Саво Бурић

С Википедије, слободне енциклопедије
саво бурић
Саво Бурић
Лични подаци
Датум рођења(1915-01-11)11. јануар 1915.
Место рођењаЗагреда, код Даниловграда, Краљевина Црна Гора
Датум смрти16. јун 1963.(1963-06-16) (48 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Професијавојно лице
Породица
СупружникЈелена Хела Бурић
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411963.
Чинпотпоручник ЈВ у резерви
генерал-потпуковник ЈНА
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединства са златним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Саво Бурић (Загреда, код Даниловграда, 11. јануар 1915Београд, 16. јун 1963), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 11. јануара 1915. године у Загреди, код Даниловграда. Потиче из сиромашне сељачке породице. Основну школу завршио је у Даниловграду, а гимназију на Цетињу. Потом је студирао на Правном факултету у Београду и припадао револуционарном студентском покрету на Београдском универзитету. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1939. године. Војни рок одслужио је у Школи резервних официра.[1]

Народноослободилачка борба[уреди | уреди извор]

После Априлског рата и окупације Југославије, 1941. године, вратио се из окупираног Београда у родни крај и тамо активно учествовао у припреми Тринаестојулског устанка. После првих борби, истакао се као храбар борац, због чега је убрзо постављен за командира чете, у Ловћенском партизанском батаљону. После формирања Црногорско-санџачког одреда ушао је у његов састав, а 21. децембра 1941. године је постао командир Друге чете у Првом ловћенском батаљону Прве пролетерске ударне бригаде.

Августа 1942. године постао је командант Првог ловћенског батаљона, јула 1943. године командант Пете пролетерске црногорске ударне бригаде, а септембра 1943. године командант Друге далматинске ударне бригаде. После извесног времена постављен је за команданта Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, а у јулу 1944. године за команданта Треће ударне дивизије.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, наставио је професионалну каријеру у Југословенској народној армији (ЈНА). Завршио је Вишу војну академију ЈНА и обављао низ одговорних дужности.

Први официрски чин — чин потпуковника, добио је када су 1. маја 1943. године уведени официрски чинови у НОВЈ. Октобра 1944. је унапређен у чин пуковника, 22. децембра 1944. у чин генерал-мајора, а чин генерал-потпуковника добио је 1947. године.

Умро је 16. јуна 1963. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима и Орден за храброст. Орденом народног хероја је одликован 20. децембра 1951. године.

Фото-галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]