Сара Бернар

С Википедије, слободне енциклопедије
Сара Бернар
Сара Бернар, фотографија Феликса Надара
Лични подаци
Пуно имеАнријета-Розин Бернар
Датум рођења(1844-10-22)22. октобар 1844.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти2. март 1923.(1923-03-02) (78 год.)
Место смртиПариз, Француска
Породица
СупружникАристидес Дамала
Рад
Активни период1862—1922.

Потпис
Веза до IMDb-а

Сара Бернар, правим именом по рођењу Анријета-Розин Бернар, (франц. Sarah Bernhardt, одн. Henriette-Rosine Bernard; Париз, 22. октобар 1844 – Париз, 2. март 1923) била је француска глумица.[1]

Први пут је наступила 1862. године у театру „Комеди франсез“.[2] У почетку је носила епитет „мале ружне глупаче“, што није обећавало сјајну каријеру, али је након похвала славног писца Виктора Игоа убрзо постала „бесмртна и божанска“, геније француске позорнице. Глумила је у различитим париским позориштима, као и у свом властитом. Слављена је као највећа драмска умјетница свог времена. За њен глас савременици су тврдили да заноси, узбуђује и залуђује. Наступала је све до старости и онда када јој је болест одузела чаробни глас и лепоту. Неколико пута је обишла Европу и Америку. Каријеру није прекинула ни након ампутације ноге 1914. године.[3]Ходала је на дрвеној нози и бирала улоге у којима је могла да седи.[1]

На филму се први пут појавила у „Хамлетовом двобоју“ глумећи Хамлета. Касније још неколико пута наступа у филмовима који су били екранизације њених позоришних представа. У свим својим филмским улогама задржала је позоришну патетику мимике и покрета, али већ сама њена појава на платну осигуравала је комерцијални успех. То се особито односи на филм „Краљица Елизабета“, снимљен 1912. године у Енглеској, један од првих успешних дугометражних филмова.

Године 1914. је одликована француском Легијом части.[1]

Младост[уреди | уреди извор]

Сара Бернар, Сарони Наполеон.

Рођена је у Паризу као Розин Бернар, кћерка Жили Бернар (1821. Амстердам – 1876. Париз) и непозната оца.[4] Жили је била једно од шестеро деце путујућег ситног криминалца жидова Мориц Барух Бернар и Саре Херш (касније знане као Жанета Хартог; око 1797–1829).[5] Жилин отац поновно се оженио са Саром Кинсберген (1809–1878) две недеље након смрти прве супруге и напустио је своју породицу 1835.

Жили се запутила у Париз где је зарађивала као куртизана под именом „Youle“. Сара је касније своме имену и презимену додала слово "Х". Подаци о рођењу изгубљени су у пожару 1871, али како би доказала француско држављанство што је било нужно за могућност добивања ордена Легије части (фра. Légion d'honneur), Сара је набавила лажне податке о рођењу по којима је била кћерка Judith van Hard и Edouard Bernardt из Авра. Када је Сарах била млада, мајка ју је послала у Грандхамп, аугустинску женску школу у близини Версаја.[6]

Година 1860. почела је да похађа Музички конзерваторијум при Деклемацији у Паризу, а убрзо је постала студент позоришта Comédie Française, где је глумачки дебитовала (11. 8. 1862) у главној улози Расинове Ифигеније уз не баш сјајне критике. Ту се кратко задржала. Замолили су је да напусти установу након што је ошамарила другу глумицу која је гурнула њену млађу сестру на рођенданском слављу за Молијера.

О њеном животу постоје бројне непознанице због њене склоности да преувеличава и искривљује. Александар Дима, син, описује је као велику лажљивицу.[7]

Сара је као петнаестогодишњакиња купила мртвачки ковчег и волела да спава у њему. Касније је написала да је смрт није плашила и да је волела да игра улоге јунакиња које на крају комада умиру, па је спавала у ковчегу да би се што боље уживела у улогу. Њена препознатљивост је још од младалачких дана лежала у необичном стилу облачења, нарочито у сандалама.[8]

Студије[уреди | уреди извор]

Била је веома марљив студент Париског конзерваторијума за музику и глуму, а завршне испите положила је као друга у класи. Говорило се да је постала члан „Комеди франсез“ само захваљујући утицајним пријатељицама своје мајке куртизане. У двадесетој години је остала у другом стању и родила сина. Породица њеног љубавника, белгијског племића, противила се венчању. Сару то нимало није погодило. Децембра 1864. године на свет је дошло њено једино дете - син Морис. Сарин професор са Конзерваторијума записао је: Ова млада девојка ће или пропасти или ће се развити у генија!

Комеди Франсез[уреди | уреди извор]

Сара Бернар, 1864. године

Сарино прво званично појављивање на позорници, према речима Корнелије Отис Скинер, која је написала глумичину биографију, није било добро. Глумила је под теретом неподношљиве треме, страха који ће је пратити до последњег дана на сцени. Глумећи Ифигенију, госпођица Бернар показала је да има добру дикцију, али ништа више од тога. Она је висока млада особа, складне грађе и пријатног израза лица. Горњи део лица је предиван. Речи изговара јасно. Али ништа више од тога, написали су критичари. Отказ из „Комеди франсез“ није уследио због лоше глуме, већ зато што је била тешке нарави, набусита, дрска и надобудна.

Позориште[уреди | уреди извор]

Фотографија Саре Бернар из 1865. Феликс Надар

Позоришна каријера почела је 1862. године. Напустила је Француску те завршила у Белгији где је постала љубавница принца Хенрија (Charles-Joseph Eugène Henri Georges Lamoral de Ligne) и родила му сина Мориса, 1864. Након рођења сина принц је предложио брак што је његова породица забранила и уверила Бернар да га одбије и прекине њихову везу[9]. Године 1865. постала је куртизана. Од 1866. осигурала је уговор са позориштем Théâtre de L’Odéon у Паризу, где је забележила свој познати наступ као гуслар Флорентин у делу Франсоа Копеа Le Passant (јануара 1869)[10]. Избијањем француско-пруског рата престала је да наступа, те је позориште преуредила у болницу, где је радила као медицинска сестра и бринула се за рањенике[11].

Године 1899. преузела је позориште „Théâtre des Nations“ на Place du Châtelet, и преименовала га у „Позориште Сара Бернар“ и 21. јануара га отворила једним од својих најбољих наступа, главном улогом у представи „Ла Тоска“ аутора Викторијена Сардоа. Након тога је следила Расинова „Федра“ (24. фебруара), Октав Фејеова драма „Далила“ (8. марта), Гастон де Вејлијев „Патрон Беник“ (14. марта), Едмонд Ростандов „Самаријанац“ (25. марта), и Александар Думасова „Дама са камелијама“ (9. априла).

Дана 20. маја била је премијера, њене најконтраверзније улоге, оне ШекспировогХамлета“ адаптираног у прози, коју су јој написали Ежен Моранд и Марсел Шваб. Представа је одушевила критичаре упркос трајању од четири сата[12][13] Зарадила је репутацију као озбиљна драмска глумица и постала једна од најпознатијих глумица 19. века[14]. Управљала је својим позориштем све до смрти, када га је преузео њен син Морис. Након његове смрти 1928. године, позориште је задржало њено име све до немачке окупације у Другом светском рату када је промењено у „Théâtre de la Cité“ због жидовског порекла глумице.

Сара и Надар[уреди | уреди извор]

Када јој је било двадесет година, Сара је крочила у атеље познатог париског фотографа Феликса Надара, на Булевару капуцинера број 35. Надар је био већ увелико познат, не само као фотограф, већ као карикатуриста, новинар, књижевник и човек који је израђивао летеће балоне и у њима летео. У поменутом атељеу, године 1860. одржана је изложба сликара импресиониста. Надаров атеље Сара је посетила и две године раније, одмах по завршетку Конзерваторијума. Тај портрет није био нарочито убедљив. Али, фотографија из 1864. године као да открива Сарину праву нарав. Ликовни критичари и данас истичу да су Сарине фотографије из Надаровог атељеа његови најнадахнутији радови.

Сара као муза једног времена[уреди | уреди извор]

Сара Бернар на плакату Алфонса Мухе, Дама са Камелијама из 1896.

Опчинила је и Алфонса Муху који ју је овековечио три деценије касније, 1894, на плакату за „Даму са камелијама“. Када је посетила Њујорк, Томас Едисон је снимио њено тумачење „Федре“, али он није био научник који ју је занимао. Пажња јој је била усмерена на Николу Теслу, јер навикнута да нико не одбија њене позиве и прилику да је види, била је изненађена када је Тесла рекао да га глумичино присуство узнемирава и одваја од рада, па је боље да се не виђају. Са собом је увек носила кофер препун љубавних писама и понекад би их просула на кревет и легла да спава преко њих. Имала је бројне обожаваоце међу познатим личностима као што су: књижевник Габријеле Д'Анунцио, Марсел Пруст, па чак и принц од Велса, потоњи краљ Едвард VII. Међу свим обожаваоцима истицао се Александар Дима Син, који ју је растрзан између љубави и мржње назвао озлоглашеном лажљивицом. Имала је, такође, и бројне љубавнике, али је 1882. ипак одлучила да се уда за једанаест година млађег глумца Аристидеса Дамалу, који је умро у 34. години као зависник од морфијума. Данску публику толико је одушевила, да су осим стајаћих овација које су јој приредили, у њену част једну посластицу назвали колачем Саре Бернар.

Каснија каријера[уреди | уреди извор]

Године 1905. наступајући у Бразилу, Рио де Женеиро, Teatro Lírico do Rio de Janeiro глумица је озледила десно колено у завршној сцени приликом скока са парапета у представи „Ла Тоска“ (Викторијен Сарду). Њена нога се никада није зацелила у потпуности, те је 1915. године одстрањена у потпуности због гангрене. Након овога наставила је каријеру користећи у наступима протезу, те је по завршеној турнеји по Америци, вратила се у Париз где је наступала све до смрти.

Глумица има своју звезду у Лос Ангелесу на Hollywood Walk of Fame код 1751 Vine Street.[15]

Крај живота[уреди | уреди извор]

Сара Бербар је презирала новинаре, али је јако волела животиње. У њеном власништву су били пси, мачке, птице, корњаче, па чак и лав, као и шест камелеона. Молила је свог личног лекара да јој пришије прави тигров реп и разочарала се када јој је он објаснио да је то немогуће. Основала је позориште „Сара Бернар“[1], које је после њене смрти водио син Морис. Чувена глумица успешно се бавила сликањем и вајањем. Учила је сликање код познатих мајстора, а излагала је на бројним изложбама. Сачувано је око двадесет и пет њених скулптура. На несрећу, 1915. ампутирана јој је десна нога. [1]Чим се опоравила, вратила се на сцену и чак играла улоге фаталних јунакиња, не устајући са столице. У београдском насељу Сремчица постоји улица која носи њено име.

Умрла је од уремије 2. марта 1923. године у Паризу.

Филм[уреди | уреди извор]

Сара Бернар је била једна од првих глумица немог филма, у којем је дебитирала 1900. године као Хамлет у двоминутном филму „Хамлет“ (режисер: Клемент Морис). Наступила је у још осам филмова и два биографска филма.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Сара Бернар је из љубавне везе са белгијским племићем Жан Шарл Ежен Анри Жорж Ламорал де Лигн (1837–1914), имала једино дете, сина Морис Бернар (1864–1928). Морис је радио као менаџер и агент различитих позоришта и уметника, а пред крај управљао је и мајчином каријером. Није доживио велики успех те је најчешће његова породица зависила од финансијске помоћи мајке. Оженио је пољску принцезу Марију Јаблоновску с којм је имао двоје кћерке Симон и Лисијана.

Међу Сариним пријатељима било је неколико уметника. Најистакнутији су Густав Доре и Жорж Клерин, глумци Монет Сали и Лоу Телеген, те познати књижевник Виктор Хуго. Сликар Алфонс Муха, део својих најбољих уметничких дела базирао је на Сари, а због Сариног блиског и страственог пријатељства са девет година млађом сликарком Луизом Абема (1853–1927), причало се да су љубавнице.

Бернар је показивала и велики интерес према изумитељу Николи Тесли што је он одбацивао као ометање у раду.

У Лондону 1882. године се удала за глумца грчког порекла Аристидес Дамала (у Француској познатог под уметничким именом Жак Дамала). Брак је трајао до смрти глумца 1889. године. Глумац је преминуо млад у својој 34. години, због зависности од морфијума. Пред крај брака, Бернар је наводно била у вези са будућим енглеским краљем Едвардом VII, док је још био Принц од Велса.[16]

Филмографија[уреди | уреди извор]

  • 1900: Хамлетов двобој (Le Duel d'Hamlet)
  • 1908: Тоска (La Tosca)
  • 1911: Дама са камелијама (La Dame aux Camélias)
  • 1912: Краљица Елизабета (Elisabeth Reine d'Angleterre)
  • 1912: Сара Бернар на Бел Илу (Sarah Bernhardt à Belle-Isle)
  • 1915: Француске мајке (Mères Françaises)
  • 1915: Ови су наши (Ceux de Chez Nous)
  • 1916: Jeanne Doré
  • 1923: Допадљивица (La Voyante)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 137. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Мајка свих дива – Сара Бернар“ Архивирано на сајту Wayback Machine (12. мај 2014), paunpress.com. Приступљено 10. маја 2014.
  3. ^ „Рођена глумица Сара Бернар - 1862. године“ Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2017), С. З., dnevno.rs, 22. октобар 2013. Приступљено 10. маја 2014.
  4. ^ Godine 1859. pod tim imenom i datumom rođenja 23. 11. 1844. upisala se u Conservatoire national supérieur d'art dramatique; to je jedini zapis njenog rođenja iz vremena pre nego što su uništeni njeni rodni podaci 1871. Vidi "Snel, Harmen. The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum. 2007. ISBN 978-90-802029-3-1. стр. 9–10. ". Snel smatra da su u vreme upisa njeni podaci bili dostupni, te nije imala razloga da skriva istinu.
  5. ^ Snel, Harmen. The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum. 2007. ISBN 978-90-802029-3-1.
  6. ^ Gold, Arthur; Fizdale, Robert (1991). The Divine Sarah: The Life of Sarah Bernhardt. New York: Knopf. стр. 17—20. 
  7. ^ Gottlieb, Robert. „The Drama of Sarah Bernhardt”. Приступљено 18. 10. 2007. 
  8. ^ „Живот је бајка – Сара Бернар“, Мирјана Огњановић, Политикин Забавник, 22. фебруар 2013. Приступљено 10. маја 2014.
  9. ^ Madame Sarah, Cornelia Otis Skinner, Houghton Mifflin 1966
  10. ^ Aston 1989, стр. 5.
  11. ^ Golf 2010, стр. 121.
  12. ^ Robert 2010, стр. 142.
  13. ^ Almanach des Spectacles, année 1899, 63; Octave Feuillet's Dalila; Gaston de Wailly's Patron Bénic; Morand and Schwob's Hamlet(језик: француски)
  14. ^ Golden, Eve. „From Stage to Screen: The Film Career of Sarah Bernhardt”. Архивирано из оригинала 28. 02. 2017. г. Приступљено 18. 10. 2007. 
  15. ^ Ullman 2007, стр. 138.
  16. ^ „Edward VII biography”. Архивирано из оригинала 25. 5. 2006. г. Приступљено 18. 10. 2007. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 137. ISBN 86-331-2075-5. 
  • Aston, Elaine (1989). Sarah Bernhardt: A French Actress on the English Stage. Oxford: Berg Publisher's Limited. стр. 5. 
  • Robert, Gottlieb (2010). Sarah: The Life of Sarah Bernhardt. Yale University Press. стр. 142. 
  • Ullman, Dana (2007). The Homeopathic Revolution: Why Famous People and Cultural Heroes Choose Homeopathy. North Atlantic Books. стр. 138. ISBN 978-1556436710. 
  • Gold, Arthur; Fizdale, Robert (1991). The Divine Sarah: A Life of Sarah Bernhardt. New York: Knopf. стр. 17–20. ISBN 978-0-394-52879-3. 
  • Snel, Harmen (2007). The ancestry of Sarah Bernhardt; a myth unravelled. Amsterdam: Joods Historisch Museum. ISBN 978-90-802029-3-1. 
  • Brandon, Ruth. Being Divine: A Biography of Sarah Bernhardt. London: Mandarin, 1992.
  • Garans, Louis (2005). Sarah Bernhardt: itinéraire d'une divine. Éditions Palatines. ISBN 978-2911434433. 
  • Léturgie, Jean and Xavier Fauche: Sarah Bernhardt, Lucky Luke (49). Dupuis, 1982.
  • Lorcey, Jacques. Sarah Bernhardt, l'art et la vie. Paris: Éditions Séguier, 2005. 160 pages. Avec une préface d'Alain Feydeau. ISBN 978-2-84049-417-1. 
  • Menefee, David W. The First Female Stars: Women of the Silent Era. Connecticut: Praeger, 2004.
  • Ockmann, Carol; Kenneth E. Silver (2005). Sarah Bernhardt: The Art of High Drama. New York: Yale University Press. 
  • Claudia Balk: Theatergöttinnen. Inszenierte Weiblichkeit. Clara Ziegler – Sarah Bernhardt – Eleonora Duse. Stroemfeld, Basel u. a. 1994. ISBN 978-3-87877-485-3.
  • Henry Gidel: Sarah Bernhardt Flammarion, Paris. 2006. ISBN 978-2-08-068531-5. (französisch) .
  • Robert Gottlieb: Sarah. The life of Sarah Bernhardt. Yale University Press. New Haven, CT u. a. 2010. ISBN 978-0-300-14127-6. (englisch); deutsche Übersetzung von Tanja Handels und Ursula Wulfekamp: Die Göttliche: Sarah Bernhardt, Steidl, Göttingen. 2012. ISBN 978-3-86930-471-7.
  • Cornelia Otis Skinner: Madame Sarah. Das Leben der Schauspielerin Sarah Bernhardt. (Originaltitel: Madame Sarah, übersetzt von Günther Danehl), Fischer TB 5669, Frankfurt am Main 1968. 1988. ISBN 978-3-596-25669-3.
  • Claudia Thorun: Sarah Bernhardt. Inszenierungen von Weiblichkeit im Fin de siècle. Olms, Hildesheim. 2006. ISBN 978-3-487-13177-1. (= Medien und Theater. NF, Band 8).
  • Louis Verneuil, La Vie merveilleuse de Sarah Bernhardt, Brentano's, New York, 1942
  • Françoise Sagan, Sarah Bernhardt, le rire incassable, éd. Robert Laffont, Paris, 1987
  • Arthur Gold et Robert Fitzdale, Sarah Bernhardt, Gallimard. 1994. ISBN 978-2-07-073190-9.
  • Noëlle Guibert (dir.), Portrait(s) de Sarah Bernhardt, catalogue de l'exposition Sarah Bernhardt ou le divin mensonge, éd. Bibliothèque nationale de France, Paris. 2000. ISBN 978-2-7177-2113-3.
  • Anne Delbée, Le Sourire de Sarah Bernhardt, Le Livre de poche, Paris. 2002. ISBN 978-2253152934.
  • Claudette Joannis, Sarah Bernhardt : Reine de l'attitude et princesse des gestes, J'ai lu, coll. « Biographie », Paris. 2003. ISBN 978-2290329054.
  • (en) Elizabeth Silverthorne, Sarah Bernhardt, Chelsea House Publishers,‎. 2004. ISBN 978-0791074589.
  • Jacques Lorcey, Sarah Bernhardt, l'art et la vie, préface d'Alain Feydeau, éd. Séguier, Paris. 2005. ISBN 978-2-84049-417-1.
  • Louis Garans, Sarah Bernhardt : Itinéraire d'une divine, Éditions Palatines. 2005. ISBN 978-2911434433.
  • (en) Carol Ockman, Sarah Bernhardt : The Art of High Drama, Yale University Press,‎. 2005. ISBN 978-0300109191.
  • Henry Gidel, Sarah Bernhardt : biographie, Flammarion, coll. « Grandes biographies »,‎. 2006. ISBN 978-2080685315.
  • (en) Harmen Snel, The Ancestry of Sarah Bernhardt : A Myth Unravelled, Amsterdam, Joods Historisch Museum,‎. 2007. ISBN 978-90-802029-3-1.
  • Hélène Tierchant, Sarah Bernhardt : Madame « Quand même », SW-Télémaque, coll. « Grands docs »,‎. 2009. ISBN 978-2753300927.
  • Pascale Védère d'Auria, Il était une fois Sarah Bernhardt, éd. Gulf Stream, Saint-Herblain. 2009. ISBN 978-2354880569.
  • Sophie-Aude Picon, Sarah Bernhardt, Gallimard Folio. 2010. ISBN 978-2070345441.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]