Сара Бернар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сара Бернар

Сара Бернар
Сара Бернар

Пуно име Анријета-Розин Бернар
Датум рођења 22. октобар 1844.
Место рођења Париз (Француска)
Датум смрти 2. март 1923.
Место смрти Париз (Француска)
Активни период 1862–1922.

Сара Бернар, правим именом по рођењу Анријета-Розин Бернар, (фр. Sarah Bernhardt, одн. Henriette-Rosine Bernard; Париз, 22. октобар 1844 – Париз, 2. март 1923) била је француска глумица.

Први пут је наступила у театру „Комеди франсез“ 1862.[1] У почетку је носила епитет „мале ружне глупаче“, што није обећавало сјајну каријеру, али је након похвала славног писца Виктора Игоа убрзо постала „бесмртна и божанска“, геније француске позорнице. Глумила је у различитим париским позориштима, као и у свом властитом. Слављена је као највећа драмска умјетница свог времена. За њен глас савременици су тврдили да заноси, узбуђује и залуђује. Наступала је све до старости и онда када јој је болест одузела чаробни глас и лепоту. Неколико пута је обишла Европу и Америку. Каријеру није прекинула ни након ампутације ноге 1914. године.[2]

На филму се први пут појавила у „Хамлетовом двобоју“ глумећи Хамлета. Касније још неколико пута наступа у филмовима који су били екранизавије њених позоришних представа. У свим својим филмским улогама задржала је позоришну патетику мимике и покрета, али већ сама њена појава на платну осигуравала је комерцијални успех. То се особито односи на филм „Краљица Елизабета“, снимљен 1912. у Енглеској, један од првих успешних дугометражних филмова.

Младост[уреди]

Сара Бернар, Сарони Наполеон.

Божанствена Сара, како су је звали, није одувек живела лагодним животом. Није почела као „чудо од детета“ већ је својом вредноћом и обдареношћу градила своју уметничку личност. Морала је да се бори да би

успела. Рођена је као Анријета-Розин Бернар у Паризу, 22. октобра 1844. Била је кћерка мађарске Јеврејке, изузетно необична девојка, која је као петнаестогодишњакиња купила мртвачки ковчег и волела да спава у њему. Касније је написала да је смрт није плашила и да је волела да игра улоге јунакиња које на крају комада умиру, па је спавала у ковчегу да би се што боље уживела у улогу. Њена препознатљивост је још од младалачких дана лежала у необичном стилу облачења, нарочито у сандалама.[3]

Студије[уреди]

Била је веома марљив студент Париског конзерваторијума за музику и глуму, а завршне испите положила је као друга у класи. Говорило се да је постала члан „Комеди франсез“ само захваљујући утицајним пријатељицама своје мајке куртизане. У двадесетој години је остала у другом стању и родила сина. Породица њеног љубавника, белгијског племића, противила се венчању. Сару то нимало није погодило. Децембра 1864. године на свет је дошло њено једино дете - син Морис. Сарин професор са Конзерваторијума записао је: Ова млада девојка ће или пропасти или ће се развити у генија!

Комеди Франсез[уреди]

Сара Бернар, 1864. године

Сарино прво званично појављивање на позорници, према речима Корнелије Отис Скинер, која је написала глумичину биографију, није било добро. Глумила је под теретом неподношљиве треме, страха који ће је пратити до последњег дана на сцени. Глумећи Ифигенију, госпођица Бернар показала је да има добру дикцију, али ништа више од тога. Она је висока млада особа, складне грађе и пријатног израза лица. Горњи део лица је предиван. Речи изговара јасно. Али ништа више од тога, написали су критичари. Отказ из „Комеди франсез“ није уследио због лоше глуме, већ зато што је била тешке нарави, набусита, дрска и надобудна.

Сара и Надар[уреди]

Када јој је било двадесет година, Сара је крочила у атеље познатог париског фотографа Феликса Надара, на Булевару капуцинера број 35. Надар је био већ увелико познат, не само као фотограф, већ као карикатуриста, новинар, књижевник и човек који је израђивао летеће балоне и у њима летео. У поменутом атељеу, године 1860. одржана је изложба сликара импресиониста. Надаров атеље Сара је посетила и две године раније, одмах по завршетку Конзерваторијума. Тај портрет није био нарочито убедљив. Али, фотографија из 1864. године као да открива Сарину праву нарав. Ликовни критичари и данас истичу да су Сарине фотографије из Надаровог атељеа његови најнадахнутији радови.

Сара као муза једног времена[уреди]

Сара Бернар на плакату Алфонса Мухе, Дама са Камелијама из 1896.

Опчинила је и Алфонса Муху који ју је овековечио три деценије касније, 1894, на плакату за „Даму са камелијама“. Када је посетила Њујорк, Томас Едисон је снимио њено тумачење „Федре“, али он није био научник који ју је занимао. Пажња јој је била усмерена на Николу Теслу, јер навикнута да нико не одбија њене позиве и прилику да је види, била је изненађена када је Тесла рекао да га глумичино присуство узнемирава и одваја од рада, па је боље да се не виђају. Са собом је увек носила кофер препун љубавних писама и понекад би их просула на кревет и легла да спава преко њих. Имала је бројне обожаваоце међу познатим личностима као што су: књижевник Габријеле Д'Анунцио, Марсел Пруст, па чак и принц од Велса, потоњи краљ Едвард VII. Међу свим обожаваоцима истицао се Александар Дима Син, који ју је растрзан између љубави и мржње назвао озлоглашеном лажљивицом. Имала је, такође, и бројне љубавнике, али је 1882. ипак одлучила да се уда за једанаест година млађег глумца Аристидеса Дамалу, који је умро у 34. години као зависник од морфијума. Данску публику толико је одушевила, да су осим стајаћих овација које су јој приредили, у њену част једну посластицу назвали колачем Саре Бернар.

Крај живота[уреди]

Сара Бербар је презирала новинаре, али је јако волела животиње. У њеном власништву су били пси, мачке, птице, корњаче, па чак и лав, као и шест камелеона. Молила је свог личног лекара да јој пришије прави тигров реп и разочарала се када јој је он објаснио да је то немогуће. Основала је позориште „Сара Бернар“, које је после њене смрти водио син Морис. Чувена глумица успешно се бавила сликањем и вајањем. Учила је сликање код познатих мајстора, а излагала је на бројним изложбама. Сачувано је око двадесет и пет њених скулптура. На несрећу, 1915. ампутирана јој је десна нога. Чим се опоравила, вратила се на сцену и чак играла улоге фаталних јунакиња, не устајући са столице.

Умрла је од уремије 2. марта 1923. у Паризу.

Филмографија[уреди]

  • 1900: Хамлетов двобој (Le Duel d'Hamlet)
  • 1908: Тоска (La Tosca)
  • 1911: Дама са камелијама (La Dame aux Camélias)
  • 1912: Краљица Елизабета (Elisabeth Reine d'Angleterre)
  • 1912: Сара Бернар на Бел Илу (Sarah Bernhardt à Belle-Isle)
  • 1915: Француске мајке (Mères Françaises)
  • 1915: Ови су наши (Ceux de Chez Nous)
  • 1916: Jeanne Doré
  • 1923: Допадљивица (La Voyante)

Извори[уреди]

  1. ^ „Мајка свих дива – Сара Бернар“, paunpress.com. Приступљено 10. маја 2014.
  2. ^ „Рођена глумица Сара Бернар - 1862. године“, С. З., dnevno.rs, 22. октобар 2013. Приступљено 10. маја 2014.
  3. ^ „Живот је бајка – Сара Бернар“, Мирјана Огњановић, Политикин Забавник, 22. фебруар 2013. Приступљено 10. маја 2014.

Спољашње везе[уреди]