Сантово

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 45° 57' 49″ СГШ 18° 56' 13″ ИГД

Сантово,
мађ. Hercegszántó
Hercegszantocimere.jpg

грб насеља

Гранични прелаз „Сантово“, наспрам граничног прелаза „Бачки Брег“
Гранични прелаз „Сантово“, наспрам граничног прелаза „Бачки Брег“

Држава Застава Мађарске Мађарска
Регион Регија велике јужне равнице
Покрајина/жупанија Бач-Кишкун
Срез Бајски
статус насеља општина
Положај
Површина 68,55 km²
Надморска висина {{{надм_висина}}} m
Демографија
 - број становника
 - густина

2.085
30,4 ст./km²
Поштански код 6525
Позивни телефонски број 79
Интернет страница www.hercegszanto.hu
Градоначелник
Hungary micro-regions.png
Green pog.svg

Сантово

Сантово на мапи Мађарске

Сантово (мађ. Hercegszántó, хрв. Santovo) је село у Мађарској, јужном делу државе. Село управо припада Бајском срезу Бач-Кишкунске жупаније, са седиштем у Кечкемету.

По последњем попису из 2013. године село има 2.085 становника. Од њих су набројнији Мађари, затим Хрвати и Срби [1].

2 километра јужно од Сантова налази се истоимени гранични прелаз, наспрам граничног прелаза „Бачки Брег“.

Географске одлике[уреди]

Насеље Гара налази у крајње јужном делу Мађарске, уз државну границу са Србијом. Најближи већи црад је Баја.

Насеље Сантово налази у најсевернијем, мађарском делу Бачке. Подручје око насеља је равничарско. Сантово је по надморској висини најниже насеље у Мађарској на Дунаву. Површина сеоског атара је 68,55 km².

Насеље се налази на тераси изнад реке, од које је дели мочвара Карапанџа. Карапанџа (мађ. Karapancsa) је део атара Сантова и део националног парка Дунав-Драва, који обухвата мочваре на крајњем југу тока Дунава кроз Мађарску.

Историја[уреди]

Село се под данашњим називом први пут спомиње 1419. године. У 18. веку село се спомиње као шокачко, римокатоличке вероисповести. 1736. Сантово је било српско село на челу са кнезом Јанком Јакшићем, који је учествовао на српском народно-црквеном сабору у Сомбору.

Крајем 19. века у мађарском делу Хабзбуршке монархије спровођена је интензивна мађаризација немађарског становништва. Тада се десио веома занимљив догађај у Сантову. 1899. У години када су Мађари славили хиљадугодишњицу доласка у Панонију 1896. године код проповеди у месној римокатоличкој цркви која је изграђена 1752. године у част Велике Госпе, поп Јанош Батори (мађ. Bátori János) (помађарени Буњевац, Иван Бурнаћ, родом из Чонопље) дотада коришћен шокачки говор српског језика заменио је мађарским, што је изазвало бурну реакцију месног шокачког становништва.

Предводници народног бунта Јаша Проданов, Живко Велин и Шандор Андрин отишли су у Калачу (мађ. Kalocsa) код бискупа Ђерђа Часке (мађ. Császka György) да им се врати право на употребу њиховог матерњег језика у месној цркви. Нису успели у своме подухвату. Касније су потражили и кардинала Колоша Васарија (мађ. Vaszary Kolos) у Будимпешти, па чак и папског нунција у Бечу, без икаквог успеха. Сантовчани су тада затражили помоћ од сомборског српско-православног пароха Љубомира Купусаревића који је проследио њихову молбу за прелазак у православље епископу бачком Герману Опачићу. Велику улогу пре преласка Сантовчана одиграли су поред Купусаревића и сомборски учитељ Стефан Илкић и правник Петар Цветковић.

Огорчење је било толико да је дана 12. марта 1899. године 1200 римокатоличких Шокаца прешло у православље. Прелазак су обавили свештеници Љубомир Купусаревић, Ђура Страјић, Михајло Миловановић, Стеван Михалџић, Милан Боберић, Милосав Поповић, Бранислав Поштић, Милутин Гавриловић, Жарко Ј. Поповић и ђакон Георгије Павковић. Прелазак Сантоваца је у листу Карловачке митрополије Српски Сион поздравио и патријарх Георгије Бранковић. Догађаје у Сантову помно је пратила и тадашња српска штампа у Угарској: Браник, Застава, календар Орао, а такође су опширно извештавали и будимпештански листови Еђетертеш (мађ. Egyetértés), Мађарорсаг (мађ. Magyarország) и Пештер Лојд (нем. Pester Lloyd).

Српска православна црква подигнута је у част Рођења Пресвете Богородице (Мала Госпојина) и освећена 30. септембра 1900. године. Храм је осветио епископ Митрофан Шевић у пратњи месног пароха Жарка Поповића, протосинђела Георгија Видицког и проте Љубомира Купусаревића. Храм је изграђен по нацртима архитекте Момчила Тапавице. Иконостас је пренет из сентандрејске Оповачке цркве. Иконостас је дело непознатог украјинског иконописца из 1746. године. Плац за српску цркву и школу платио је патријарх Георгије Бранковић. О овом јединственом догађају у Сантову, српски књижевник из Мађарске Драгомир Дујмов је 2006. објавио роман "Раскршће“. 1910. г. Сантово је било етнички мешовито насеље - Мађари 50%, Шокци 30% и Срби 20%.

У Сантову је испевана балада о Родољубу и Аници поводом трагичне љубави двоје младих. О догађају који се због верске нетрпељивости десио 14. априла 1929. г. написали су песму о Родољубу Лукићу и Аници Мандић Матија Шишковић (српска варијанта) и Миша Јелић (шокачка варијанта).

После Првог светског рата један део српског становништва се иселио у српске делове новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

За Сантово је везан и један немио догађај, који показује однос Хортијевих власти у Мађарској према месним Србима у току Другог светског рата. Тада су припадници мађарске полиције усмртили месног православног јереја Милоша Апића (12. априла 1941. године).

Становништво[уреди]

По званичним проценама из 2008. г. село има 2.086 становника. Последњих деценија бележи се стални пад становништва.

По попису из 2001. г. Сантово је било мешовито са нагласком на мађарску већину. Етнички састав у селу је био следећи:

Село је одавно познато по присутности српске мањине, некада знатно бројније, али и даље присутне. У селу постоји велика српска православна црква. Месни Срби и данас верно чувају свој језик и обичаје. Поред Српске православне црквене општине постоји и месна Српска мањинска самоуправа.

Познати становници Сантова[уреди]

У Сантову је рођен један од најбољих мађарских фудбалера Флоријан Алберт (мађ. Albert Flórián).

У Сантову су рођени песници о. Љубинко Галић и о. Војислав Галић, те Радован Јелашић некадашњи гувернер НБС у Београду. Својим пореклом за Сантово се везују: академик и српски књижевник Стојан Д. Вујичић, етномузиколог и композитор Тихомир Вујичић, књижевници Предраг Степановић и Драгомир Дујмов, Коста Вуковић кустос Српског православног музеја у Сентандреји, Милан Степанов песник и главни уредник српског недељника у Мађарској Српске народне новине.

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]