Сармати

Из Википедије, слободне енциклопедије
Античка Сарматија, на карти штампаној у Лондону 1801.

Сармати (грч. Σαρμάται, лат. Sarmatae) су велика група номадских народа која је у периоду од IV века п. н. е. до IV века н.е. насељавала област данашње Украјине, северног Закавказја, и дела Русије до Каспијског језера.

У грчким изворима се помињу као Σαρμάται, а у латинским као Sarmatæ. На подручју степских области од Дунава до Каспијског језера, ова група народа је од III века старе ере потиснула сродну групу народа Скита. У античким изворима помиње се велики број сарматских племена (Јазиги, Роксолани, Алани, Масагети, Вали, Серби, итд.).

Херодот у својим делима још у V веку п. н. е. помиње Сармате под називом Сауромати. Касније, их помињу и Плиније у I веку и Птолемеј у III веку, као и бројни византијски и римски историчари.

Служили су се скитским језиком али посебним дијалектом што говори да су им Скити били сродни по језику, култури и религији.

Сармати су се често селили, углавном према западу, где су долазили у сукобе ратовали са византијским и римским војскама. Поједина племена су се трајно населила на тлу јужне, источне и северне Европе и то: Роксолани око ушћа Дунава у Црно Море, Јазиги у панонској низији у области Дунава и Тисе. Један од већих центара Сармата је био Сирмијум, данашња Сремска Митровица.

Сачувани су историјски записи о ратовима 236.--238. и 260.--271. године, као и да је Рим, између 290. и 330. године упутио чак осам казнених експедиција, опустошивши сарматску територију, после чега су цар Галерије Максим и његови наследници, Константин и Лициније, носили у свом називу лат. Sarmaticus.

Из V века познат је алански краљ Беог, који се историјским списима помиње као оснивач Београда. Алани су као племенски савез најдуже опстали од свих Сармата, који су се временом асимиловали и формирали нове народе.

По религији били су пагани, поштовали су ватру. Имали су пантеон од седам богова. Врховни бог им се звао Таргитај.

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]