка, Азија, Западна Европа и остали дају по два члана, а источна Европа једног члана. Једна од чланица је и из арапских земаља, из Азије или Африке. [1]

Изабране чланице СБ УН (1. јануар 2013.) су:

  1. Застава Азербејџана Азербејџан (И. Европа)
  2. Застава Гватемале Гватемала (Ј. Америка)
  3. Застава Марока Мароко (Африка, Арабија)
  4. Застава Пакистана Пакистан (Азија)
  5. Застава Тогоа Того (Африка)
  6. Застава Аргентине Аргентина (Ј. Америка)
  7. Застава Аустралије Аустралија (Океанија)
  8. Застава Јужне Кореје Јужна Кореја (Азија)
  9. Застава Луксембурга Луксембург (З. Европа)
  10. Застава Руанде Руанда (Африка)

Право вета[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Вето у Савету безбедности Организације уједињених нација

За доношење одлука у петнаесточланом Савету безбедности о свим значајним питањима, нпр. одлука о спровођењу директних мера везаних за решавање сукоба, потребан је потврдан глас девет чланица. Негативан глас — вето — сталне чланице спречава усвајање предлога, иако има већину позитивних гласова. Уздржаност се не сматра за вето. Од оснивања Савета безбедности, Кина (РК/НРК) је 6 пута користила вето; Француска — 18; Русија/СССР — 123; Уједињено Краљевство — 32; и Сједињене Државе — 82.

Статус нечланица[уреди]

Чланица ОУН, која није у СБ, може учествовати у одлукама Савета безбедности за које се Савет сложи да делимично могу утицати на интересе те земље. У последње време, СБ се слободније односио према овом праву, омогућујући многим земљама да узму учешће у њеном раду.

Реформа чланства[уреди]

Државе Г4 (Индија, Немачка, Јапан и Бразил) међусобно се подржавају у настојањима да постану чланице СБ УН.

Јављале су се дискусије о увећању броја сталних чланица. Земље које су најгласније у захтевима за стално чланство су Јапан, Немачка, Бразил и Индија. Јапан и Немачка су на другом и трећем месту по финансирању буџета ОУН, док Бразил и Индија дају највећи број припадника војних трупа за мировне мисије ОУН.

Бивши генерални секретар УН Кофи Анан затражио је од тима саветника да сачине препоруке о реформи Уједињених нација до краја 2004. Предложено је да се повећа број сталних чланица. Француска и Уједињено Краљевство су ово подржале, али двотрећинска већина Генералне скупштине УН није.

Јапан[уреди]

Јапан је други највећи доприносилац редовном буџету УН-а. Уплате Јапана чак надмашују уплате Уједињеног Краљевства, Француске, Кине, и Русије.

Нестрпљивост Јапана да постане стални члан Савета безбедности суочава се са јаким противљењем многих источноазијских земаља, нарочито Народна Република Кина, Јужна Кореја, и Северна Кореја. Монголија је, подржала јапанску кандидатуру. Одржавани су бројни протести на копненом делу Кине и у Јужној Кореји после одобрења јапанске владе да се штампају школски уџбеници у којима се умањују јапански злочини пре и за време Другог светског рата.

Неки Јапанци сматрају да ове земље, нарочито Кина, мотивишу други проблеми као што је неслагање око поделе територија. Крајем априла 2005, избили су масовни антијапански протести широм Кине. Разлози за протест су различити, укључујући јапанску ревизионистичку читанку из историје коју је подржала влада, посета премијера Коизумија Јасукуни светилишту у коме се налазе 14 ратних злочинаца, и територијалне размирице око острва које захтевају и Кина и Тајван. иако протесте није званично санкционисала НР Кина, неки аналитичари сматрају да је влада НРК дозволила протесте како би пољуљала јапанску кандидатуру за Савет безбедности. Други сматрају да кинеска влада није хтела да се бес демонстраната усмери на њих, јер би спречавање ових демонстрација било сматрано као подршка Јапану. Међутим, влада НРК је забранила даље протесте када је постала забринута даби такве демонстрације могла да се посвете и домаћим проблемима.

Неке азијске нације су изразиле јаку подршку јапанској кандидатури, међу њима Камбоџа, Индија, Индонезија, Малезија, Сингапур, Филипини, и Вијетнам - све већи примаоци јапанске економске помоћи или страних инвестиција. Друге земље као што је Аустралија, Бразил, Француска, Немачка, и Уједињено Краљевство су такође подржале јапанску кандидатуру.

Иако Сједињене Државе снажно подржавају јапанску кандидатуру за чланство у Савету безбедности, и даље одбијају Г4+један понуду за чланство у целини, која је Јапану потребна да би задржала велику подршку. Док је Русија заинтересована да створи противтежу Кини, такође је свесна јаких веза Јапана са САД-ом.

Немачка[уреди]

Немачка је трећи највећи доприносилац редовном буџету УН.

Француска је изричито захтевала стално место у Савету безбедности за Немачку: „Немачко ангажовање, њен положај велике силе, њен међународни утицај—Француска би волела да јој се ода признање сталним местом у Савету безбедности“, рекао је француски председник Жак Ширак на говору у Берлину 2000. године. Бивши немачки канцелар, Герхард Шредер је такође означио Русију, међу осталим земљама, као земљу која подржава немачку кандидатуру. Италија и Холандија са друге стране, предлажу заједничко место ЕУ у Савету уместо да Немачка постане трећа европска чланица поред Француске и Уједињеног Краљевства. Бивши немачки министар спољних послова Јошка Фишер, изјавио је да би Немачка прихватила и заједничко европско чланство, али све док постоје мале назнаке да би се Француска и УК одрекле својих места, Немачка, много већа земља, би такође требало да добије стално чланство. Постојали су и предлози да би Еу требало да „дели“ постојећа два места која већ има, без стицања трећег - предложено је да [2] Францска требало да дели своје место са Немачком у складу са Франко-Немачком интеграционистичком традицијом, а да би УК требало да представља мање интеграционистичке ставове ЕУ. Стога, је немачка кампања за сталним чланством интензивирана током 2004. Бивши канцелар Герхард Шредер јасно је назначио своје ставове у августу, 2004: „немачка има право на стално чланство“. Њену кандидатуру су подржали Јапан, Индија, Бразил, Француска, Уједињено Краљевство и Русија, између осталих. Тренутни немачки канцелар, Ангела Меркел се још није изјаснила по овом питању.

Индија[уреди]

Индија, једна од нуклеарних сила, представља отприлике шестину светске популације и највећу светску републику. Такође представља и четврту светску економију у смислу једнакости увоза и извоза и трећа је на свету по броју оружаних снага. Индија је један од највећих доприносиоца оружаним снагама УН за мировне мисије. Њену кандидатуру су недвосмислено подржале сталне чланице, Француска, Уједињено Краљевство, и Русија.

Г. Шаши Тарур, Генерални подсекретар Уједињених нација за односе са јавношћу у својој књизи Нехру - Настанак Индије“, пише да је Џавахарлал Нехру „одбио понуду Сједињених Држава“ да Индија „заузме стално место у Савету безбедности Уједињених нација“ око 1953. Нехру је одбио ту понуду отприлике у исто време када је „са подсмехом“ идбио подршку Џон Форестера Дулиса за Индијску Монро доктрину. Нехру је предложио уместо тога да се место у Савету безбедности које је држао Тајван понуди Пекингу.

Иако је у почетку постојало противљење Народне Републике Кине због гео-политичких разлога (Кина је била савезник са Пакистаном, старим Индијским супарником, а такође је размишљала о вођењу рата са Индијом током 1962), у скорије време кинеска став према индијској кандидатури се променио од негативног преко неутралног до позитивног. Дана 11. априла 2005. године, кина је објавила да ће подржати индијску кандидатуру за сталним чланством, али без вета. Право вета, међутим, је најзначајнија карактеристика сталне чланице и у очима Г4 нација, забрана давања права вета је само начин да 5 тренутних сталних чланица задржи своју надмоћност. Иако САД званично не подржава индијску кандидатуру - из више разлога, неке од њих остају крајње нејасни - незванично жели да ради са Индијом и да је подржи (али без вето права). узимајући у обзир њену огромну популацију и растућу економију и политички систем, Индија представља јакод такмичара за стално место. Други фактор који подупире индијску кандидатуру је чињеница да је она једна од оснивача Савета безбедности као и да је учествовала у више наврата у њеним активностима, укључујући операције УН у ДР Конго, Кипру, Камбоџи, Јемену, Сомалији, Руанди и Намибији, између осталих.

Чак до дана данашњег, говор који је Кришна Менон (Индијски представник у СБУН) одржао је најдужи икада представљен у Савету безбедности (СБУН). дана 23. јануара 1957. године, одржао је говор без преседана од 8 часова бранећи Индијска права на Кашмир [3].

Бразил[уреди]

За кандидатуру Бразила за стално чланство у Савету безбедности има неколико јаких разлога:

  • Бразил је слао трупе у борби против Сила осовине током Другог светског рата и требало је да добије стално место у Савету безбедности при оснивању Уједињених нација.
  • Сваки континент би добио по 2 стална члана (иако би Америка добила само једног а Европа и Азија по 2).
  • Бразил је највећа земља у Јужној Америци по броју становника, економији и површини.
  • САД подржавају кандидатуру Бразила али без права вета. Бразил је добио подршку и других земаља као што је Русија.
  • Члан је алијансе Г4 нације (коју чине још Немачка, Индија и Јапан). Свака Г4 земља подржава кандидатуру остале три за сталним чланством.
  • Има традицију учешћа у мировним мисијама УН.
  • Бразил представља значајног политичког лидера међу земљама у развоју, нарочито у преговорима у Светској трговинској организацији.

Исламско чланство[уреди]

Од распада Османског царства доминантни Блиски исток је био подручје сталних конфликата, и ти сукоби су били тема многих дебата и резолуција Савета безбедности. Зато је увођење сталног Исламског члана у СБ веома осетљиво питање, нарочито ако би му се дало право вета.

Немуслиманске земље и ондашњи коментатори, углавном из Сједињених Држава, забринути су да би Исламски члан са правом вета могао ограничити способност УН да делује присилно на Блиском истоку или у границама Исламског света (нпр. Кашмир и Чеченија), предочавајући неспособност УН у тим регионима. Недостатак демократије у блискоисточним државама је други разлог ког користе западни коментатори.

Африка[уреди]

Ниједна земља из Африке нема стално место у Савету безбедности па је ово један од већих разлога за покретање реформи. Постоји неколико значајних разлога зашто Африка има добре шансе за стицање сталног члана у Савету безбедности:

  • Африка је други по величини и други по насељености континент, одмах иза Азије.
  • Африка има више чланова у Уједињеним нацијама него било који други континент.
  • Африка није претња међународном миру и безбедности.
  • Тренутно има подршку већег дела Јужне Америке и Индије (Алијанса Југ-Југ) и Јапана од Г4 нација.

Јужна Африка и Нигерија су главни кадидати за чланство.

У популарној култури[уреди]

Преводилац је филм из 2005. године чија радња говори о измишљеном Афричком државнику, по свему судећи заснована на Зимбабвеанском председнику Роберту Мугабеу, који настоји да избегне оптужницу од стране Савета безбедности Уједињених нација за суђење пред Међународним кривичним судом (МКС) под оптужбом за злочине против човечности. Аустралија, Нови Зеланд, и међународне организације за људска права су подржале позив за подизање оптужнице против Мугабеа. Пошто Змбабве није потписница статута МКС, за суђење је потребно или оптужба од стране Савета безбедности, или да Зимбабве прихвати надлежност Међународног кривичног суда.[тражи се извор од 09. 2009.]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]