Савић Марковић Штедимлија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 17.01.2012. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Савић Марковић Штедимлија

Пошаљи фотографију

Општи подаци
Датум рођења 13. јануар 1906.
Место рођења Стијена (Краљевина Црна Гора)
Датум смрти 25. јануар 1971.
Место смрти Загреб (СФРЈ)
Рад

Савић Марковић Штедимлија (Пипери, Краљевина Црна Гора, 1906Југославија, 1971) и његови следбеници, у историји познати као „Црвени Хрвати“, су једна од највећих фалсификата у црногорској историји. Штедимлија је био идеолог „хрватске Црне Горе“ за коју је изворе пронашао у делу "Regnum Sclavorum" (Краљевство Словена), латинског преписа (из 17. века) Летописа попа Дукљанина (за кога се претпоставља да је из 12. века). С обзиром на то да постоји размак од 5 векова између латинског преписа и оригиналног летописа, овај документ је историчарима будио сумњу и зато је често описиван као пристрасан и из тог разлога се не користи као објективан извор информација.

Штедимлија, као и још неки хрватски и црногорски политичари, публицисте, па и историчари су користили управо овај документ као кључни доказ о хрватском идентитету Црне Горе као државе која је наследила Дукљу и Зету, историјски неспорне средњовековне државе.

Биографија[уреди]

Савић Марковић је био рођен у Пиперима 1906. године у Краљевини Црној Гори. Био је исувише млад да би био потпуно политички опредијељен, али по уједињењу Црне Горе са Србијом по свршетку Првог свјетског рата 1918. године, прикључио се црногорској омладини и као бјелаш учествовао у гоњењима зеленашких комита. Симпатизер растуће комунистичке идеологије, године 1923. био је избачен из подгоричке гимназије за револуционарно дјеловање, након и званичне забране комуниста.

Црвена Хрватска[уреди]

Штедимлија 1937. издаје памфлет „Црвена Хрватска“ у којем, позивајући се на изворе из латинске верзије Летописа Попа Дукљанина званог "Regnum Sclavorum", тврди да се на територији данашње јужне Далмације, од Дувна до Драча (Албанија) налазила такозвана „Црвена Хрватска“. Оваква Црвена Хрватска се више нигде не помиње и овај навод је у потпуној супротности са свим изворима из тог периода где се изричито наводи да постоје земље: Србија, Рашка, Дукља, Травунија, Захумље, Паганија настањене Србима које су „суседне Хрватима од реке Цетине“.

Други светски рат[уреди]

Штедимлија је такођ познат као сарадник и главни пропагандиста Анте Павелића, хрватског фашисте, вође усташке Независне Државе Хрватске (19411945), којима се придружио већ 1941. године као главни уредник усташке публикације „Хрватска православна црква“. O Штедимлији се каже:

„Након извесног времена када се Геромеген (Григориј Иванович Максимович, руски калуђер, емигрант кога је Павелић изабрао као „погодну личност за патријарха Хрватске православне цркве) налазио код Павелића у његовој резиденцији на Ребру, дошли су код њих Андрија Артуковић и Савић Марковић Штедимлија. Павелић се тада, очигледно обрадован доласком гостију, обратио Геромегену: Ех, ево их! Ово је Савић Марковић Штедимлија, новинар, прво перо Загреба. Он ће вам бити десна рука. А ово је Андрија Артуковић, министар унутарњих послова. Артуковић никако није хтео да вам даде Штедимлију, то је његов најбољи човјек у одјелу за пропаганду... све световне ствари, посебно пропаганду водити ће Штедимлија.“

Укључивањем Штедимлије у рад Хрватске православне „аутокефалне“ цркве (коју су усташе основали на захтев Немаца јер су хтели да покажу да не прогоне православне Србе), Павелић је не само успоставио потпуну контролу над њеним радом, него је још обезбедио да та црква, нарочито када се ради о пропагирању усташког покрета, постане права и прворазредна агентура тог покрета.

Штедимлија 5. јула 1941. године објављује чланак "Das freie Montenegro" (Слободна Црна Гора) у хрватском недељнику на немачком језику "Neue Ordnung" (Нови поредак). У том чланку тврди да се црногорци оригинално Хрвати и Илири, а не Срби, као и да је језик којим се говори у Црној Гори само један дијалект хрватског језика. Такође износи како Православна црква у Црној Гори никада није била део Српске православне цркве, и да црногорци признају Папу за духовног лидера док Римокатоличка црква штити Црну Гору. Такође тврди да су Мусолини и Хитлер заштитници независне Црне Горе у новој Европи ("Црногорске усташе“, Растислав Петровић, pp. 63-64)

Штедимлија 1943. издаје православни календар Хрватске православне цркве за 1944. годину у којем пише чланак „Православље у Хрватској“ где тврди да је средњовековна Дукља у ствари Црвена Хрватска коју су касније заузели Срби, а да народна сећања у Црној Гори и даље говоре о Хрватима као кључним људима црногорске историје.

У часопису „Хрватски народ“ 18. фебруара 1944. пише чланак у које тврди да су Хрвати, Црногорци и Албанци најближи народи који треба да се уједине против Срба.

Штедимлија се повукао са усташама у Аустрију, али га је 1945. ухватила Црвена армија и десет година га држала у гулагу. Југословенско комунистичко руководство је затражио од Совјетског Савеза да га изручи Југославији. Штедимлије је осуђен на 8 година затвора за своја дела током рата. Касније га је Мирослав Крлежа довео у Југословенски лексикографски завод.

Преминуо је у Загребу 25. јануара 1971.

Извори[уреди]