Свемир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са космосом у филозофском смислу.
Свемир — Фламарион (цртеж, Париз 1888.) и Хајкенвелдер (бојење, Беч 1998.)
Најдубља слика свемира у видљивом делу спектра.

Свемир (још и васиона, васељена, или космос) је сва материја која постоји и сав простор у којем се непрекидно одвијају различити процеси. Део свемира који може да се види или испита обично се назива познати свемир или видљиви свемир. Пошто ширење (инфлација) свемира уклања из нашег видокруга његов огроман део, већина космолога прихвата становиште да је немогуће осматрати цео свемир те користе израз наш свемир да нагласе да се ради само о оном делу људима доступном за испитивање.

У терминологији физичке космологије, свемир се сматра коначним или бесконачним просторно-временским континуумом у којем постоје сва материја и сва енергија. Неки научници подржавају хипотезу да би свемир могао бити део система бројних других свемира.

Ширење, старост и теорија Великог праска[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Старост Свемира

Најважнији резултат физичке космологије, сазнање да се свемир шири, изведен је из посматрања црвеног помака уобличеног у Хаблов закон. Екстраполацијом тог ширења по времену, назад у прошлост, достиже се гравитациони сингуларитет, прилично апстрактан математички концепт, који можда одговара, а можда и не одговара стварности. Из тога је израсла теорија Великог праска, која је данас преовлађујући модел свемира. Старост свемира, рачунајући од Великог праска, према садашњим подацима које је прикупила WMAP сонда агенције НАСА (енгл. WMAP — Wilkinson Microwave Anisotropy Probe, Вилкинсонова сонда микроталасне анизотропије) процењује се на око 13,7 милијарди (13,7 × 109) година, са границом грешке од око 1% (± 200 милиона година). Друге методе процене старости дају различите вредности за старост свемира које крећу од 11 милијарди до 20 милијарди година.[1] Већина оцена груписана је у опсегу 13-15 милијарди година.[2][3]

Прве галаксије[уреди]

Структура васионе[уреди]

Свемир се грубо речено састоји од звезданих система (збир милиона звезда), празног простора, и међузвездане масе. Звездани системи су организовани у звездане популације, звездане асоцијације и звездана јата и суперјата.

Пример спиралне галаксије (Месје 51).

Галаксије су основни елементи васионе. За све васионске објекте типично је да су растојања између њих знатно већа од димензија самих објеката. У случају галаксија то изгледа отприлике овако: ако замислимо да је просечна галаксија величине новчића од једног динара (стварне димензије су им реда 1.018 km), средње растојање између галаксија износи око један метар. Међугалактички простор испуњен је практично само зрачењима чији су извор углавном звезде у галаксијама, као и одређеном количином веома разређеног међугалактичког гаса. Галаксије нису равномерно распоређене у простору. Оне се групишу у јата галаксија - системе који могу да садрже од неколико десетина до неколико хиљада чланова. Тек су оваква јата галаксија статистички равномерно распоређена у простору. Основне особине васионе јесу њена хомогеност и изотропност. Ако посматрамо разне области васионе увек исте велике запремине, у свакој од њих ћемо, у просеку наћи исти број галаксија. У томе се састоји хомогеност васионе. Ако пак из било које тачке у васиони вршимо посматрање у различитим правцима у сваком правцу ћемо, у просеку, срести исти број галаксија, у томе се састоји изортопност васионе. Другим речима у васиони не постоји ни једно место и ни један правац који би се по ма чему разликовао од осталих: свако се место равномерно може сматрати центром васионе или што је исто центар васионе не постоји.

Нашем посматрању доступан је само одређени део васионе, тај део васионе називамо мета галаксија. Васиона за нас, дакле није бесконачна. За посматраче на земљи постоји дефинисан својеврсни хоризонт васионе који је од нас подједнако удаљен у свим правцима. Можемо се донекле слободно изразити и рећи да је васиона састављена од бесконачно много метагалаксија које се преклапају и у просеку не разликују једна од друге.

По данас усвојеној интерпретацији постојање ове границе васионе последица је њеног ширења, проучавањем спектра светлости са удаљених галаксија показало је да су у њима спектралне линије померене, ка већим таласним дужинама и то тим више што је галаксија удаљенија од нас. Ова појава је названа црвени помак, а најдоследније се може објаснити Доплеровим ефектом. На основу овога формулисан је Хаблов закон, који каже да је брзина којом се дата галаксија удаљава од нас сразмерна њеној тренутној удаљености. Два пута даља галаксија удаљава се два пута брже итд. Галаксија која се налази на хоризонту наше метагалаксије толико је далеко да се удаљава практично брзином светлости, па је њена светлост толико помакнута ка великим таласним дужинама односно малим учесталостима да се више не може осматрати. То је порекло хоризонта васионе.

Васиона која се шири је у одређеном тренутку своје прошлости то ширење морала и да почне и то из стања у којем је густина материје била изузетно велика. У почетном тренутку ове фазе ширења морао је да се одигра неки процес који је материји саопштио почетне нивое које и данас опажамо. Тај процес називамо Велики прасак. Једначине кретања говоре да се велика експлозија одиграла пре око 13 × 109 (13.000.000 000 година).

Још једна важна особина васионе јесте и њен елементарни састав. Огроман експериментални материјал сведочи да масу васионе чини око 70% водоника, око 29% хелијума и само око 1% свих осталих тежих елемената заједно. Напоменимо још да коначност брзине светлости и свих узајамних деловања има и следећу неизбежну последицу. Гледајући удаљене области васионе ми гледамо у њену прошлост.

Ненаучне теорије[уреди]

Јудео-хришћанско веровање[уреди]

Потом рече Бог: нека буду видела на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама; И нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу. И би тако. И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном, и видело мање да управља ноћу и звезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу. И да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан четврти. (1 Мојсије 1. 14-19).

Овако се у првој књизи Мојсијевој описује стварање небеских тела и њихов утицај на Земљу. Ово веровање је распрострањено међу верницима јудео-хришћанским и свима онима који верују библијским изворима.

Филозофија[уреди]

За Плотина, свемир је јединствено биће којим влада симпатија (симпатхеиа), саосећај који међусобно прожима и повезује све. То значи да се свако деловање, ма где било, осећа и преноси и на друге делове свемира.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ http://www.space.com/scienceastronomy/age_universe_030103.html
  2. ^ Wright, Edward L. (2005) "Age of the Universe" [1]
  3. ^ Age Estimates of Globular Clusters in the Milky Way: Constraints on Cosmology, Приступљено 24. 4. 2013.
  4. ^ Svjetska duša, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :