Сарајевски атентат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 17.01.2012. и налази се у категорији Историја.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Сарајевски атентат (вишезначна одредница).
Латинска ћуприја у Сарајеву, некада Принципов мост, близу ког се десио атентат.

Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву, (Босни и Херцеговини) када је Гаврило Принцип из групе од шесторице атентатора (петорице Срба и једног босанског муслимана), чланови организације Млада Босна, којима је координирао Данило Илић, убили аустроугарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију, војвоткињу од Хоенберга. Политички мотиви убиства је биле жеља за одвајањем аустроугарске провинције Босне и Херцеговине и њено уједињење у Велику Србију или Југославију. Иза организације убиства стајали су официри српске војске. Атентат је директно водио до Првог светског рата када је Аустро-Угарска дала ултиматум Србији, који је она делимично одбила. Аустро-Угарска је потон објавила рат Србији, што је било окидач за низ објава рата између других европских сила.

Главни инспиратори атентата били су шеф обавештајног одељења српске војске Драгутин Димитријевић Апис, његов помоћник мајор Воја Танкосић и обавештајац Раде Малобабић. Мајор Танкосић је обучио атентаторе и дао им бомбе и пиштоље. Атентаторима је дат приступ тајној мрежи скровишта и агената које је Раде Малобабић користио за убацивање оружја и оперативаца у Аустро-Угарску.

Атентатори, кључни људи тајне мреже и главни завереници у српској војсци који су још били живи су били ухапшени и осушени. Особама ухапшеним у Босни је суђено у Сарајеву октобра 1914. Други завереници су ухапшени и суђено им је на монтираном процесу пред српским војним судом на Солунском фронту за невезане лажне оптужбе. Србија је погубила три главна војна завереника: Димитријевића, Малобабића и мајора Љубомира Вуловића.

Предуслови за планирање атентата[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Источно питање

На Берлинском конгресу одржаном 1878. (сазваном ради ревизије Санстефанског споразума), одлучено је између осталог, петом тачком споразума, да Аустроугарска је добила мандат да окупира османлијски Босански пашалук на тридесет година. Територије су формално и даље биле под турском влашћу али под очигледном контролом Аустроугарске, што је допринело огорчењу српског становништва у Босни. За разлику од Босне и Херцеговине, Велике силе (Аустроугарска, Уједињено Краљевство, Француска, Немачка, Италија и Русија) су званично потврдиле незавиност Кнежевини Црној Гори и Кнежевини Србији, која ће се четири године касније прерасти у Краљевину Србију са краљем Миланом Обреновићем.

Касније, развојем ситуације ван Босне, почеће да се јављају национално-револуционарна удружења младих. Србија је након тешких ослободилачких ратова, тражила ослонац у некој од великих сила, на самом Берлинском конгресу будући да није имала право да учествује у доношењу одлука, била је приморана да некако на своју страну приволи неког од представника великих сила. То је успела да учини са аустроугарским представником - у замену за заступање њених интереса у циљу добијања независности, Србија је Аустроугарској обећала Новопазарски санџак, потписивање трговинског уговора и изградњу железнице кроз своју земљу. Српски краљеви из династије Обреновић су од тада одржавали блиске односе са Аустроугарском и били задовољни да владају у границама постављеним Берлинским конгресом.[1] Тиме је Аустроугарска постигла да се Србија не споји са Црном Гором и тако је спречи у њеном продору на Исток (што је био тајни и дугогодишњи план Немачке и Аустроугарске, тј. њихов циљ је био излазак на Средоземље и контролисање стратешки кључних места: Солуна, Босфора и Дарданела); такође, трговинским уговором би се Србија и економски потчинила Монархији, а изградња железнице је значила да Србија практично из свог буџета гради железницу коју ће Монархија моћи да користи као своју. План Србије је успео иако је за њега поднела огромне жртве - добила је међународно признату независност. У циљу да се обезбеде раније договорене накнаде Аустроугарској, 1881. године, српски министар спољних послова, Милутин Гарашанин, и министар финансија, Чедомиљ Мијатовић, на одобрење кнеза Милана Обреновића потписали су Тајну конвенцију по којој осим раније договорених ставки, Србија није смела да, без претходне сагласности Монархије, склапа било какве уговоре са другим државама. За узврат, цар Франц Јозеф је подржао крунисање Милана Обреновића за краља 6. марта 1882. године. Ово је значило крајњу потчињеност Србије Аустроугарској.

Међутим, све се ово променило у мају 1903. Догађаји на унутрашњем плану у Србији доводе до велике официрске завере на Краља Александра Обреновића и његову краљицу, Драгу Машин. Група српских официра предвођених капетан Драгутином Димитријевићем Аписом, је убила краља и краљицу. На престо Србије доведен је Петар I из ривалске династије Карађорђевић.[2]

Ово је довело до драстичне промене у спољно-политичкој оријентацији. Наиме, доласком Карађорђевића на власт, преовладала је проруска струја за разлику од проаустријске којој су припадали Обреновићи. Самим тим, почиње удаљавање од Аустроугарске, веће ослањање на Русију, Србија тежи да закључи уговор о снабдевањеу оружјем са Француском, и трговински уговор са Бугарском и Црном Гором. Са Бугарском је склопљен уговор 1905. године што је значило кршење Тајне конвенције. То је значило само једно: Аустроугарска је затворила своје границе за размену било какве робе са Србијом, отпочео је Царински рат 1906—1911. године. Србија је неочекивано нашла излаз из привидне кризе, железницом је почела да тргује са Бугарском и Грчком, а пловидбом преко Дунава, развила је и трговину са Немачком, Великом Британијом и Холандијом. Сасвим неочекивано за ситуацију, српска привреда и трговина почела је да се развија брже него под утицајем Монархије. Видевши да не успева у својим циљевима, да се Србија све више осамостаљује уместо да пропада и да ће ускоро представљати већу претњу, тим пре што пропагира уједињење свих јужнословенских народа у једну државу под њеним вођством. Та пансловенска идеја је претила да Монархију остави без великог дела територије будући да је обухватала Словенце, Хрвате и Босну и Херцеговину. Тако је Монархија, као велики ударац српским идејама о великој држави и ослобођењу браће, тачно по истеку тридесет година од Берлинског конгреса, 1908. године анектирала Босну и Херцеговину.

Анексиона криза[уреди]

Босна и Херцеговина је после Берлинског конгреса званично била турска територија као и Новопазарски санџак. Међутим окупација тих територија од стране Монархије значила је њихово контролисање - Монархија је завела свој режим званично контролишући само финансије (што у ствари значи целокупну контролу државе). Опет, враћајући се мало уназад и на друге просторе видимо како је судбина једне државе зависила искључиво од других, па чак и од њихових унутрашњих прилика. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, Османско царство је представљало „болесника на Босфору“. Оно је још увек почивало на феудалном систему, за разлику од капиталистичких држава Европе (Енглеска, Француска, Немачка, Аустроугарска). Оно је каскало за остатком Европе и бивало све слабије, тим пре што су га цепали унутрашњи покрети и ратови за ослобођење народа који су у њему били потчињени. Будући да је заузимало стратешки најважнија места у Европи, све велике силе су вребале сваку прилику да се покаже мала слабост и да се одузме неки део територије. До 1912. године, Турска је у Европи задржала данашњу Албанију, Рашку област (Новопазарски санџак), Косово и Метохију, Македонију, Епир и део Тракије. Аустроугарска монархија је 1908. објавила анексију Босне и Херцеговине, тј. њено комплетно припајање територији Аустроугарске као дела једне суверене државе. То је изазвало бурне реакције, поготово у Србији којој су тако, како смо видели, осујећени планови за формирање велике и јаке јужнословенске државе. Целокупна ситуација је замало тад довела до рата, Србија је мобилисала војску, Русија интервенисала код Немачке и великих сила, Црна Гора се стављала у службу Србије. Криза је окончана 31. марта 1909. године када су Србија и Русија под претњом ратом приморане да потпишу изјаву да им анексија не смета (Русија је потписала 30. марта, а Србија наредног дана јер није могла да иде у рат без Русије). Турска је била поткупљена одмах после анексије тако да је сав отпор на силу елиминисан. Међутим, у Босни са друге стране као и у Србији почињу да ничу национално-револуционарне организације, отворене свим средствима борбе, поготово атентатима. Једна таква организација је Млада Босна која је радила захваљујући подршци двеју организација из Србије, прво Народне одбране, а потом, од 1911. године организације Уједињење или смрт, познатије као Црна рука.

Атентат[уреди]

Политика (од 16. јуна 1914.) извештава о Сарајевском атентату
Гаврило Принцип

Сам атентат није био усмерен да значајно ослаби Монархију и намерно покрене рат јер ниједан од атентатора није био довољно политички образован да би могао тако нешто исковати. Сви учесници у атентату су били студенти или малолетна лица. Овоме у прилог иде још и чињеница да су та времена била обележена атентатима (нпр. атентат на аустријску царицу Елизабету, 10. септембра 1898. године у њеној посети Италији, као и то да надвојвода Франц Фердинанд није био много утицајан у царству и да се залагао за идеју да Монархија буде уређена као тријалистичка, тј. да словенске земље добију исти статус као Мађари, тј. да добију већа права чиме је хтео да очува мир у Монархији. Сам атентат није у почетку био усмерен на престолонаследника, већ на гувернера Босне и Херцеговине, Оскара Поћорека. Планови за његово убиство почели су да се кују тек пошто се тајним каналима у Српској обавештајној служби на челу са Драгутином Димитријевићем сазнало да аустроугарски престолонаследник долази у Сарајево да надгледа војне маневре. Активностима на граници, пребацивању тројице младића са оружјем у Босну био је обавештен српски председник владе, Никола Пашић. Он је српском амбасадору у Монархији наредио да вести пренесе државном врху међутим, он је то пренео превише дискретно, говорећи да су маневри и показивање моћи на српски верски празник можда превише провокативни. У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља где су се одржавали маневри до Градске већнице:

  • Мухамед Мехмедбашић
  • Васо Чубриловић
  • Недељко Чабриновић је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони.
  • Цветко Поповић
  • Данило Илић
  • Трифко Грабеж
  • Гаврило Принцип: као и остали атентатори низ улицу су чули експлозију бомбе и напустили своја места. Необичним сплетом случајности, надвојводин аутомобил је у тренутку прошао поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ, марке Браунинг модел 1910[3]. Први хитац је ранио надвојводу у врат, а други, намењен гувернеру Босне Поћореку, ранио је Софију у предео абдомена. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера. Принцип је, као и Чабриновић, покушао да почини самоубиство, капсулом цијанида, но и у његовом случају је отров затајио. Покушај да себи испали хитац у главу предухитрили су припадници полиције.

Судски процес у Аустроугарској[уреди]

Гаврило Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је Аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени. Суђено им је у Сарајевском процесу од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра. Петорици завереника изречена је смртна казна (Илићу, Чубриловићу, Керовићу, Јовановићу и Миловићу), док су Принцип и Чабриновић, с обзиром на то да су по Аустроугарском закону били малолетни, добили максималну казну од 20 година затвора.

Приликом суђења додељен им је судски адвокат Рудолф Цислер. Он је утврдио да ни аустријски ни угарски парламент нису изгласали Анексију Босне и Херцеговине, која тиме правно није постала територија Аустроугарске.[4]

Спољнополитичка реакција Беча[уреди]

„Србија мора нестати“ - аустријска карикатура после атентата.

Аустроугарска монархија је одмах по доспећу вести о атентату оптужила Србију и њену владу за организовање преврата ван своје територије, затим спровела само формалну истрагу. Вест о убиству је била као поручена за Аустроугарску која је само тражила повод да зарати са Србијом, убеђена да ће је покорити и уништити једним ударцем. Намере Аустроугарске најбоље се виде у ултиматуму упућеном Србији.

Споменик „Видовданским херојима“ учесницима у Сарајевском атентату

Одговорност за атентат[уреди]

У овако компликованим ситуацијама не може се пребацити одговорност једној држави као што је то учинила Аустроугарска оптужујући Србију да је она организовала атентат. Аустроугарска влада није располагала ни са једним материјалним доказом о умешаности Србије у атентат. У оптужби су стајале само инсуинације без валидних доказа. Оптужба на рачун Српске владе је била апсурдна с обзиром да је у време атентата:

  • Србија била слаба после Балканских ратова и сасвним неспремна за рат, ни против Аустроугарске, а камоли и против њене природне савезнице, Немачке. Од таквог непромишљеног чина она је могла имати само непоправљиве штете, и српска влада је засигурно најмање пожелела атентат од стране било кога на престолонаследника суседне јој силе, која је узгред речено, тражила и најмањи повод као оправдање да нападне Србију.
  • У Србији је трајала предизборна кампања, тако да су све радње Пашићеве владе биле усмерене на то како да придобије што више бирача а не на то како да сигурно изазове рат. Аустроугарска монархија је, нарочито после Балканских ратова у којима је Србија заједно са Црном Гором успешно ратовала, појачала антисрпску пропаганду називајући Србију „подстрекачем свих револуционарних покрета на Балкану“ што је била опака али и неутемељена оптужба. Оваква, на махове хистерична пропаганда, имала је за циљ да сопствену јавност придобије и припреми за будуће планиране акције и евентуални „казнени рат“ против „непослушне Србије“.

Млада Босна је била полуилегална организација за чије су постојање знале аустроугарске власти и после ранијих неуспелих атентата њених припадника већина њених чланова имала је полицијске досијее и будно су се пратиле њихове активности. Да ствари буду „чудније“, на неколико дана пред сам атентат, за који су полицијски органи знали да ће се десити, само је њих неколицина притворена из безбедносних разлога. Потенцијални атентатори су намерно остављени на слободи. Пропаганда је добила жељену, опаку тежину кад се у њен контекст убацио податак да је начелник српске контра-обавештајне службе био главом пуковник Драгутин Димитријевић Апис, један од главних актера у Мајском преврату 1903. г.. Према аустроугарским пропагандистичким подацима, пуковник Апис је „сарађивао са припадницима Младе Босне“. Сарадња је појам који се по жељи може тумачити и злонамерно. Међутим, посао је човека на тако одговорном месту, као што је начелник Главног обавештајног одељења једне земље, између осталог, да има увида какве све особе улазе, крећу се кроз дотичну земљу и излазе из ње. Природа његовог посла је и да сарађује, боље речено да контактира са (не)сумњивим особама, ради безбедности његове земље. Према новијим сазнањима, управо је пуковник Апис заслужан што су аустроугарске власти на време добиле анонимну дојаву да се на надвојводу Фердинанда припрема атентат. Дакле, пуковник Д. Д. Апис је као ревносан и одговоран човек у служби интереса свје земље, био свестан последица по Србију од таквог, у сваком погледу штетног чина какав је атентат на надвојводу Фердинанда.

С друге стране, не може се рећи да је Аустроугарска невина. Наиме, она је сигурно, и без наговештаја са српске стране, знала да је Видовдан велики верски празник код Срба и још да је повезан са великим националним поносом везаним за Косовску битку из 1389. године. Војни маневри, које је престолонаследник надгледао, су били организовани са главном намером провоцирања Србије, и уједно да би се застрашили, пре свега, бунтовни Срби из Босне и Херцеговине. Што је најважније, посредно, за Сарајевски атентат, најодговорније су велике силе. Оне су пошто-пото избегавале војну конфронтацију са Немачком и Аустроугарском. Гледајући своје, пре свега унутрашње интересе, свесно су занемариле очигледне аустроугарске и немачке планове о покоравању Истока. Велике силе су допустиле да се још на Берлинском конгресу, на коме су оне водиле главну реч, простор Балканског полуострва преуреди према жељама немачког канцелара Ото фон Бизмарка. Помало од свачије (не)одговорности, али највише због немачких захтева за новом поделом колонија, је допринело директно, не само организовању атентата, него и избијању Првог светског рата. Аустроугарска и Немачка су по сваку цену желе општи, па га он био и светски, рат. Немачка ради поменутих њених захтве за новом поделом колонија а Аустроугарска ради покоравања Србије и даљег продора на Исток. Ово су савремене историјске чињенице.

Неспорно је да су атентатори били чланови организације Млада Босна, те да су аустроугарске власти убрзо све главне њене чланове похапсили и осудили на адекватне казне. Такође, ниједан од ухапшених Младобосанаца, који су у истражном поступки подвргнути најтежим облицима мучења, није признао било какву своју везу с било којом организацијом из Србије, или са било којим њеним држављанином, односно није доказана умешаност Србије у атентат. Каснија „истраживања“, пре би се рекло публициста жељних сензациолизма и добити од продаје таквих њихових књига, доводе у везу Масоне са атентаторима, потрепљујући своју недоказану тврдњу да је наводно београдски индустријалац Дамљановић, иначе масон, лично поклонио пиштољ Г. Принципу из кога је овај испалио судбоносне хице.

Чињеница је да се до дан данас „Одговорност за атентат“ не може приписати ником другом до атентаторима из редова Младе Босне.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]