Гавран (сазвежђе)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Сазвежђе Гавран)

Гавран
Сазвежђе
Гавран
Списак звезда у сазвежђу Гавран
Латинско имеCorvus
СкраћеницаCrv
ГенитивCorvi
Симболизујегаврана
Ректасцензија12
Деклинација-20
Површина184 sq. deg. (70)
Најсјајнија звездаГама Гаврана (2,59m)
Метеорски ројевинема
Суседна
сазвежђа		Девица
Пехар
Хидра
Видљиво у распону +60° и −90°.
У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у мају.

Гавран је јужно сазвежђе и једно од 48 оригиналних Птолемејевих сазвежђа. Свега 11 звезда у Гаврану је видљиво голим оком (односно сјајније од магнитуде 5,5).

По легенди, Аполон је гаврану дао врч и послао га да му донесе воду. Гавран је уз пут угледао дрво чије воће само што није сазрело. Сачекао је пар дана да воће сазри, појео га, а да би се оправдао, Аполону је донео водену змију и оптужио је да је блокирала прилаз извору. Аполон је прозрео лаж, а на небо поставио гаврана, врч (сазвежђе Пехар) и змију (сазвежђе Хидра), и осудио гаврана да буде вечито жедан а поред њега пехар пун воде. По легенди, гаврани имају крештав глас управо јер су увек жедни.

Историја и митологија[уреди | уреди извор]

Гавран, Пехар и друга сазвежђа виђена око Хидре у Уранијином огледалу (1825)

У Вавилонским каталозима звезда који датирају од најмање 1100. године пре нове ере, оно што је касније постало познато као Гаврфан звало се MUL.UGA.MUSHEN. Као и код познатије класичне астрономије, постављено је на реп Змије (грчка Хидра). Вавилонско сазвежђе је било свето Ададу, богу кише и олује; у другом миленијуму би се подигло непосредно пре јесење кишне сезоне. Џон Х. Роџерс је приметио да Хидра означава Нингишзиду, бога подземног света у вавилонском компендијуму MUL.APIN. Он је предложио да су Гавран и Пехар (заједно са Хидром) били симболи смрти и означили капију у подземни свет.[1] Ова два сазвежђа, заједно са Орлом и Јужном рибом, представљена су Грцима око 500. године п. н. е.; обележавали су зимски и летњи солстициј, респективно. Штавише, Хидра је била оријентир, јер се налазила на небеском екватору у антици.[2] Гавран и Пехар се такође појављују у иконографији Митраизма, за који се сматра да је био блискоисточног порекла пре него што се проширио на стару Грчку и Рим.[3]

Гавран као што је приказано на глобусу Манучихра направљеном у Машхаду 1632-33. Колекција Адилнор, Шведска.

Гавран је повезан са митом о Аполону и његовом љубавнику Коронис Лапиту. Коронис је био неверан Аполону; када је ову информацију сазнао од чисто беле вране, у налету беса је поцрнео њено перје.[4] Друга легенда повезана са Гавраном је да се врана зауставила на путу да донесе воду за Аполона, да једе смокве. Уместо да каже истину Аполону, он је лагао и рекао да га је змија Хидра спречавала да приђе води, док је као доказ држао змију у канџама. Аполон, схвативши да је то лаж, бацио је врану (Гавран), чашу (Пехар) и змију (Хидра) на небо. Он је даље казнио својеглаву птицу тако што је обезбедио да ће заувек бити жедна, како у стварном животу, тако и на небесима, где је Пехар непосредно ван домашаја.[4]

У другим културама[уреди | уреди извор]

У кинеској астрономији, звезде Гаврана се налазе унутар Јужне Вермилионске птице (南方朱雀, Нан Фанг Џу Ћуе).[5] Четири главне звезде приказују кочију Џен, која је 28. и последња лунарна кућа; Алфа и Ета означавају чивије за точкове, а Зета је Чангша, ковчег.[6] У индијској астрономији, пет главних звезда Гаврана представљају шаку или песницу која одговара Хасти, 13. накшатри или лунарној вили.[7]

Гавран је препознат као сазвежђе од стране неколико полинезијских култура. На Маркизским острвима звао се Мее; у Пукапуки се звао Те Ману, а на Друштвеним острвима звао се Метуа-ај-папа.[8] За острвљане Торесовог мореуза, Гавран је био десна рука (држао плод купа) огромно сазвежђе Тагај, човека који је лови рибу.[9]

Народ Бороро из Мато Гроса у централном Бразилу сматрао је сазвежђе копненом корњачом Геригуигуи,[10] док је народ Тукано у северозападном региону Амазона видео чапљу.[11] За народ Тупи са острва Сао Луис у Бразилу, Гавран је био виђен као роштиљ — сејчујура, на којој се пекла риба. Приказ се могао односити и на Велики Пегазов трг.[12]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Покривајући 184 квадратна степена и стога 0,446% неба, Гавран заузима 70. место од 88 сазвежђа по површини.[13] Граничи се са Девицом на северу и истоку, Хидром на југу и Пехаром на западу. Скраћеница од три слова за сазвежђе, коју је усвојила Међународна астрономска унија 1922. године, је „Crv“.[14] Званичне границе сазвежђа, које је поставио белгијски астроном Ежен Делпорт 1930. године,,[а] дефинисане су полигоном од шест сегмената (илустровано у инфокутији). У екваторијалном координатном систему, координате ректасцензије ових граница леже између 11h 56m 22s и 12h 56m 40s, док су координате деклинације између −11,68° и −25,20°.[16] Његов положај на јужној небеској хемисфери значи да је читаво сазвежђе видљиво посматрачима јужно од 65°C.[13][б]

Својства[уреди | уреди извор]

Сазвежђе Гавран како се може видети голим оком

Звезде[уреди | уреди извор]

Немачки картограф Јохан Бајер користио је грчка слова Алфа до Ета да означи најистакнутије звезде у сазвежђу. Џон Фламстид је дао Фламстидове ознаке за девет звезда, док је једна звезда коју је одредио у суседном сазвежђу Пехар — 31 Пехар — лежала унутар Гаврана када су границе сазвежђа успостављене 1930. године.[17] Унутар граница сазвежђа налази се 29 звезда светлијих или једнако светлих привидној магнитуде 6,5.[в][13]

Четири главне звезде, Делта, Гама, Епсилон и Бета Гавран, формирају четвороугаони астеризам познат као „Спикино крмено једро“[19] или „Једро“.[20][21] Иако ниједна од звезда није посебно светла, они леже у тамној области неба, чинећи астеризам лаким за разликовање на ноћном небу.[22] Гама и Делта служе као показивачи ка Спики. Такође звана Гина, Гама је најсјајнија звезда у Гаврану са магнитудом 2,59.[23] Њено традиционално име значи „крило”,[23] звезда која означава лево крило у Бајеровој уранометрији.[17] 154±1 светлосних година од Земље,[24] то је џиновска звезда плаво-беле нијансе спектралног типа B8III, односно 4,2+0,4
−0,3 пута је масивнија,[25] и 355 пута сјајнија од Сунца.[23] Око 160+40
−30 милиона година стара,[25] у великој мери је исцрпела водоник у језгру и почела је да се шири и хлади док се удаљава од главне секвенце.[23] Бинарна звезда, има пратећу звезду наранџасту звезду или црвеног патуљака спектралног типа K5V до M5V која је око 0,8 пута масивнија од Сунца.[26] Око 50 астрономских јединица[г] удаљенa од Гама Гаврана А, процењује се да ће завршити орбиту за 158 година.[25] Делта Гавран, традиционално зван Алгораб, је двострука звезда разлучива у малим аматерским телескопима. Примарна је плаво-бела звезда магнитуде 2,9, удаљена око 87 светлосних година од Земље.[24] Загонетна звезда око 2,7 пута масивнија од Сунца, сјајнија је (65-70 пута више од Сунца) него што би требало да буде за температуру површине од 10.400 K, и стога је или 3,2 милиона година стара веома млада звезда пре главне секвенце која се није сместила у стабилну животну фазу главне секвенце, или звезда стара 260 милиона година која је почела да исцрпљује водоник у свом језгру и да се шири, хлади и сија све јаче како се удаљава од главног низа. Њен спектрални тип је дат као A0IV, што одговара последњем сценарију.[27] Топла окозвездана прашина — по дефиницији део њеног унутрашњег звезданог система — откривена је око Делта Гаврана А.[28] Делта Гавран Б је наранџаста патуљаста звезда магнитуде 8,51 и спектралне класе К, такође окружена прашином око звезда. Звезда после Т-бика, удаљена је најмање 650 АЈ од свог светлијег сапутника и потребно јој је најмање 9400 година да заврши орбиту.[29] Уобичајено име Делта Гавран значи „гавран”.[4] То је једна од две звезде које обележавају десно крило.[17] Смештена 4,5 степени североисточно од Делта Гаврана налази се Струве 1669, бинарна звезда која се дели на две звезде 5,4" међусобно удаљене гледано малим аматерским телескопима,[30] 280 светлосних година од Земље. Пар, обе беле звезде, видљив је голим око магнитуде 5,2; примарна је магнитуда 5,9, а секундарна магнитуда 6,0.[4]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Delporte had proposed standardizing the constellation boundaries to the International Astronomical Union, who had agreed and gave him the lead role.[15]
  2. ^ While parts of the constellation technically rise above the horizon to observers between the 65°N and 78°N, stars within a few degrees of the horizon are to all intents and purposes unobservable.[13]
  3. ^ Objects of magnitude 6.5 are among the faintest visible to the unaided eye in suburban-rural transition night skies.[18]
  4. ^ The distance between the Earth and the Sun is one astronomical unit.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rogers, John H. (1998). „Origins of the Ancient Constellations: I. The Mesopotamian Traditions”. Journal of the British Astronomical Association. 108: 9—28. Bibcode:1998JBAA..108....9R. 
  2. ^ Frank, Roslyn M. (2015). „10: Origins of the "Western" Constellations”. Handbook of Archaeoastronomy and Ethnoastronomy. New York City: Springer. стр. 147—63. Bibcode:2015hae..book.....R. 
  3. ^ Rogers, John H. (1998). „Origins of the Ancient Constellations: II. The Mediterranean traditions”. Journal of the British Astronomical Association. 108: 79—89. Bibcode:1998JBAA..108...79R. 
  4. ^ а б в г Ridpath & Tirion 2001, стр. 128–130.
  5. ^ „AEEA (Activities of Exhibition and Education in Astronomy) 天文教育資訊網” (на језику: кинески). Taichung, Taiwan: National Museum of Natural Science. 2006. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 20. 2. 2017. 
  6. ^ Ridpath, Ian. „Corvus and Crater”. Star Tales. self-published. Приступљено 6. 6. 2015. [мртва веза]
  7. ^ Harness, Dennis M. (2004). The Nakshastras: The Lunar Mansions of Vedic Astrology. Motilal Banarsidass. стр. 51. ISBN 978-81-208-2068-5. 
  8. ^ Makemson, Maud Worcester (1941). The Morning Star Rises: an account of Polynesian astronomy. Yale University Press. Bibcode:1941msra.book.....M. 
  9. ^ Haddon, Alfred Cort (1912). Reports of the Cambridge Anthropological Expedition to Torres Straits: Volume 4 of Reports of the Cambridge Anthropological Expedition to Torres Straits. Cambridge University Press. стр. 219. 
  10. ^ Fabian, Stephen M. (1982). „Ethnoastronomy of the Eastern Bororo Indians of Mato Grosso, Brazil”. Annals of the New York Academy of Sciences. 385 (1): 283—301. Bibcode:1982NYASA.385..283F. S2CID 84633613. doi:10.1111/j.1749-6632.1982.tb34270.x. 
  11. ^ Cardoso, Walmir (2016). „Constellations and Time Keeping used by Indigenous Communities in the Northwestern Amazonian Region”. Journal of Astronomy in Culture. 1 (1). 
  12. ^ Magana, Edmundo (1984). „Some Tupi Constellations”. Ibero-amerikanisches Archiv. 10 (2): 189—221. JSTOR 43392390. 
  13. ^ а б в г Ridpath, Ian. „Constellations: Andromeda–Indus”. Star Tales. self-published. Приступљено 9. 9. 2014. 
  14. ^ Russell, Henry Norris (1922). „The New International Symbols for the Constellations”. Popular Astronomy. 30: 469. Bibcode:1922PA.....30..469R. 
  15. ^ Ridpath, Ian. „Constellation boundaries: How the modern constellation outlines came to be”. Star Tales. self-published. Приступљено 1. 6. 2016. 
  16. ^ „Corvus, Constellation Boundary”. The Constellations. International Astronomical Union. Приступљено 12. 11. 2014. 
  17. ^ а б в Wagman, Morton (2003). Lost Stars: Lost, Missing and Troublesome Stars from the Catalogues of Johannes Bayer, Nicholas Louis de Lacaille, John Flamsteed, and Sundry Others. Blacksburg, Virginia: The McDonald & Woodward Publishing Company. стр. 119, 387, 390—91, 506. ISBN 978-0-939923-78-6. 
  18. ^ Bortle, John E. (фебруар 2001). „The Bortle Dark-Sky Scale”. Sky & Telescope. Sky Publishing Corporation. Архивирано из оригинала 31. 03. 2014. г. Приступљено 6. 6. 2015. 
  19. ^ Nickel, James (1999). Lift Up Your Eyes on High: Understanding the Stars. Arlington Heights, Illinois: Christian Liberty Press. стр. 53. ISBN 978-1-930367-37-1. 
  20. ^ Bakich, Michael E. (1995). The Cambridge Guide to the ConstellationsНеопходна слободна регистрација. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. стр. 21–22. ISBN 978-0-521-46520-5. 
  21. ^ Mullaney, James (2007). The Herschel objects and how to observe them. New York City: Springer Science+Business Media. стр. 39. ISBN 978-0-387-68124-5. 
  22. ^ Arnold, H.J.P; Doherty, Paul; Moore, Patrick (1999). The Photographic Atlas of the Stars. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 140. ISBN 978-0-7503-0654-6. 
  23. ^ а б в г Kaler, James B. (Jim) (2004). „Gienah Corvi”. Stars. University of Illinois. Приступљено 18. 3. 2015. 
  24. ^ а б van Leeuwen, F. (2007). „Validation of the New Hipparcos Reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—64. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752 Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361:20078357. 
  25. ^ а б в Janson, Markus; Bonavita, Mariangela; Klahr, Hubert; Lafrenière, David; Jayawardhana, Ray; Zinnecker, Hans (2011). „High-contrast Imaging Search for Planets and Brown Dwarfs around the Most Massive Stars in the Solar Neighborhood”. The Astrophysical Journal. 736 (2): 89. Bibcode:2011ApJ...736...89J. S2CID 119217803. arXiv:1105.2577 Слободан приступ. doi:10.1088/0004-637X/736/2/89. 
  26. ^ Roberts, Lewis C. Jr.; Turner, Nils H.; ten Brummelaar, Theo A. (фебруар 2007). „Adaptive Optics Photometry and Astrometry of Binary Stars. II. A Multiplicity Survey of B Stars”. The Astronomical Journal. 133 (2): 545—552. Bibcode:2007AJ....133..545R. CiteSeerX 10.1.1.549.4623 Слободан приступ. doi:10.1086/510335. 
  27. ^ Montesinos, B.; Eiroa, C.; Mora, A.; Merín, B. (2009). „Parameters of Herbig Ae/Be and Vega-type stars”. Astronomy and Astrophysics. 495 (3): 901—17. Bibcode:2009A&A...495..901M. S2CID 14972955. arXiv:0811.3557 Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361:200810623. 
  28. ^ Ertel, S.; Absil, O.; Defrère, D.; Le Bouquin, J.-B.; Augereau, J.-C.; Marion, L.; Blind, N.; Bonsor, A.; Bryden, G.; Lebreton, J.; Milli, J. (2014). „A near-infrared interferometric survey of debris-disk stars. IV. An unbiased sample of 92 southern stars observed in H band with VLTI/PIONIER”. Astronomy and Astrophysics. 570: 20. Bibcode:2014A&A...570A.128E. S2CID 9594917. arXiv:1409.6143 Слободан приступ. doi:10.1051/0004-6361/201424438. A128. 
  29. ^ Kaler, James B. (Jim) (2000). „Algorab”. Stars. University of Illinois. Приступљено 25. 7. 2015. 
  30. ^ Bakich, Michael E. (2010). 1,001 Celestial Wonders to See Before You Die: The Best Sky Objects for Star Gazers. The Patrick Moore Practical Astronomy Series. New York City: Springer Science+Business Media. стр. 135—36. ISBN 978-1-4419-1777-5. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Викимедијина Остава има датотеке за чланак:
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гавран_(сазвежђе)&oldid=27558366”